Nije prošlo ni dve nedelje od njenog postavljanja na platformu, a britanski predsednik vlade stigao je da sa svoje dvoje dece, oboje tinejdžeri, odgleda novu Netflixovu seriju „Adolescence“. Što ga među njegovim sugrađanima ne čini nimalo posebnim. Milioni Britanaca požurili su da što pre odgledaju priču o dečaku ubici. Svaki peti ili šesti žitelj Britanije do sad je (najverovatnije sa svojom decom, ako ih ima, i ako su u godinama glavnog junaka serije) odgledao seriju.
Među njima, i mnogi poslanici u britanskom parlamentu. Serija je na njih ostavila tako jak utisak da sada predlažu da se ona stavi u školski program i da se o njoj u školama obavezno razgovora s učenicima. Sva je prilika i da su učenici (zajedno sa svojim roditeljima/starateljima) već odgledali seriju, tako da ostaje samo ovaj drugi, po svemu teži deo – razgovor.
Nije samo publika u Britaniji s dobrim razlozima ostala opčinjena serijom. I drugde je ona, kao u Britaniji, na vrhu lista gledanosti, ne samo na platformama, nego uopšte, uključujući dakle i redovne televizijske programe, obično gledanije od programa na platformama. Iskusni gledalac će na prvi pogled (pogrešno) zaključiti da je reč o još jednom standardnom Netflixovom proizvodu: aktuelna, zapaljiva (nikoga ne ostavlja ravnodušnim) tema spakovana u gledljivu, ali tek površno elaboriranu priču. Tema privuče publiku, a zanatski dobro urađen posao zadrži je pred ekranom.
Kad se stigne do kraja, pak, gledalac shvati da osim teme same po sebi zapravo nije ni dobio priču, ako pod pričom podrazumevamo sadržaj relevantan da se razume data tema (uzmimo za primer dve nedavne po svemu drugom odlične serije: politički thriller „The Diplomat“ (2023/24) i sf o superjunacima „Supacell“ (2024)).
U prikazima serije najčešće se naglasi da je reč o dečaku izloženom uticaju društvenih mreža. Pod tim uticajem dečak ubije svoju drugaricu iz razreda. Međutim, sama priča nije sklopljena prema istinitom događaju i stvarnim karakterima. Stvari stoje mnogo gore: niz slučajeva u kojima su dečaci nožem izboli devojčice naveo je jednog od dvojice autora serije Stephena Grahama da uradi „Adolescence“ (pored adolescencije, što se nameće samo po sebi, prevod naslova mogao bi biti i odrastanje, sazrevanje, možda čak i pubertet, ako se ima u vidu da je u motivacijskom središtu priče (traumatično i osujećeno) seksualno sazrevanje glavnog junaka).
To bi bio britanski kontekst serije. Na prvi pogled delimično neprikladno, tragične nesreće od 3. i 4. maja u Srbiji bile bi dovoljan razlog za domaću publiku da s grčom u stomaku gleda seriju.
Hoću da kažem, tinejdžersko nasilje je globalna pojava. Teško da postoji to srećno mesto na svetu gde publika ne bi trenutno sadržaj serije mogla bolno povezati s ličnim iskustvom. To je sigurno jedan od razloga što serija širom sveta, tamo gde su sadržaji Netflixove platforme lako dostupni, privlači ogromnu pažnju, sudeći prema podacima o gledanosti. I svakako nije jedini. Što se pripovednog i vizuelnog umeća tiče – serija je urađena maestralno. Sama veština njenih kreatora – pored Grahama, drugi autor serije je Jack Thorne, a režirao ju je Philip Barantini – ostavlja bez daha (ne preterujem, ako ju je gledao, čitalac zna na šta mislim, ako nije, neka je pogleda).
Thornea već znamo, on je bio autor još jedne ovogodišnje izvanredne Netflixove serije – „Toxic Town“. Barantini, pak, ponovio je u „Adolescence“ postupak iz svog filma iz 2021. „Boiling Point“ – svaka epizoda serije je jedan jedini kadar.
