Jednog prelepog dana, pre nekoliko godina, moja supruga i ja otišli smo u bolnicu blizu naše kuće u Oklandu u Kaliforniji da bi moja supruga rodila našu prvu kćerku, Maju.
Iako smo odgovorno unapred otišli u obilazak bolnice, ipak smo bili zbunjeni kada smo se našli na mestu gde će se dogoditi jedan od najznačajnijih trenutaka u našim životima. Bili smo zaglavljeni u sobi bez prozora, bez naznaka lepog i sunčanog dana iz koga smo došli. Fluorescentna svetla su zujala iznad naših glava, boja na zidovima je bila bež, a mašine su neobjašnjivo pištale dok je zidni sat najavljivao pretvaranje dana u noć. Taj sat je bio smešten iznad vrata sa direktnim pogledom na mesto gde je moja supruga ležala dok su se njene kontrakcije pojačavale iz sata u sat. Nikada se nisam porađao, ali me je uverila da je poslednja stvar koju bi žena na porođaju ikada želela je da gleda otkucaje sekundi.
Kao arhitekta po obrazovanju, uvek sam bio fasciniran dok sam posmatrao kako ljudi doživljavaju dizajn u svetu oko njih. Verujem da projektovanje funkcioniše kao pesma koje nismo u potpunosti svesni. Ona nam šalje podsvesne poruke o tome kako da se osećamo i šta da očekujemo. Ta soba u kojoj smo bili delovala je potpuno neusklađeno sa trenutkom koji smo proživljavali – dolazak ljudskog bića, naše kćerke, na ovaj svet.
U jednom trenutku, medicinska sestra se odjednom okrenula ka nama i rekla: „Uvek razmišljam: ‘Volela bih da sam arhitekta jer bih mogla da mnogo bolje da projektujem ovakve prostorije.'“ Rekao sam joj: „Arhitekta i jeste projektovao ovu prostoriju.“
Uprkos neverovatnoj radosti zbog rođenja naše kćerke, poruke iz te bolničke sobe ostale su u njoj i meni do danas. Te poruke su: „Nisi kod kuće; na stranom si mestu.“ „Ne kontrolišeš ništa. Čak ni rasvetu.“ „Tvoj komfor je prosto sekundarna stvar.“ U najboljem slučaju, bolničke sobe poput ove mogle bi biti opisane ili odbačene kao neinspirativne. U najgorem slučaju je nedostojanstvena. I koristim je kao primer da istaknem da niko od nas, nigde na svetu, nije imun na loš dizajn.
Išao sam u arhitektonsku školu jer sam verovao da je u pitanju stvaranje prostora za ljude kako bi živeli najbolje verzije svojih života. Međutim, otkrio sam da je to zanimanje koje je većim delom nepovezano sa ljudima koji su najviše pod uticajem radova arhitekata. Verujem da se ovo javlja zato što arhitektura i dalje predstavlja belu, mušku, elitističku profesiju – koja je naizgled nesvesna jedne od najvećih potreba u svetu ili čak relativno jednostavnih potreba trudnica. Studenti se obučavaju u školama uz korišćenje veoma teoretskih projekata i retko ostvaruju interakciju sa pravim ljudima i zajednicama. Diplomci se oblikuju kroz dugi, uski, surovi put do licence.
U međuvremenu, profesija podržava tek nekoliko odabranih kroz neprestane programe nagrada, fokusirane gotovo isključivo na estetiku zgrada umesto na društveni uticaj ili njihov doprinos. Ona jedino teži da ojača iskrivljenu sliku o profesionalnoj odgovornosti i uspehu, a to ipak nije razlog zašto mnogi mladi ljudi puni nade ulaze u profesiju arhitekture. Ja nisam zato ušao. Tada sam verovao, iako to nisam mogao da izrazim, a sada znam da dizajn ima jedinstvenu sposobnost da oplemeni. Može učiniti da ljudi osećaju da vrede, da ih poštuju, cene i primećuju.
