Ivan Marković je rođen
1989. godine u Beogradu (SFRJ). Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu
2012. godine diplomirao je kameru, a Master studije filma završio je 2019.
godine na Univerzitetu umjetnosti u Berlinu.
Film “Centar” koji prati dugogodišnji
angažman radnica i radnika na održavanju tada još neprivatizovanog Sava centra prikazan
je premijerno 2018. godine na festivalu dokumentarnog filma DocLisboa, a 2019.
godine dobio je nagradu za najbolji srpski dokumentarni film Beldocs festivala
i nagradu “Best Balkan Newcomer” kosovskog festivala Dokufest. Iste godine, u
sekciji Forum na Berlinalu prikazan je njegov korediteljski film “Od sutra počinjem
da” (From Tomorrow on, I will) iz 2018. godine, nastao u saradnji sa Linfeng
Wuom, nagrađen nagradom “Prvi koraci’ Njemačke Filmske Akademije.
Motiv pomenutog filma proteklog
mjeseca predstavljen je u formatu izložbe u Galeriji Doma omladine Beograda. U
produkciji Jelene Radenković, scenografiji Dragane Baćović i zvučnoj
instalaciji Katharine Hauke, izložba “Obećani prostori” prezentovala je eksperimentalnu
studiju slučaja društvenosti i zajednice u savremenoj živoj strukturi grada,
takozvanom idealu doma.
Kako je
nastala ideja za “Obećane prostore”?
Film “From tomorrow on, I
will” (Od sutra počinjem da), koji sam korežirao sa Linfeng Wu-om u Pekingu
2018, prikazuje skučene, podzemne prostore i svakodnevice migrantskih radnika
uporedo sa blistavom površinom megalopolisa u čijoj senci rade i čiji razvitak
njihov jeftini rad omogućava. Tokom vremena provedenog tamo, kao i za prethodni
film koji smo Wu i ja radili zajedno par godina ranije, susretao sam se i često
stanovao u novim ograđenim kompleksima. “Gated communities” tamo već duže vreme
predstavljaju dominantni vid stambene arhitekture, njihovom rasprostranjenošću
je i sama ideja “eksluzivnosti” kojom se reklamiraju relativizovana, ali u
nominalnom smislu eksluzivnost – isključivanje, jeste u srži tih kompleksa.
Arhitektura stvara prostorni i društveni vakuum.
Osnovni princip nastanka
ovakvih prostora je, sa manjim ili većom odstupanjima, dosledan: stari gradski
komšiluci, prigradska sela ili priroda se brišu zarad stvaranja velikih
ograđenih kompleksa sa privatnim parkovima, jezerima, tržnim centrima. Dugačke
ograde gradilišta su prekrivene reklamama sa digitalnim renderima –
fotorealističnim prikazima ne samo objekata koji će tu nastati, već i životnog
stila unutar njih. Slike prikazuju lagodne, suncem obasjane scene poslovnih
muškaraca, žena koje se sunčaju, idiličnih porodica koje sede na travnjacima
oko dekorativnih jezera ili fontana smeštenih između visokih stambenih zgrada.
Iste slike jednako su zastupljene širom Jugoistočne Azije, Bliskog Istoka,
Južne i Centralne Amerike, delovima Afrike, a sve više i po Evropi. Od pre
nekoliko godina, ovakve reklamne slike predstavljaju redovan motiv i na ulicama
Beograda.
Postoji nešto zavodljivo u
lakoći tih reklamnih prizora i u blještavosti novih prostora na šta je teško
biti potpuno imun. Mene na ovaj rad jeste pokrenulo i to što sam osetio da
jedan deo mene to želi, ili bar zanima kakav je osećaj pripadati tome. Reklamne
slike postoje mnogo pre samih prostora, stanovi su često prodati pre nego što
fizički postoje, u fizičkom prostoru kompleksi nikad ne mogu da dostignu idilu
obećanu na reklamama. U Kini sam viđao novoizgrađene komplekse unutar kojih
postoje “šume” potpuno sasušenog visokog drveća koje nije preživelo
presađivanje. Iz posmatranja ovih mutacija prostora, odnosa simulacije i
stvarnosti, počelo je promišljanje “Obećanih Prostora”. Kako se projekat
razvijao, sve veću ulogu dobijala je pozicija radnika koji izgrađuju prostore
koji su van njihovog (finansijskog) domašaja, materijalizuju iluziju koja nije
njima namenjena. Pored video-instalacije, trenutno radim na pripremama za film
koji pripada istom projektu.