Ako čitalac nije gledao seriju, pomislio bi sad da je ona urađena kao pozorišna predstava. Samo što, izuzev treće epizode, naprosto nije tako. Iako je reč o jednom kadru, to jest jednoj kameri, perspektive se menjaju od krupnih do opštih, uključujući tu i snimanje s drona, a od intimnih scena naizgled s lakoćom se prelazi na takozvane masovne scene i obratno. Kamera je zapravo stalno u pokretu i veština s kojom je to urađeno, kada se ima u vidu koliko je planiranja i vežbe potrebno za to (na primer rad sa velikim brojem statista) – zaista, da ponovimo, ostavlja bez daha.
Impresivan je i rad glumaca: od Owena Coopera kao dečaka ubice Jamieja Millera, samog Grahama (otac), Christine Tremarco (majka) i Amelie Pease (sestra), pa do, recimo, Ashleyja Watersa (detektiv) do Erin Doherty (psihološkinja) – redom svi blistaju.
To kako je serija urađena (u svakom aspektu, od scenarija, dijaloga posebno, do izvedbe) jeste njena velika vrlina i možda, istovremeno, jedina, ali potencijalno krupna mana. Da li ćemo to videti baš kao njen veliki nedostatak doslovno zavisi od naših očekivanja od serije. Ako pomislimo da bi u priči trebalo da vidimo kako je dečak postao ubica – to nećemo dobiti. Način na koji je serija napravljena ne dozvoljava tu vrstu elaboracije i skokove u prošlost da bi se istakli ključni momenti u motivacionom lancu na čijem je kraju kobna, smrtonosna reakcija dečaka.
Potpuno je izostao i fokus na žrtvi. O devojčici znamo da je po svemu sudeći bila žrtva osvetničke pornografije. Slike njenih golih grudi našle su se na mrežama. Na poniženje je, kao i većina njenih vršnjaka, odgovorila uvredom. Kao neprivlačnog i stoga seksualno neaktivnog, obeležila je dečaka ubicu. On je pak pre toga pokušao da joj priđe i „iskoristi“ njenu trenutnu ranjivost. Iskoristi je pod navodnicima, jer se dečak lomio, kako je kasnije o tome pričao, između želje da zaštiti devojčicu i zloupotrebi je.
U miljeu u kome je priča smeštena, dečaci bez seksualnih aktivnosti obeležavaju se kao osobe u nedobrovoljnom celibatu („incel“ je engleski termin). Dakle, trinaestogodišnja devojčica, takođe žrtva nasilja, s podsmehom je obeležila trinaestogodišnjeg dečaka kao „incela“. U svetu snažno obnovljenog (a pre će biti iznova kreiranog) patrijarhata, novi model tobože tradicionalne muškosti (kakva se deci bezočno nameće, ne samo preko društvenih mreža, upravo u toj adolescentskoj osetljivoj dobi, kao pogubni cilj, kao konačno odredište odrastanja i sazrevanja) ne može se nositi s takvom uvredom.
Jedan krak priče navodi nas na pomisao da je to bio okidač, ako ne i ključni razlog za ubistvo. Ali, priča ne bi bila dobra da je to jedini njen krak u vezi s motivacijom dečaka. U izvanrednoj (zapravo, sve su izvanredne) trećoj epizodi gledamo razgovor u zatvoru (popravnom domu) dečaka i psihološkinje. Sam karakter dečaka tu nam se daje kao drugi mogući razlog za ubistvo. Reč je o izuzetno inteligentnom i obaveštenom detetu, ali plahe naravi. To što lako gubi kontrolu nad svojim emocijama i postaje agresivan, sugeriše nam se, moglo bi ga uz ponižavanje na mrežama odvesti u ubistvo.
Naravno, tu je i porodica, po svemu obična, a to znači – roditelji puni ljubavi i popustljivi prema svojoj deci. Možda je trebalo da budu stroži i imaju više kontrole nad životom dečaka, reći će otac. Ali nisu bili, pored ostalog i zato što on nije hteo da bude grub i nasilan kao njegov otac, pokušaće da objasni. Na sve to dolazi i okruženje u školi – mi ne možemo da budemo sad i psiholozi i savetnici deci, nemamo kapacitete ni vremena za to, požaliće se jedan nastavnik drugom. Slike škole, u svakoj pojedinačnoj sceni – redom su slike nemoći.