Voleo bih da pomislite samo na neka mesta na kojima živite. Voleo bih da razmislite o tome kako čine da se osećate. To su mesta koja nas čine nesrećnima, nezdravima ili neinspirisanima. Mogu biti mesta gde radite, lečite se ili čak živite. Pitam vas, kako bi ova mesta mogla biti bolje projektovana za vaše potrebe? Veoma je jednostavno pitanje i, nekako, nekada može biti veoma teško odgovoriti na njega. Predodređeni smo da se osećamo kao da ne možemo mnogo da utičemo na prostore i mesta u kojima živimo, radimo i igramo se. U mnogim slučajevima nemamo, ali bi trebalo da imamo.
Sledi verovatno glupo pitanje za svaku ženu koja ovo gleda: da li ste ikada stajale u nesrazmerno dugačkom redu za toalet? Da li ste ikada pomislili: „Šta ne valja ovde?“ Šta ako je pravo pitanje: „Šta je muškarcima koji su projektovali ove toalete?“
Možda deluje kao mala stvar, ali predstavlja mnogo ozbiljniji problem. Savremeni svet su doslovno izgradili muškarci koji su retko posvetili vremena da shvate kako ljudi drugačiji od njih doživljavaju njihove projekte. Dugačak red za toalet bi mogao da izgleda kao minimalna uvreda. Ali suprotno može takođe biti tačno. Dobro promišljeni projekat može da učini da ljudi osećaju da ih poštuju i primećuju. Počeo sam da verujem da je poštovanje prema dizajnu isto što i pravda za pravo i zdravlje za medicinu. Najjednostavnije rečeno, mesto u kom živite odražava vašu vrednost.
Tokom prethodne dve godine imao sam prilike da razgovaram sa više od 100 ljudi iz različitih oblasti o iskustvu koje su imali sa projektovanjem. Želeo sam da testiram svoju slutnju da su poštovanje i projektovanje istinski povezani.
Slušao sam Gregorija, stanovnika ove naseobine sa kolibama projektovanih posebno za 50 najhroničnijih beskućnika u Dalasu. Gregori je živeo na ulicama, lutajući od grada do grada više od 30 godina. Veliko udruženje agencija za socijalne službe, donatora i projektanata stvorilo je ovo mesto. Svaka koliba od 37 kvadratnih metara je prelepo projektovana kao trajni dom. Gregori sada ima ključ od vrata svoje sopstvene kuće. Opisuje osećaj sigurnosti koji mu to donosi. Nešto bez čega je živeo tri decenije. Kada je došao sa nešto više stvari od odeće na sebi, našao je sve: od tostera, ekspres lonca i rerne do četkice i paste za zube koje su ga čekale. Jednostavno ih opisuje kao raj.
Na drugoj strani sveta slušao sam Antoanetu, predsednicu ove zajednice i centra za obuku za žene u ruralnoj Ruandi. Stotine žena dolazi na ovo mesto svaki dan – da stiče nove veštine, bude u zajednici i nastavi da iznova gradi svoje živote nakon građanskog rata u državi. Ove žene su doslovno ugradile 500 000 cigli koje sačinjavaju više od 17 učionica poput ove. Antoaneta mi je rekla: „Svi su veoma ponosni na ovo.“
Zatim sam ovde u Americi slušao Moniku, načelnicu besplatne klinke koja prvenstveno pruža usluge stanovnicima Arkanzasa bez osiguranja. Monika voli da deli sa mnom priče o tome da joj doktori koji volontiraju u njenoj besplatnoj klinici stalno govore da nikada nisu radili na tako lepom mestu, punom svetlosti. Monika veruje da čak i ljudi koji su siromašni zaslužuju kvalitetnu zdravstvenu negu. Štaviše, ona veruje da zaslužuju da dobijaju tu negu u dostojanstvenom okruženju.
Ovakvi ljudi su neprocenjivi ambasadori projektovanja, a ipak uopšte nisu uključeni u razgovore o arhitekturi. Slično tome, ljudi koji mogu da imaju koristi od dobrog dizajna često imaju najmanji pristup tome. Vaš rođak, beskućnik-veteran, vaša baka ili deka koji žive u kući sa kuhinjom koja im nije više dostupna, vaša sestra u kolicima u prigradskom naselju bez isplaniranog trotoara.
