Kuća izgorela u požaru nije imala ni hidrantsku mrežu ni hidrant. Nije imala ni dovoljno protivpožarnih aparata: bilo ih je samo dva. Nije imala više izlaza/ulaza. Zapravo, imala je dva, od kojih su jedan bila metalna vrata sa zadnje strane. Ta su vrata bila zaključana i bez kvake sa unutrašnje strane, obložena gipsanim pločama i lako zapaljivom zvučnom izolacijom. Do kuće nisu mogla da dođu protivpožarna vozila jer nema prilaza, a moralo ih je biti najmanje dva.
Unutrašnjost kuće je bila obložena gipsanim pločama neotpornim na vatru. Isto tako i tavanica. Vrata takođe nisu bila otporna na vatru, nisu bila dovoljno velika i nisu imala obeležje za izlaz u slučaju požara. I vrata su bila obložena lako zapaljivom zvučnom izolacijom. Kao i tavanica. U kući su upotrebljena pirotehnička sredstva bez dozvole: niti je kuća imala dozvolu da se u njoj koriste ta sredstva, niti su sredstva koristile osobe sa dozvolom da to rade.
Čitalac nije ni pomislio da je ovo početak, recimo, priče strave i užasa Stephena Kinga, u kojoj u požaru gine desetine mladih ljudi, uhvaćenih u zamku kuće zaposednute zlim silama. Možda je samo na trenutak pomislio da je opis u stvari hiperbola za tekuće stanje u Srbiji i tenzije koje razgoreva režim. U Srbiji živimo stravu i užas, i to nije hiperbola.
Samo što ovde nije reč o Srbiji. Čitalac naravno zna, govorimo o strašnoj, ogromnoj nesreći u Kočanima, u Makedoniji. Izgorela je kuća, a u požaru je život izgubilo desetine mladih. Kuća je bila klub/diskoteka. Tu je koncert imala grupa DNK. Pirotehnika na koncertu zapalila je kuću. Kuća je pak zvanično registrovana kao pogon lake industrije. Kao ugostiteljsko mesto klub je radio s lažnom dozvolom. Tu laž životom je platilo 59 osoba: deca, od 14 do dvadeset i nešto godina.
Opis mesta i podatak o dozvoli dao je javni tužilac Ljupčo Kocevski. To su činjenice. Šta se zaista dogodilo, ko ima stomak za to, može se videti na snimku s mobilnog telefona nekog od posetilaca koncerta. Grupa DNK je u muzičkom smislu standardni ovdašnji pop main stream. Njihova najpopularnija pesma, „Ako utre me nema“, danas zvuči kao nepodnošljiva istina.
Do pre par dana, pak, mogli smo je slušati kao banalno slavljenje života s nizom opštih mesta i stereotipa o balkanskoj vedrini i sklonosti ka veselju u svakoj prilici. Danas znamo da ju je pevala osoba koja je uspela da izađe iz zapaljene kuće, a onda se vratila da iz požara izvlači decu i tako stradala. „Ako utre me nema“ sada slušamo u grču i odbijamo da, kako to pesma traži, slavimo život uprkos smrti. Smrt u ovim našim uništenim državama preživelima ne ostavlja prostor da se raduju životu.
Gradonačelnik Kočana dao je juče ostavku. Čitalac u Srbiji može uporediti tu ostavku s ostavkama koje su ovde dali Vesić, Đurić i Vučević, pogotovo ovaj poslednji. Mlade u požaru u Kočanima, kao i mahom decu i mlade u Novom Sadu pod nadstrešnicom ubile su iste razvaljene države. Ali gradonačelnik Kočana se na kraju ipak pokazuje kao ljudsko biće. Barem u tekstu svoje ostavke. Ovi ovde dotle ne dobacuju čak ni na papiru.
Vesti kažu da je među stradalima u klubu u Kočanima bio i jedan policajac u civilu. Bio je na koncertu na zadatku. Trebalo je da lovi sitne dilere droge i decu koja kupuju i konzumiraju njihovu „robu“. Eto pravne države na delu. U kući koja cela stoji mimo zakona i sa kojom je sve u vezi protiv zakona, pa i to da je u klubu bilo dece ispod 18 godina, koju policajac nije izbacio iz kluba i tako im spasio život, nego je tobože pazio šta konzumiraju i od koga to kupuju, država se bori protiv sitnih kriminalaca i njihovih klijenata. I po tome je ta kuća u plamenu u Kočanima sasvim nalik na naše uništene države.
U vestima stoji i to da su spasena deca razvezena po bolnicama u susednim državama. Kola hitne pomoći mahom su stigla iz obližnje Bugarske. Umesto da se stara za dobrobit svojih žitelja, ta država demonstrira silu tako što šalje policajca u civilu na ponoćni koncert. I taj policajac strada zajedno sa publikom koju je bio poslat da nadgleda. Pravi kriminalci ostaju izvan dometa zakona. Istina, tekući režim u Makedoniji redom hapsi članove bivšeg režima koji su odgovorni za propuste zbog kojih je kuća izgorela. Samo što tu nije reč o pravdi, nego o izbegavanju odgovornosti. Stradali policajac je dokaz za to.
Konačno, jesu neki preživeli prebačeni helikopterima i do bolnice u Skoplju. Heliodrom pak na koji su sleteli sa povređenima, uskoro bi mogao biti van funkcije. Tik uz njega, naočigled svih, pa i tekućih vlasti, gradi se mimo propisa zgrada zbog koje heliodrom više neće moći da se koristi. Jeste, slika i prilika naših kriminalnih, neodgovornih država. Reći će sad neko – korupcija ubija. Ali, nije stvar u korupciji; reč je o elementarnom neznanju i odbijanju da se prihvati odgovornost. To ubija.
Završimo s temom dana u Srbiji – zvučnim topom. Po svemu što znamo, što smo čuli iz svedočenja demonstranata, možemo utemeljeno spekulisati o paklenom planu: upotreba zvučnog topa trebalo je da izazove paniku, panika je trebalo da natera ljude u stampedo, u stampedu je trebalo da izgine desetine i stotine ljudi i da to bude kraj pobune protiv kriminalnog režima. Zašto mislim da je ovo utemeljena spekulacija?
Svedoci kažu da su odmah posle zvučnog udara – ako se to tako kaže – sa obližnjih zgrada među demonstrante počele da padaju petarde, što je valjda trebalo da stvori utisak o pucnjavi i tako pojača paniku. Svedoci takođe kažu da su izlazi kroz ulice koje pod pravim uglom seku glavnu gradsku ulicu zakrčile „čudno“ obučene mišićave osobe, nalik na one koje smo viđali u zoološkom vrtu u pionirskom parku. Bez izlaza, uplašeni zvukom i pucnjavom, okupljeni žitelji umesto da se sklone, mogli su samo da gaze jedni preko drugih.
Ako je to bio plan, onda bi se žitelji Srbije našli u situaciji po svemu nalik na kuću u požaru u Kočanima. Samo što je požar u Kočanima i dalje nesrećan sticaj okolnosti (kao uostalom i pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu). Što ne znači da se za nesreću ne mogu utvrditi uzroci i pred sud izvesti odgovorne osobe (baš kao i za pad nadstrešnice). Ovo u subotu na skupu u Beogradu bilo je pak svesno planirano masovno ubistvo.
Peščanik.net, 18.03.2025.