Konačno, svet se promenio. Dobićemo u priči i sećanja roditelja – kako su se upoznali i kako su počeli da se zabavljaju, te kako je to zabavljanje izgledalo. S takvim iskustvom, oni su praktično slepi u okruženju u kome odrastaju njihova deca. Oni to okruženje ne razumeju i nemaju smernice da se kroz njega kreću. To će biti eksplicirano kada sin detektiva (ide u istu školu s dečakom ubicom) objasni ocu na šta treba da obrati pažnju u istrazi i krene da mu tumači šta znače sličice u porukama njegovih vršnjaka. Kao dečak ubica, i sin detektiva je meta izrugivanja ostalih učenika.
Sam detektiv ne samo da to ne vidi, nego i kada nasluti, kada mu njegov dečak nemušto skrene pažnju na to da ga ismevaju, reaguje neprikladno i u skladu s onim iskustvom koje nosi iz svog detinjstva i odnosa sa svojim ocem.
U tom čvoru mogli bi se tražiti razlozi za ubistvo. Svaka epizoda zamišljena je u stvari kao opis jednog konteksta relevantnog za razumevanje šta se zaista dogodilo: 1 – sistem/država; 2 – škola; 3 – individualni karakter; 4 – porodica. Samo što nam priča ne dopušta da sve to uzmemo kao informacije dovoljne da se izvede zaključak. Delimično, tome je tako zbog izbora načina da se ispriča priča. Da ponovimo, odluka da se svaka epizoda smesti u jedan kadar ne dopušta elaboraciju elemenata koji se u njoj pojave. Stoga, ako seriji priđe očekujući odgovor i objašnjenje, gledalac će ostati uskraćen.
Recimo, u završnoj, izuzetno potresnoj sceni (nemoguće je „spojlovati“ priču, njena napetost ne sastoji se u iščekivanju da se, recimo, otkrije ko je ubica, iako se serija pogrešno najavljuje kao krimi priča; umesto toga, reč je o skici za jedno moguće sociološko i psihološko istraživanje uzroka i motiva), očajni otac ponavlja da je morao biti bolji. Ali, gledalac iz priče ne dobija ništa od onoga što bi bilo potrebno se shvati – bolji u odnosu na šta.
S obzirom da je sve urađeno besprekorno, autori serije zaslužuju poverenje, a ono bi se sastojalo u prihvatanju pretpostavke da njihova namera nije ni bilo to da ponude odgovor i objašnjenje. Svako pametan zna da načelnih odgovora i objašnjenja za svaki konkretan slučaj/tragediju nema. Stoga su nas izabranim postupkom pripovedanja doveli u poziciju svedoka. Ali ne svedoka posmatrača, nego svedoka učesnika. Mi o kobnom događaju dobijamo isto onoliko informacija koliko ih imaju i drugi (izuzev roditelja, možda) karakteri u priči. Pitanja koja muče njih, muče i nas.
Odatle stiže poziv da se serija gleda s decom, da uđe u škole, da postane neka vrsta obavezne lektire. Ne zbog odgovora, nego zbog razgovora na koje podstiče i zajedničkog traženja odgovora.
(Nije najvažnije za seriju, ali možda vredi zagrade: sasvim drugačiji pristup videli smo u podjednako izvanrednoj seriji „Mare of Easttown“. I to je priča o dečaku ubici. Samo što se njen autor odlučio da pruži odgovore: naslikao je detaljno milje i izvrsno motivisao aktere priče. Ta priča ne poziva u prvom koraku na akciju, ne ukazuje na hitnost da se nešto preduzme. Ona budi saosećanje. Kod „Adolescence“ saosećanje je takođe tu, ali u drugom planu. U prvom planu je preka potreba da se odmah reaguje. Film „Rudderless“ iz 2014, govori pak o mladiću masovnom ubici, ali je u toj priči takođe naglasak na saosećanju sa – umesto da se iznenadi i zgrozi, neka čitalac prvo pogleda film – mladim masovnim ubicom i njegovim ocem. Na trenutke će se učiniti i da „Adolescence“ poziva na takvu empatiju prema dečaku, pogotovo kada u trećoj epizodi pita psihološkinju da li joj se barem malo sviđa (u nekim tumačenjima to se vidi kao pitanje sa seksualnom konotacijom; ja to nisam tako razumeo), ali je distanca prema njemu u priči ipak isuviše čvrsta – tu je reč o pokušaju da se razume, a ne da se saoseća. U poređenju s drugim sličnim delima, „Adolescence“ je mnogo više poziv da se bude aktivan i nešto preduzme, nego da se pasivno gleda i reaguje samo emocijama.)
