Sofija Mandić je pravnica, aktivistkinja za ljudska prava i kolumnistkinja Peščanika iz Beograda.
U razgovoru za BUKA magazin govori o trenutnoj političkoj krizi, izgradnji vladavine prava, korištenju ustavnih mehanizama kontrole vlasti i novom društvenom dogovoru.
„Do nedavno su ljudi smatrali da mogu, na različite načine, da se dovoljno sklone i izbegnu da postanu žrtve korumpiranog sistema. Posle pogibije građana na javnom mestu, na Železničkoj stanici koju je renovirala i otvorila Vlada, niko više nema iluziju da može da se zaštiti jednostavnim okretanjem glave na drugu stranu“ – kaže Mandić u razgovoru za BUKA magazin.
Kako vidite mogućnosti izlaska iz trenutne političke krize?
Politička kriza u Srbiji traje pola godine u trenutnoj formi, ali suštinski traje mnogo duže. Srbija je pre nekoliko dana izabrala svoju osmu Vladu od 2012. godine. Mislim da to dovoljno govori o stabilnosti kojom se režim Aleksandra Vučića toliko diči i kojom je kupovao vreme na političkoj sceni, naročito međunarodnoj. Vaše pitanje o mogućnostima izlaska iz trenutne krize je kompleksno, ali pojednostavljeno rečeno – izlazak vidim na poštenim izborima i kroz uspostavljanje sudske vlasti kao nezavisne od izvršne. Nedostatak ova dva elementa nas je doveo do situacije u kojoj se sada nalazimo, a koja je, nažalost, dovela i do žrtava. Mislim i na poginule pod nadstrešnicom u Novom Sadu, ali i mnoge druge koji su izgubili živote i zdravlje zbog korupcije i političke uzurpacije institucija.
Postoji li svijest političkih aktera o mogućnostima artikulacije građanske i studentske pobune?
Naravno da postoji svest političkih aktera. Ne mislim tu samo na opoziciju, već na sve koji deluju u političkom i javnom polju, u najširem smislu te reči. Svi su svesni da vreme curi, ali je brza ili brža politička artikulacija pobune bila nemoguća jer je Vučićev režim uspešno obeležio političko polje kao privatno, a generalno prljavo. Moralno čist je samo onaj ko se ne bavi politikom. U suštini, onaj koji ćuti i trpi. To je propaganda koju slušamo duže od decenije. Čini mi se da je, zajedno sa pobunom građana, na čijem su čelu studenti, u toku i sazrevanje na ovom polju. Niko od nas ne treba da traži licencu od SNS ili Vučića da se bavimo politikom. Nebavljenje politikom je razorilo celo društvo, to je potpuno očigledno.
U kom obliku političkog organizovanja treba tražiti uspostavljanje vladavine prava i pravde?
Mogu da odgovorim na ovo pitanje samo u svoje ime – izlaz vidim u parlamentarnoj demokratiji u kome postoji jak mehanizam medijske, civilne i građanske kontrole vlasti. Za to je potreban temeljan vrednosni diskontinuitet sa trenutnim režimom. Sudska vlast mora da počne sebe da doživljava kao vlast, a ne administrativnu kancelariju Vlade ili predsednika. Tek to će dovesti do toga da se nikada niše ne nađemo u ovoj situaciji.
Da li će uspostavljanje vladavine prava biti rezultat izlaska iz trenutne krize?
Vladavina prava je osnovni zahtev ovog protesta. Ne možemo da damo odgovor iz budućnosti, ali ako je sudeći po zahtevu iza koga stoje stotine hiljada građana, tako bi moralo da bude. Na nama je da obezbedimo da taj zahtev ne bude izneveren.
Da li će izlazak iz trenutne krize rezultirati novim društvenim dogovorom?
Rekla bih da je već kriza dovela do novog društvenog dogovora. Taj dogovor se dogodio na ulici i mogao bi se mogao svesti na sledeće: ovako više ne ide jer smo svi u opasnosti od ovakvog sistema. Do nedavno su ljudi smatrali da mogu, na različite načine, da se dovoljno sklone i izbegnu da postanu žrtve korumpiranog sistema. Posle pogibije građana na javnom mestu, na Železničkoj stanici koju je renovirala i otvorila Vlada, niko više nema iluziju da može da se zaštiti jednostavnim okretanjem glave na drugu stranu.
Koji su pravni mehanizmi kojim se to može postići?
Novi društveni dogovor zapravo povratak u ustavne okvire. Postoje različiti ustavni mehanizmi zaštite od budućih zloupotreba vlasti. Problem je što ti ustavni mehanizmi do sada nisu korišćeni. Zašto je to tako, ostaće za analizu kada jednom ovo vreme krize prođe.
Ima li režim Aleksandra Vučića namjeru da u međuvremenu destabilizuje situaciju u regiji? Ima li kapacitet za to?
Teško mi je da pouzdano govorim o namerama režima. Gledano iz iskustva, Vučićev režim, baš kao i Miloševićev, jeste posezao za regionalnom destabilizacijom, što je samo eufemizam za ratove i nesreću koje su ostavili iza sebe.
Kada je reč o kapacitetima, za režim ne znam, ali se nadam da među ljudima u regionu nema kapaciteta da dva puta budu prevareni na isti način. Pogledajte studente iz Novog Pazara i centralnih delova Srbije kako se grle na skupovima širom zemlje. To je novi momenat i nova generacija koja daje nadu da neki sukobi više nisu mogući, ma koliko ih nacionalistički lideri priželjkivali.
Čime se režim održava na vlasti u ovoj situaciji?
Održava se faktičkim neodstupanjem iz „fotelja“ i neomogućavanjem slobodnih izbora. Najviši državni funkcioneri su privatizovali državu, zahvaljujući još uvek nedovoljno samostalnoj policiji, tužilaštvu i sudovima. Kada ovi organi postanu funkcionalni u punom smislu te reči, ova tužna epizoda naše istorije će biti završena. To će biti velika šansa da izgradimo bolje i pravednije društvo.