Nastalo iz ekonomskog razočarenja i otpora prema dugotrajnim kulturnim normama, Bai lan zagovara minimalistički pristup radu: raditi samo minimalno potrebne sate, i prioritetizovati ličnu dobrobit ispred napredovanja u karijeri. Ista tendencija se označava i kao Tang ping (ležanje ravno), sleng neologizam koji znači odlučiti se da „ležimo ravno i izdržimo udarce“ kroz nisku želju, indiferentniji stav prema životu. Oba termina signalizuju lično odbacivanje društvenih pritisaka za prekomernim radom i postignućima, odbacujući socijalnu angažovanost kao „trku pacova“ sa sve manjim povratima.
Ova tendencija nije ograničena samo na mladu generaciju – uzmite u obzir još jedan fenomen: u julu 2024. godine, mediji su izvestili o rastućem broju kineskih radnika koji menjaju kancelarijske poslove koji izazivaju visok pritisak za fleksibilne radne pozicije. Li, 27, iz Vuhana rekao je: „Volim da čistim. Kako se životni standardi poboljšavaju (u celoj zemlji), potražnja za uslugama čišćenja takođe raste, uz sve veće tržište. Promena koju to donosi je da mi glava više ne oseća vrtoglavicu. Osećam manji mentalni pritisak. I svaki dan sam pun energije.“
Takav stav predstavlja se kao apolitičan: odbija i nasilni otpor prema institucijama vlasti i dijalog sa onima na vlasti. Postoje li druge opcije? Masovni protesti u Srbiji su još važniji od bai lan u Kini: jedinstveni su jer nude treću opciju. Oni su upravo suprotno od bai lan – priznaju da je nešto trulo u državi Srbiji, ali im je stalo do toga, nisu spremni da samo puste da trune. Šta to rade što ih čini jedinstvenim?
Protesti su počeli u novembru 2024. godine u Novom Sadu nakon urušavanja nadstrešnice železničke stanice u tom gradu, što je ostavilo 15 ljudi mrtvih i dvoje teško povređenih. Sada su se proširili na 200 gradova i mesta u Srbiji i još uvek traju. Iako ih vode studenti univerziteta koji traže odgovornost za urušavanje nadstrešnice, stotine hiljada ljudi učestvuju u mnogim protestima – ovo je najveći studentski pokret u Evropi od 1968. godine.
Očigledno, urušavanje nadstrešnice je bilo neka vrsta vulkanske eksplozije: trenutak kada je nezadovoljstvo koje je sve više raslo u Srbiji konačno eksplodiralo. Demonstranti su zabrinuti ne samo zbog korupcije i ekologije (kao što je plan vlade da aktivira velike litijumske mine), već i zbog načina na koji predsednik Srbije Vučić i njegova vlada tretiraju stanovništvo.
Ono što vlada predstavlja kao brzu modernizaciju i uključivanje u globalno tržište, pokriva gustu mrežu korupcije, rasprodaju nacionalnih resursa stranim investitorima pod sumnjivim uslovima, postepeno eliminisanje opozicionih medija, pa sve do sumnjivih smrtnih slučajeva vidljivih protivnika režima (često maskiranih kao saobraćajni udesi) – sve ovo se dešava na drzak način koji prikazuje očiglednu ignoranciju vlade prema osnovnoj pristojnosti. Situacija je sada mnogo gora nego u najgorim godinama Miloševićevog režima. Ali, opet, šta to čini ove proteste jedinstvenim?
Demonstranti ponavljaju iznova i iznova: „Nemamo političke zahteve i držimo distancu od opozicionih stranaka. Jednostavno tražimo da srpske institucije rade u interesu građana.“ Formulisali su samo nekoliko zahteva na kojima bezuslovno insistiraju: objavljivanje kompletne dokumentacije o renoviranju železničke stanice u Novom Sadu, pristup svim dokumentima kako bi se osiguralo da vlada ne skriva ništa od javnosti; obustava optužbi protiv onih koji su uhapšeni tokom prvog protesta protiv vlade u novembru; podnošenje krivičnih prijava protiv onih koji su napali studente tokom protesta u Beogradu (neki ljudi, koji su kasnije otkriveni kao članovi vladajuće stranke, fizički su napali demonstrante). Ukratko, žele da prekinu začarani krug države koja je tačka taoca vladajuće stranke koja kontroliše sve institucije.