Jedan od autora serije Thorne već neko vreme zalaže se ne samo za zabranu mobilnih telefona u školama, nego i za zabranu uopšte – po njemu, deca mlađa od 16 godina ne bi smela da koriste mobilne telefone, kao i da bez nadzora roditelja izlaze na društvene mreže. Pošto su odgledali seriju, mnogi poslanici britanskog parlamenta pridružili su se Thorneovom zahtevu. Sama serija, pak, pametnija je od svog autora – u njoj nema osnova da se zaključi da bi ta zabrana bila prikladna i efikasna mera.
Čitaocu bi mogle pasti na pamet i neke druge mere – seksualna edukacija tinejdžera, feministička emancipacija, te osposobljavanje mladih da izlaze na mreže svesni opasnosti kojima bi tamo mogli da se izlože i kako da se od njih zaštite, na primer. Ali, niko od nas ponaosob nije dovoljno pametan da to osmisli i sprovede.
U tom smislu, serija ne samo što upečatljivo postavlja pitanja, nego i krajnje iskreno i primereno priznaje da odgovor ne može dati nijedan pojedinac, pa čak ni tako talentovani pripovedači kao što su Thorne i Graham. Odgovor mora da traži i pronađe zajednica. Njihovo je bilo da uverljivo prikažu problem i skiciraju smernice. I u tome su sasvim uspeli na jedan impresivan način.
Samo, ako zajednice uopšte više i ima. I ako smo „mi“ kao njeni članovi uopšte više svesni da neke stvari moramo raditi zajedno, jer samo tako ih je moguće uraditi. Ovde ne mislim samo na Britaniju, čiji su osećaj zajedništva temeljno razorili takozvani neoliberali (svaka njihova veza s liberalima samo je slučajna), bilo konzervativci poput Margaret Thatcher, bilo laburisti, kakav je bio Tony Blair. Virtuelne zajednice na društvenim mrežama samo su, zbog nedostatka stvarnih zajednica, rašireni i prihvaćeni privid, često lažan i poguban, onoga što se inače podrazumeva pod zajednicom.
Kada se sadržaji tih virtuelnih zajednica izliju u stvarnost, dobijemo priču iz „Adolescence“ i onda vidimo stvarnu fragmentisanu i dezorijentisanu zajednicu nesposobnu da sama sebi pomogne. Očev poziv ili opomena da je morao biti bolji, u tom kolektivnom kontekstu, odzvanja kao glas zajednice u očaju.
Kako u Britaniji, tako i u dobrom delu sveta. Ili, da ne idemo tako široko, ostanimo u Srbiji. Ne mislim ovde samo na očiglednu nesposobnost da se izađe na kraj s događajima od 3. i 4. maja. Ne mislim ni na brzinu (svetlosti) s kojom je nekompetentna i nedobronamerna vlast pokušala da te događaje potisne u stranu, izbriše ih iz svesti žitelja Srbije. Ne mislim ni samo na višemesečne herojske pokušaje aktera tekuće pobune da se zajednica obnovi i osposobi da odlučuje u svoje ime o životno važnim pitanjima. Mislim upravo na dečaka ubicu.
Mi smo u toj meri razvaljeno društvo i politička zajednica, da je jedan takav „dečak“ uspeo da nam se nametne kao vođa. Možda, dok gledamo seriju, treba da je vidimo i kao skicu za pokušaj da se objasni kako nam se to desilo.