Je li
pojam zajedničkog prostora “konkretna utopija” ili gotovo marginalizovana
pojava? Šta Vas motiviše a šta frustrira u arhitektonskom i urbanističkom
konceptu savremenog urbanog i prostornog planiranja?
U reklamnom vokabularu
luksuznih stambenih kompleksa širom sveta postoji vulgarizacija pojma zajedništva
(reči “community” – sami luksuzni ograđeni kompleksi se zovu “Gated community”)
i zajedničkog prostora. U luksuznim kompleksima, zajednički prostor postoji za
rezidente, ljude koji mogu da priušte da žive na tom mestu. Plasira se ideja o
zajedništvu kao privatnoj utopiji ograđenoj od haosa i opasnosti koju spoljni
svet nosi.
Ovi kompleksi su prostorno
otelotvorenje društveno-ekonomske segregacije. Ttaj prostor, iako za elitu
jeste zajednički, svakako nije javni. Ne postoji ravnopravni susret ljudi u socijalno
heterogenom prostoru. Međuklasni susret je susret poslodavca i radnika koji
održava prostor. Ovakvi kompleksi jedu prostor koji može da bude javni, njihove
ograde redukuju ulice na puk tranzitni prostor.
Prema kontekstu izložbe
“Obećani prostori” u Domu omladine, pretpostavlja se veza sa dešavanjima u
Beogradu, koji jesu uticali na rad ali nisu njegov neposredni fokus.
“Beograd na Vodi” konkretno nije ‘gated community’, iako ih u
Beogradu sada ima, ali svakako jeste emblematičan primer oduzimanja,
privatizacije i komercijalizacije gradskog prostora. Jasan je jezik kojim taj
prostor poručuje da se u njemu ne boravi ukoliko se u njemu ne troši novac. On
komunicira i privlači tom prevaziđenom i poraženom vizijom luksuza. On jeste
javni prostor, ali govori nešto dosta beznadežno o toj javnosti.
Kako
gradovi u kojima ste živjeli i živite funkcionišu u kontekstu povezivanja
pojedinca i zajednice? Šta percipirate, a šta zanemarujete u tom pogledu?
U periodu posle Drugog
svetskog rata, čak i pre, postojale su dobre i neophodne ideje o socijalnom
stanovanju, o izgradnji priuštivih stambenih kompleksa u čiju je infrastrukturu
utkano promišljanje komšiluka kao zajednice. Postojale su i loše ideje, kao i
loše i nejednake implementacije dobrih ideja, ali u svakom slučaju jeste
postojalo razmišljanje na idejnom, širokom društvenom nivou o životnom prostoru
kao osnovnom ljudskom pravu i potrebi. Potencijal samog jugoslovenskog koncepta
samoupravljanja / lokalnih samouprava, kao vida direktnog uticaja stanovnika na
zajednički prostor je značajan, zanemaren i skoro zaboravljen. Životni prostor
je sada otvoreno i bez oklevanja pretvoren u komoditet.
U ekonomski razvijenijem
okruženju kao što je Berlin, gde živim uporedo sa Beogradom, postoji vreme,
volja i kapacitet građana za neku vrstu otpora ekstremnom poskupljenju životnog
prostora. U Beogradu, zacementiranom u nešto što nazivamo tranzicijom,
kapitalizam je haotičniji i suroviji, osnažen vladajućom investitorskom
diktaturom, te čini ideju o otporu naizgled uzaludnom. Postojali su protesti
protiv “Beograda na vodi” koji nisu mogli da ga spreče, ali isto tako
postoje i dalje grupe udruženih građana koji sprečavaju nasilna iseljavanja.
