Studentski pokret u Srbiji je već promenio zemlju. Budućnost će pokazati koliko radikalno.
Dok „junaci našeg doba“ 15. februara šetaju po Kragujevcu, Vučić u Sremskoj Mitrovici na državnoj manifestaciji finansiranoj poreskim novcem najavljuje planirani udžbenik o tome „kako sam pobedio obojenu revoluciju“. Ova retorika „obojene revolucije“, u duhu autoritarne propagande u ruskom stilu, ima za cilj da stvori strah, ali srpska omladina je već davno izgubila strah i drži nama, mladosti u celoj Evropi, veliko predavanje. S obzirom na svetsku situaciju, sve više autoritarnih i desničarskih partija u SAD, ali i Austriji, Nemačkoj i celoj Evropi, srpski studenti, njihova generacija Z daje globalnu nadu.
1. Razmišljanje izvan „Zapada“ i „Istoka“
Srpski studenti i studentkinje se oslanjaju samo na sebe i ne traže podršku od spoljnih aktera. Na demonstracijama nema zastava EU (za razliku od aktuelnih protesta u Slovačkoj i Gruziji). Ulogu u tome svakako ima i činjenica da se EU još uvek nije priklonila demokratskom pokretu, dalje podržavajući Vučićevu stabilokratiju. Nemačka posebno i dalje ima ekonomski interes za rudarenje litijuma Rio Tinta za svoju auto-industriju. Prvi put od početka protesta, odnosno više od tri meseca, Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke je ukazalo 17. februara na „duboko zabrinjavajuću situaciju“ u Srbiji.
Ne služeći kategorijama Zapad-Istok, studenti se izmiču i Vučićevoj retorici da Zapad navodno finansira studente, što ih čini neranjivijim. Naprotiv, osim nekoliko poslanika iz Slovenije i Hrvatske u evropskom parlamentu, nažalost, niko nema interesovanje za njih, za najveći studentski pokret na evropskom kontinentu od 1968. godine. Vučić ima posla sa svojim neposlušnim narodom. Studenti ni pod kojim uslovima ne žele da prepuste borbu političkim partijama/opoziciji. Svako može da podrži, ali to jeste i ostaje njihova borba.
2. Nema kulta liderstva. Ne postoji nijedan lider pokreta. Za svaki zvanični intervju (sa video-zapisom na TV), predstavnik se bira na plenarnoj sednici i stoga se šalje u ime studenata. Delegiranje svih odluka plenumu kao centralnom i jedinom organu odlučivanja štiti od zloupotrebe pojedinaca.
3. Direktna demokratija, radikalna demokratija. Postoje vrlo jasne procedure i pravila za održavanje plenarne sednice. Uvek dva moderatora, jedan beležnik. Postoje posebni znakovi rukama; Jednim se artikuliše direktan odgovor na trenutnu tačku dana, drugim se postavlja pitanje. Pre nego što se pristupi dnevnom redu, dnevni red mora biti prihvaćen.
4. Heterogenost i istovremeni konsenzus. Studenti mogu biti raspoređeni u najrazličitije političke kampove, od levičarskih, liberalnih do konzervativnih ili izrazito konzervativnih: Ali plenum i zahtevi – uprkos svoj heterogenosti studenata – jesu srce i široki konsenzus protesta.
Srpski studenti su uzor, posebno mladima u Evropi, koji moraju da se suprotstave rastućem nacionalizmu i pretnji fašizma u mnogim evropskim zemljama i da konsenzualno rade protiv toga, uprkos razlikama u drugim pozicijama. U nedelju 23. februara su izbori u Nemačkoj i desničarska stranka koja negira Holokaust (AfD) ima 21 odsto glasova širom zemlje, čak preko 30 odsto u nekim istočnonemačkim zemljama.
5. Podela vlasti putem rotacije delegata. Iako ne u svim gradovima i univerzitetima, na beogradskim fakultetima se rotiraju delegati za „megaplenum“ (ili „veliki sastanak delegata“, kako ga još zovu), koji se održava svaka dva dana u Rektoratu. Zapisničar i dva moderatora se takođe menjaju na svakoj plenarnoj sednici! Time su uključeni studenti znatno manje podložni ucenama ili drugim pokušajima manipulacije od tajne službe BIA (uostalom, pojedini studenti su već kidnapovani od strane nezvaničnih službenika itd.).
6. Politika vođena kompetencijama. Sve odluke se donose po principu većine na plenarnoj sednici, ali tamo gde su potrebne kompetencije (ekspertiza), priprema javnih odluka se delegira odgovarajućim stručnjacima u studentskim redovima (tako su uglavnom studenti Ekonomskog i Pravnog fakulteta uradili „konkretizaciju zahteva“).
