“Protest koji je zakazan za 15. mart je nastavak procesa oslobađanja od straha i prihvatanja činjenice da su političko društvene promene ne samo moguće, već i nužne. Ne očekujem da bilo ko od nosilaca protesta izaziva nasilje, a takođe verujem da će svi koji na protest dolaze znati da poštuju borbu koju su započeli studenti i da svojim neadekvatnim ponašanjem ne bacaju senku na iste”, navodi u intervjuu za Danas Jelena Pavlović, samostalna narodna poslanica.
Ona napominje da trenutna dešavanju su proces, te da tako tu činjenicu treba prihvatiti jer, kako napominje, samo u tom slučaju su moguće stvarne i prave promene.
“Primećujem da je na strani vlasti prisutna nervoza i verujem da su spremni i na izazivanje incidenata preko ubačenih elemenata. S tim u vezi, ukazujem da je pravo svakog građanina da učestvuje u mirnim demonstracijama, a napad na njihov život i integritet teško krivično delo. Svaki pokušaj incidenta treba zabeležiti moliblim telefonima, a radi identfikacije i podnošenja krivičnih prijava”, kaže Pavlović.
*Zbog čega vlast i njihovi mediji danima potenciraju priču o mogućim nasilnim aktivnostima u subotu i kako mislite da su na njih uticali apeli sa Zapada, o kojima se pisalo u medijima, ali i izjava Marije Zaharove da je potrebna uzdržanost svih političkih aktera u Srbiji?
Pretpostavljam da su motivi za najavu nereda zapravo želja i namera za izazivanjem istih. Da li će do toga zaista doći ostaje da vidimo, ali nesporno je da studenti ne pozivaju na nerede, već naprotiv, ukazuju da su protesti koji oni organizuju mirni, bazirani na solidarnosti i zajedništvu. To je velika lekcija koju svi moraju da nauče. Drugi motiv je svakako pokušaj zastrašivanja radi slabijeg odziva.
Što se tiče izjava bilo kog stranog zvačinika, mislim da su one sada irelevantne, a obzirom da je u pitanju naša unutrašnja stvar, odnosno problem koji treba sami i da rešimo.
*Kako mislite da bi parlamentarna opozicija trebalo da se postavi u ovom političkom trenutku? Podržavate li i da li ste učestovalim u scenama koje smo protekle sedmice mogli videti na početku prvog redovnog zasedanja Skupštine?
Parlamentarna opozicija bi po mom shvatanju, trebala da se uključi u proces predlaganja izmena zakona kojima je uređen izborni proces i rad medija u Srbiji jer je to sada prioriteno političko pitanje.
Samo jedan narodni poslanik može podneti predlog za donošenje ili izmenu zakona, iako bi u ovom slučaju bilo najcelishodnije da izmene podnese najmanje 1/3 narodnih poslanika, a obzirom da bi se u tom slučaju morao prihvatiti i predlog ovlašćenih predagača za sazivanje vanredne sednice skupštine na kojoj bi se o tim predlozima raspravljalo.
Verujem da bi na taj način doprinos parlamentarne opozicije razrešenju društveno političke krize bio daleko veći, jer samo jedan narodni poslanik menja 30.000 birača koji mogu podneti inicijativu za donošenje ili izmenu zakona.
S obzirom na sve okolnosti, tekst predloga zakona treba da bude sačinjen ne isključivo od strane parlamentarne opozicije, već da predstavlja proizvod konsenzusa građana o tome kako treba reformisati izborni sistem i rad medija. Diskusije i tibine na tu temu treba već sada organizovati.
Narodna Skupština treba da predstavlja centralno mesto političkog života, a ne izvršna vlast, niti predsednik koji ima protokolarna ovlašćenja i koga je shodno takvim ovlašćenjima bolje birati u Narodnoj Skupštini da ne bi dolazilo do zloupotreba koje su danas prisutne.
Trenutni izborni sistem, proporcionalni sa jednom izbornom jedinicom je definitivno model koji treba u ovakvim okolnostima izmeniti jer je isti glavna prepreka ulasku novih ljudi u javni život, a što je nužnost u društveno – političkoj krizi koja postoji i u kojoj tenzije stalno rastu.
Svi koji žele da imamo pravedniji i pošteniji sistem koji omogućava građanima da stvarno biraju svoje predstavnike, trebaju sada da budu aktivni i da se izvrši pritisak u tom smeru. Oni koji su svesni situacije i zaista žele demokratizaciju društva to će podržati, jer je ovo jedinstvena prilika da se ojača pozicija birača i da nikada više ne dozvolimo da najvažnija institucija u državi, a to je Narodna Skupština bude mesto u koje se biraju najgori, a ne nabolji predstavici građana, a što je uostalom i glavni uzrok sistuacije u kojoj se nalazimo.