Njihovo delovanje i trud su redak primer direktne solidarnosti.
Kako su
covid i postcovid period uticali na Vaše percepcije o zajedničkim prostorima i
temama zajednice?
Mislim da suštinski nisu
uticali, što jeste problem. Postojala je vrsta nadanja da će pandemija
probuditi solidarnost ili makar svest o međusobnoj povezanosti u kojoj smo svi
ranjivi i zarazni, da bolest pojedinca postaje bolest svih, pa samim tim briga
o sebi samom nije dovoljna, jer dugoročno ne rešava problem. Pandemija jeste
donela fizički dokaz o našoj umreženosti, ali je takođe ogolila nedostatak
solidarnosti i pojačala sisteme individualizacije, pojedinačnog preživljavanja,
društvene (i moralne) samoizolacije – na međuljudskom i međunarodnom nivou.
Bio sam u Berlinu kada je
počela pandemija i haotično nagomilavanje namirnicama. Naivno sam mislio da će
u Srbiji, sa stažom kriznih situacija, reakcija biti nešto smislenija, ali je
samo nešto kasnije došla. Svuda u svetu, ljudi su gomilali hranu i potrepštine,
ignorišući neminovnost da time što oni imaju više zaliha, neko drugi ima
manje.
Kao posledicu korone
primećujem dalja izdvajanja i podele u tabore mišljenja i teorija, previše
dostava hrane i svega drugog, prihvatanje postojanja u nekoj vrsti kapsula.
Primećujem želju da se to zaboravi dok i dalje traje. Kao vrsta pretprikaza
ekoloških kriza, iz korone smo morali da naučimo da izolovani, na
individiualnom ili državnom nivou, možemo samo u veoma ograničenoj meri da se
zaštitimo. Kao globalna zajednica, prihvatamo rizik odlaganjem zajedničkog
reagovanja.
Kakvo
mišljenje imate o društveno-ekonomskim segregacijama u aktuelnom periodu? Kako
Vam, kao stvaraocu eksperimentalnog, dokumentarnog filma djeluje današnja
politička zbilja u Srbiji i regionu?
U Srbiji i regionu, osećam
sve skučeniji prostor sa sve većom distancom između između bogatih i
siromašnih, ljudi koji su naučili da plivaju u beskoordinatnom sistemu tržišta
i onih koji nisu.
Segregacija postoji u
sličnom obliku već duže vreme, osećam samo sve veću pomirenost nad tim. Postoje
trenuci udruživanja i solidarnosti, nažalost često nepotpuni i skoro uvek kratkog
daha. Kao da postoji struja koja svaki iskorak brzo vrati nekom od dozvoljenih
tokova. Možda treba prihvatiti da promena može da dođe iz niza manjih iskoraka,
a možda je zaustavljanje na dozvoljenoj dozi reakcije upadanje u taktičku
varku. Primenjuje se elastičnost u “dopuštanju” malih doza bunta da bi se
izbegla tačka pucanja, a onda taj bunt takticki obesmišljava. Slično je na
medijskom planu: ne postoji potpuna kontrola medija kao devedesetih, postoje
sistemi da se dostupna istina učini irelevantnom.
Posmatranje okruženja i
okolnosti utiče na ono što stvaram, ali ta reakcija dolazi intuitivno i
polusvesno. Često počinje od posmatranja nekog gesta ili telesnog, čulnog
osećaja ili iritacije. S jedne strane, postoji tema kojom se bavim, dok sa
druge strane, pristup toj temi jeste nerazdvojijv od lične i estetske reakcije
koja najčešče polazi od jednog elementa, od kojeg se širi ka širem kontekstu.
Pored prostora, u koji su upisani tragovi društveno-političkog konteksta,
“nevidljivi” rad ljudi je zajednička nit mojih filmova i radova tokom
prethodnih nekoliko godina. U tom procesu mi je značajno provođenje vremena sa
ljudima i na lokacijama, traženje mere i odnosa pri spajanju dokumentarnog i
fiktivnog na neki način.
Šta Vas
motiviše a šta frustira u masovnim okupljanjima?
