Naime, Vojin je ispričao kako je upoznao čuvenu glumica Radmilu Savićevič, koja ga je tom prilikom pozvala u svoj stan, nahranila ga gibanicom i dala mu je nešto novca da preživi teška vremena.
“Radu sam prvi put sreo na potpisivanju svog prvog ugovora u karijeri, za predstavu “Lizistrata“ u produkciji Sava centra. Imao sam dvadeset jednu godinu, još sam studirao i bio jako srećan što sam dobio ulogu. Međutim, kad sam video ugovor, počeo sam da se dvoumim da li da to uopšte prihvatim jer je honorar bio sramno smešan. Pedeset maraka za pripreme, premijeru i predstavu. Nisam mogao da verujem. Rada je sedela u toj kancelariji i čula kada sam sekretarici, koja je beležila moje podatke, rekao da sam iz Kruševca.
Onda je prišla i pitala me: “Odakle reče da si ti, mali?“ “Iz Kruševca.“ “Iz koje ulice?“ Ja kažem iz koje. “Pa šta se misliš, što ne potpisuješ?“ “Pa ovaj novac…“, rekoh, “ovo je katastrofalno. Stvarno je malo.“ “Aha. A koja ti je to uloga po redu?“ “Prva.“
Pogledala me je tako da više nisam imao hrabrosti reč da kažem. “Potpisuj to odmah! I čekaj me ovde, nemoj da si mrdnuo.“ Ja potpišem i posle nekoliko minuta, ona se vraća: “’Ajde sa mnom.“ “Gde ćemo?“ “Ne pitaj ništa, ideš sa mnom.“ Pozvala je taksi i otišli smo u njen stan. “Peri ruke i sedaj za sto.“ I iznosi vrelu gibanicu, sarme i još gomilu hrane. “Jedi!“ “Rado, pa nisam gladan.“ “Jedi. Vidi kakav si mršav, jedi!“
Morao sam da jedem maltene do iznemoglosti. “Dobro, a sad se javi majci.“ I vodi me do telefona. “Nema potrebe, juče smo se čuli. Imam telefon u stanu u kome živim.“ “Javi se majci kad ti kažem. Sad se javi majci!“ I ja, šta ću, okrenem majku: “Evo da ti se javim, ovde sam kod Rade Savićević. Rekla mi je da te pozovem. Dobro sam, potpisao sam ugovor, nahranila me je, sve je u redu.“
“Ajde što me je nahranila, ’ajde što sam morao da se javim majci, nego mi je dala i neki novac jer su to bila ona teška vreme6na kad se jedva sastavljao kraj s krajem.
Je l’ imaš šta da jedeš i je l’ imaš para?“ “Imam. Svega imam.“ “Nemoj da lažeš, je l’ gladuješ?!“ “Ne gladujem, ne brinite.“ I tek kad sam pristao da uzmem taj novac, poslala me je kući. Predivna, predivna žena – zaključio je Ćetković.