7. Ignorišite diskurs moći i postavite sopstvene teme. „Nisi nadležan“ – ova izreka je postala moto pokreta. Studenti je upućuju predsedniku, čija funkcija po ustavu se prvenstveno sastoji od ceremonijalnih nadležnosti. Studenti ne odgovaraju na Vučićevu retoriku, ne pravdaju se, sami postavljaju svoja pitanja, jednostavno svoje zahteve stavljaju na dnevni red dnevne politike. S obzirom na činjenicu da se institucije širom sveta sve više primoravaju da služe lojalnosti, apelovanje na institucije je jednostavno koliko i revolucionarno.
8. Solidarnost kao lajtmotiv. Kada je počela blokada fakulteta, većina akademskih profesora je relativno brzo stala iza studenata. Time su se pokazali i profesori kao aktivni politički činioci. Akademski nastavnici i profesori uglavnom pomažu studentima svojim znanjem. Nakon početne podrške nastavnika, akademskog osoblja i profesora, kao i udruženja pozorišnih profesionalaca, umetnika, pisaca i Srpske akademije nauka i umetnosti, studenti su dobili podršku i od ranije konformističkih ili čak prodržavnih snaga (penzionera, bajkera, veterana, rudara itd.).
I ne samo to: vratili su solidarnost u društvo kao vrednost, odnos i odnos jednih prema drugima, a doneli su i ohrabrenje nekim društvenim grupama koje su kasnile sa reakcijom. Otprilike 30 odsto stanovništva Srbije ugroženo je siromaštvom i socijalnom isključenošću – dok većina sindikata i strukovnih udruženja još sklapa poslove sa vladom. Udruženje penzionera, na primer, počelo je da se mobiliše za studente i za sopstvenu dostojanstvenu penziju, 5. februara u centru Beograda.
Iako mladu generaciju u Srbiji u velikoj meri čine srpski pravoslavni vernici, upravo je Srpska pravoslavna crkva ta koja, kao institucija, do danas uskraćuje/ne pokazuje studentima solidarnost. To simbolizuje i činjenica da su kragujevački studentski maratonci stigli u Beograd pred Hram Svetog Save 10. februara i da ih je pozdravio narod, dok su kapije crkve za njih ostale zatvorene. Pravoslavna crkva nastavlja da legitimizuje vlast predsednika do danas.
9. Jezik protesta. Ironija osvetljava jaz između oficijalnog diskursa moći i stvarnosti. Semiotički rečeno, „pumpaj” je posebno zanimljivi primer kreativnog prisvajanja jezika u kontekstu protesta jer ne samo što znači fizičko pumpanje nečega (vazduha u gumu) već i trening mišića u sportu (pripremiti se i fizički se osposobiti). U prenesenom značenju predstavlja davanje energije (jedni drugima kao snagu), istrajnost i nepopuštanje, ali i pritisak na vlast. Kao jedan od mnogih memova, kombinuje fizičku sliku, emocionalnu mobilizaciju i svojim humorom se udaljava od klasične političke retorike, od praznog plašta fabulacije Vučića. Upravo ta ambivalentnost – između igrive motivacije i ozbiljnog otpora – čini „Pumpaj“ efektnim protestnim simbolom današnjeg pokreta u Srbiji. Revolucija može biti i zabavna.
10. Viski nivo organizacije i stroga pravila: Strani novinari koji posećuju studente ili žele da urade zvaničan intervju brzo shvate sa kim imaju posla: Prilikom ulaska na fakultete postoje stroga pravila. Ulaze 24 sata čuva rotirajuća studentska straža od nekoliko ljudi. Dozvoljavaju se ili samo studenti fakulteta ili drugih fakulteta, ponekad postoji opcija da neko „garantuje“ za gosta. Spiskovi se vode o gostima sa imenom i prezimenom. Svako ko želi da obavi intervju mora da podnese zvaničan zahtev i o njemu će se glasati unapred na plenarnoj sednici.
Glatki procesi bez grešaka na demonstracijama garantuju da veliki skupovi ljudi funkcionišu. Na taj način stvaraju poštovanje u društvu. Na primer, blokada tri mosta u Novom Sadu (1. februara), koja je prvobitno bila planirana na 24 sata, trajala je 27 sati jer je vreme blokade produženo tri sata za akciju kolektivnog čišćenja. Na demonstracijama, redari u prvim redovima često (zavisi od protesta) nose zaštitne prsluke od tvrde plastike sa šlemovima (sve improvizovano). Tog dana, nekoliko kola hitne pomoći i lekara hitne pomoći moralo je da se kreće kroz gomilu brzim tempom. Redari su u potrebnom trenutku „rasterali“ ljude, presekli prilazne puteve, dali uputstva demonstrantima (fascinantno je njihovo upravljanje rizikom). Ovo nije revolucija duge kose i pušenja trave, nego reda, skromnosti i istrajnosti.
Preuyeto sa Radar