Poslednja velika
okupljanja u kojima sam učestvovao su bila u Beogradu pre nekoliko godina, ako
ne računamo pokušaj prajda ove godine. Masovna okupljanja i protesti u Beogradu
su zamrli jer su pametno i taktički obesmišljavani. Mislim da je bitno reći
pametno, jer govorimo o okupljanjima koja su protiv režima koji vrlo svesno i
pametno razmišlja o marketingu, PR-u, o tome kako i kome deluje, te sprovodi
istovremeno različite taktike na međunarodnom i unutrašnjem nivou.
Okupljanja su obeshrabrena
sistematičnim infiltriranjima ekstremno desničarskih grupa, sistematičnim
obesmišljavanjem opozicije, kontrolom medija u zemlji, ali i nedostatkom
vidljivosti u svetskim medijima. Veliki protesti u Beogradu pre par godina,
koji su se činili najvećim od devedesetih, na svetskim medijima bili su tek
kasnije i u relativno maloj meri zastupljeni. Čini mi se da je u Srbiji
devedesetih, iako sam na tim protestima bio dete, postojao jasnije definisan
revolt i makar osećaj vidljivosti ili podrške koja može da dođe od spolja.
Ta vidljivost sada izostaje. Ovi prostori su već previše dugo bili
u vestima, odnosi unutar njih previše konfuzni za bilo kakvu vrstu empatije, a
sadašnji status quo verovatno na neki način pogodan. I dalje mislim da su
protesti nezamenljiv vid zajedništva i pobune, i da za njih je ponovo potrebno
naći ličnu i kolektivnu snagu i istrajnost – čak i kada ne znamo jasno ka
čemu se ide, već samo od čega.
Kako se
ta manipulacija zajedništvom u regionu može učiniti irelevantnom ili potpuno
nedostupnom?
Manipulacija zajedništvom
se zasniva na nametanju i potenciranju nacionalnih, etničkih i religijskih
identiteta. Ona uspešno opstaje već par decenija, mutira takički, uspešno
odoleva istoriji (borbe protiv fašizma), odoleva i savremenosti i
globalizaciji. Pada mi na pamet nedavno vandalizovan nekropolis u Mostaru, delo
Bogdana Bogdanovića. Udružena grupa neonacista je za jednu noć uništila 700
spomen-ploča udruženih boraca Narodno-oslobodilačke borbe. Sada taj nekropolis
postaje obeležje današnjeg doba. U spojenom delovanju neoliberalnog kapitalizma
i nacionalizma, nacionalnim identitetima se spekuliše kao i teritorijom,
privatizacijama i novcem. Za javnost uspostavljen kao svetinja, nacionalni
identitet postaje politički alat. Mislim da se ta manipulacija može
dekonstruisati upornim ogoljivanjem nedoslednosti i besmisla na kojima se
zasniva, ukazivanjem da sama stvara strah kojim se hrani.
Gdje
vidite prostor zajedničke pobune i zajedničkog djelovanja?
Slike i sadržaji koje nas
okružuju su osmišljeni, čak dizajnirani tako da se mogućnost promene zaboravi,
uguši i učini irelevantnom. U regionu postoji umor i dezorijentisanost,
zaglavljenost između iluzija nacionalnih identiteta, prošlosti i tranzicije.
Postoji bes što obećana tranzicija ne izgleda drugačije i
politički narativ da je odgovornost za to uvek negde drugde, što sve doprinosi
suštinskoj letargiji. Mislim da je uzaludno pričati o strukturnim promenama bez
direktnih promena u svom ponašanju i okruženju, jer susretom u svakodnevici najviše
utičemo jedni na druge. Time počinje i stvara se mogućnost udruživanja. Ne
mislim samo na svakodnevno bivanje odgovornim, pa čak i solidarnim građanima,
već o budnosti. Prostor pobune prvenstveno postoji u nama i između nas. Postoji
svuda gde postoji eksploatacija i potrebna je promena, na mikro i makro planu.
Više nego motivacija, potrebna je disciplina za držanje toga u svesti.