Ako dobar projekat postoji samo za privilegovanu manjinu, šta je u tome dobro? Vreme je da projektanti promene ovo tako što će posvetiti svoj rad javnom dobru u modelima firmi poput Orkidstudija, Studija Gang i MASS Dizajn grupe. Njihovi klijenti su siročići u Keniji, štićenici u Čikagu i trudnice u Malaviju. Njihov praktični rad se zasniva na verovanju da svako zaslužuje dobar projekat. Posvećivanje više praktičnog rada javnom dobru neće samo stvoriti više dizajna koji je dostojanstven, već će učiniti proces projektovanja dostojanstvenijim. Neće samo učiniti bazu klijenata raznovrsnom već će i stvoriti nove, različitije forme projektovanja za svet.
Da bismo to ostvarili, moji prijatelji arhitekte, posebno kolege belci, moramo da paralelno i značajno preinačimo svoja zvanja. Ako želimo da javnost veruje da je projekat za njih i svakoga. Danas, jedva 15 procenata registrovanih arhitekata u Sjedinjenim Državama su žene. A značajno manji procenat čine ljudi druge boje kože. Druge profesije, poput prava ili medicine, načinile su daleko veće korake u ovim najznačajnijim oblastima. Kako bi naše zajedničko okruženje – kuće, bolnice, škole, javna mesta – moglo biti oblikovano drugačije da žene i ljudi različite boje kože čine polovinu uobičajenog plana? Nije pitanje toga da li su, već do koje mere naše zgrade, pejzaži, gradovi i naše ruralne zajednice manje lepe, funkcionalne, pravedne i dostojanstvene jer je manje žena i ljudi različite boje kože koji ih stvaraju.
Kao što je Vinston Čerčil proslavljeno izjavio 1943. godine kada je pozvao na ponovnu izgradnju londoskih kancelarija parlamenta oštećenih u ratu: „Mi oblikujemo svoje zgrade, a zatim one oblikuju nas.“ Dobra vest je da možemo da promenimo način na koji gradimo i za koga gradimo, bilo da je to zdravstveni radnik u ruralnoj Ruandi ili trudnica i nervozni budući otac u Sjedinjenim Državama. Ovo možemo ostvariti tako što ćemo ponovo posvetiti arhitekturu zdravlju, sigurnosti i blagostanju javnosti. Ovo će se isplatiti. Jer jednom kada vidite šta projekti mogu, ne možete ih ignorisati. Čim doživite dostojanstvo, ne možete prihvatiti ništa manje od toga. Oba postaju deo vaših mogućnosti.
Jedan od mojih omiljenih sagovornika je moja 90-godišnja baka, Odri Gorvic, iz Oškoša u Viskonsinu. Nakon jednog od naših razgovora o dizajnu, napisala mi je pismo. Rekla je: „Dragi Džoni, razmišljala sam pre neki dan dok sam sedela u ordinaciji svog doktora, kako je deprimirajuće, od boje zidova do tepiha na podu. Moraću da zovem i vidim ko je odgovoran za bezdušnost tog prostora.“
U istom pismu, rekla je: „Pozvala sam i dobila odgovornog za projekat, a rekao mi je da ceni što ga je neko pozvao. Ordinacija mog doktora je na listi za adaptaciju.“
Završila je pismo rečenicom: „Uvek je dobro izraziti svoje mišljenje ako je izraženo na odgovarajući način.“
Volim svoju baku.
Kao i moja baka Odri, zaslužujete dobar dizajn. Jer dobro projektovani prostori nisu samo stvar ukusa ili pitanje estetike. Oni doslovno oblikuju naše ideje o tome ko smo u svetu i šta zaslužujemo. To je suština dostojanstva. Kao i prilika i odgovornost za dizajn za sva vremena i za sve.
Hvala.