Nikada ne treba zaboraviti da je Narodna Skupština ne samo nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti, već da bira i razrešava sve ministre i visoke državne funkcionere, uključujući i Vrhovnog javnog tužioca. Ta činjenica je glavni uzrok plasiranoj tezi da politikom ne treba da se bavi niko ko je pošten, vredan i pametan, ali verujem da ovaj proces čiji su nosioci sudenti razobličava i tu veliku zabludu koja nas sve drži u ovako obespravljenom položaju.
*Šta vidite kao pozitivne posledice studentske blokade i studentskih protesta? Kako mislite da će se oni dalje razvijati? Trebaju li studenti da se odrede po pitanju prelazne vlade?
Postoji niz pozitivnih, nepovratnih promena, prvi je oslobađanje od straha, a druga, ništa manje značajna je izlazak iz kutije u kojoj je većina građana bila zarobljena teorijama da se ništa ne može promeniti i da je svaki aktivizam u tom smeru opasan i nosi velike rizike. Danas mnogi razumeju da su promene ne samo vlasti, već i zaposednutog državnog aparata nužne, što je veliki pomak u odnosu na stanje kada su mnogi želeli promenu vlasti, ali nisu videli alternativu, te je sve izgledalo kao začarani krug.
Ovaj proces koji se dešava treba da izrodi upravo te alternative i neke nove ljude koji se neće plašiti da preuzmu na sebe teret promena sistema u kome vlada solidarnost i zajedništvo, a ne potčinjenost jednom centru moći koji veruje da je on sam država i da stoga ima pravo da upravlja svim procesima i životima njenih građana.
U pogledu prelazne vlade, volela bih da to ne bude predlog studenata iz razloga što verujem da to nije rešenje. Preciznije, nije vlada jedini predlagač zakona, već je to i 30.000 građana, kao i svaki narodni poslanik. Lično ću se zalagati da 84 narodna poslanika zahtevaju sazivanje vanredne sednice sa setom predloga izmena izbornih zakona i zakona u vezi rada medija, što je uostalom i moj jedini motiv da u ovakvoj situaciji i dalje budem narodni poslanik.
Teorija da je potrebna prelazna vlada da sastavi predloge izmena je po mom uveđenju gubljenje dragocenog vremena; prvo je potrebno uložiti veliki napor da taj predlog neko prihvati, pa ako bi se to i desilo, takva vlada bi se sastavljala tri meseca, pa bi navodno radila neki posao devet meseci i u tome ode cela godina. Zapravo, predlozi za prelaznu vladu su po mom uverenju izgovori za odsustvo ideje šta nam je sada od zakonskih izmena potrebno za izlazak iz društveno političke krize.
*Ranije ste bili deo pokreta Mi snaga naroda, sada samostalno delujete. Kako će izgledati Vaše dalje političko delovanje, planirate li možda osnivanje svog pokreta?
Politički sistem u Srbiji je godinama prilagođavan kako bi favorizovao vladajuće strukture, što je imalo za posledicu kreiranje sistema koji nema ni reprezentativnost, niti vezu sa stvarnim potrebama građana. To je dovelo do stvaranja birokratkskog aparata otuđenih kvazi elita, kao i odustvo motivisanosti građana da učestvuju u javnom životu. Poverenje u institicije ne postoji, jer iste više od deceniju ne vrše svoje Ustavom i zakonom propisane dužnosti.
U vanrednim okolnostima, a uvažavajući činjenicu da je trebutna politička snaga političkih partija i pokreta jako mala, ne vidim nikakvu svrhu novog pokreta koji bi imao cilj da obezbedi prelazak cenzusa i opstanak na političkoj sceni. Promene sistema se mogu izvršiti samo i isključivo preuzmanjem vlasti, a ne delovanjem kao opozicija u ovako deformisanom društveno političkom ambijentu.
To naravno ne znači da odustajem od ideje da dam svoj doprinos u izgradnji boljeg i pravednijeg društva, zasnovanog na poštovanju pravila jednakih za sve, na pravdi i pravičnosti, na solidarnosti i zaštiti slabijih. Naprotiv, te ciljeve ostvarujem svakodnevno, prvenstveno kroz razgovore, emisije i delovanja preko društvenih mreža i otvorenog internet portala, a radi približavanja građanima ne samo problema, već prevsahodno sa željom da ih motivišem da postanu aktivni učesnici u ovim vanrednim vremenima i da oni budu novi ljudi koji će neopterećeni opstankom na političkoj sceni biti u mogućnosti da deluju po svojoj savesti, uverenju i u najboljem interesu naše zajednice.
Verujem da su promene na pragu i stoga je sada vreme da se dogovaramo o danu posle, a ne da budemo zatečeni i opet neprijatno iznenađeni da nam promene nisu donele rezultate za koje smo se borili.