Vučićeva reakcija nije samo nasilje u mnogim različitim oblicima, već i verzija onoga što se u boksu naziva clinching (zagrljaj): clinching je tehnika u kojoj jedan bokser pritisne protivnika i obavije mu ruke oko tela kako bi mu onemogućio slobodno udaranje. Što više Vučić pada u paniku, to više očajnički poziva demonstrante na dijalog, na pregovore (kao što to rade u civilizovanim zemljama, on voli da naglasi). Međutim, demonstranti odbijaju svaki dijalog, oni samo insistiraju na svojim zahtevima.
Protesti obično zavise od bar pretnje nasiljem, dok istovremeno izražavaju spremnost za stvarni otvoreni dijalog u kojem će ih vladajući režim ozbiljno shvatiti. Ovde je situacija suprotna: nema pretnje nasiljem, ali postoji jasno odbijanje dijaloga. Ovo insistiranje na zahtevima izaziva zbunjenost u svojoj jednostavnosti, rađajući teorije zavere: ko stoji iza svega? Činjenica da nijedna vodeća ličnost ne izlazi na protestima doprinosi (lažnoj pojavi) zbunjenosti. (Razlog za ovo je i to što bi svaka vodeća ličnost mogla biti meta protivmera režima.)
Protesti u Srbiji su, dakle, u nekom smislu ipak slični bai lan u Kini: standardni politički angažman, uključujući disidentstvo, je odsutan. Naravno, u nekom trenutku organizovana politika moraće da uđe u igru, ali „apolitičan“ stav demonstranata ima za cilj da osigura da nova politika neće biti samo verzija stare igre – sto mora biti očišćen za autentičan zakon i red. Zbog toga bi trebalo bezuslovno podržati proteste: oni dokazuju da u određenim situacijama jednostavan poziv na zakon i red može biti subverzivniji od anarhičnog nasilja.
Demonstranti žele zakon i red bez seta nepisanih pravila koja to okreću ka korupciji i autoritarnoj vlasti. Demonstranti su, dakle, daleko od stare anarhične Levice koja je dominirala studentskim protestima 1968. godine. Nakon što su srpski studenti blokirali most preko reke Dunav u Novom Sadu na 24 sata, odlučili su da produže protest za još tri sata dok su čistili područje na kojem su održavali svoj skup. Može li se uopšte zamisliti da su studenti u Parizu, nakon što su bacali kamenice na policiju, čistili ulice u Kvartiru Latinu pune (njihovog) krša?
Međutim, bez obzira na to šta su namere demonstranata, njihov protest je duboko političan – pa da li su oni u nekom smislu hipokritični? Ne, upravo zato što su politični na mnogo radikalniji način: oni ne žele da igraju politiku unutar postojećeg prostora (uglavnom nepisanih) pravila, oni žele da promene osnovni način na koji funkcionišu državni instituti u Srbiji.
Pravi hipokritni agent u ovoj aferi sedi u Briselu, to je Evropska unija koja ne vrši pritisak na Vučića zbog straha da će se okrenuti Rusiji. Dok je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izrazila podršku “gruzijskom narodu koji se bori za demokratiju“, ona je ostala zapanjujuće tiha u vezi sa ustankom u Srbiji – zemlji koja je zvanično kandidat za članstvo u EU od 2012. godine.
EU je do sada dopuštala Aleksandru Vučiću da ide svojim putem jer je, kako su neki komentatori primetili, obećao stabilnost i litijum. Ovaj nedostatak kritike od strane EU, čak i u slučaju masovnih izbornih prevara, više puta je ostavio srpsko civilno društvo na hladnom. Zato protesti u Srbiji nisu još jedna “obojena revolucija”, nisu još jedan pokret “pridruži se demokratskom Zapadu”, i nema EU zastava koje nose protestanti… Ukratko, nakon rata u Gazi, EU je dostigla još jedan etičko-politički pad.
Preuzeto sa Danas