Vukosava Crnjanski je osnivačica i direktorka NVO CRTA iz Beograda, čiji se rad fokusira na uspostavljanje inovativnih i praktičnih mehanizama i alata za angažovanje građana u zastupanju za otvorenu, odgovornu i demokratsku vlast u Srbiji. Više od 20 godina angažovana je kao građanska aktivistkinja u političkom životu Srbije.
“Studenti nam upravo pokazuju da građani imaju moć. I izvrsno, apsolutno principijelno sprovode taj pritisak. Studenti nam krče put, ali svi moramo da budemo spremni na dugo koračanje” – kaže Crnjanski u razgovoru za BUKA magazin.
Nada u studentske blokade i proteste prati zabrinutost građana za pravac u kome Srbija ide. Istraživanje koje je radila CRTA pokazuje da 60% građana podržava studentske proteste. Kako ocjenjujete rezultate istraživanja?
Studenti su pokazali veliku političku mudrost, ali i veštinu da se javnosti obrate na jasan i efektan način. Ima snagu čuda njihova odluka da pritisak usmere ka institucijama koje su zakonski definisane kao nadležne za rešavanje određenih problema i da odbiju bilo kakvo pregovaranje s onim koji „nije nadležan“, a opet se za sve pita i o svemu oglašava.
Društvo smo koje je normalizovalo stanje u kojem se jedan čovek poistovećuje s državom i percipira kao jedini koji ima moć da rešava probleme – bilo da je u pitanju asfaltiranje parčeta seoskog puta ili energetska bezbednost zemlje. Politički život već dugo funkcioniše skoro isključivo u reaktivnom modelu, tj. u odnosu na poteze i poruke (neretko i bizarne) jedne osobe.
Sada vidimo kako taj čovek reaguje u situaciji kada neko drugi diktira tempo. I kada (uzaludno) pokušava da se nametne kao dominantan glas u debati na koju nije pozvan.
Nas su rezultati istraživanja pomalo i iznenadili, s obzirom na medijsku blokadu kojoj su studentske blokade izložene. Ipak, taj stravičan prizor korupcije koja ubija protresao je građane uprkos svim propagandnim ofanzivama kojima se odvraća pažnja od suštine. Izuzetno visoku podršku studentima tumačimo i činjenicom da su se mladi, na krilima studentskog protesta, „zainteresovali za politiku“, donoseći jednu svežu pamet. Time tumačimo i zabrinutost građana za pravac u kojem se zemlja kreće. Tako visok procenat zabrinutih govori da društvo traži promene.
Istraživanje pokazuje i da više od polovine populacije misli da se Srbija kreće u lošem pravcu, a više od trećine prepoznaje korupciju kao najveći problem s kojim se društvo susreće. Koji je konkretan izlaz iz date situacije?
Izlaz je, za početak, u podršci studentima. Kao građani možemo, recimo (opet kažem – za početak) da se priključimo 15-ominutnom stajanju kako ne bismo zaboravili nedužne žrtve nefunkcionalnog i korumpiranog sistema. Dugoročno, neophodno je vraćanje u okvire Ustava i zakona, u razdvojenost grana vlasti i ravnotežu moći, nezavisnost institucija, kulturu dijaloga i slobodu mišljenja i govora… Studenti nam pokazuju pravac, ali ne mogu sami, a ni umesto svih nas da pređu ceo taj dugački put. Potrebno je da se druge društvene grupe energičnije uključe u borbu za ispunjenje zahteva studenata. Nije dovoljno da ta podrška bude samo načelna i verbalna. Što nas je više na ulici, to ćemo lakše da se suprotstavimo političkim pritiscima kojima je izložen preveliki broj građana i iz kojih jedna politička opcija crpi značajan deo svoje snage.
Ima li razloga da povjerujemo da se velike promjene mogu desiti na bazi ozbiljnog htijenja građana da učestvuju u demokratskim procesima?
Značajna promena se već dogodila i verujem da ćemo videti njen dugoročni efekat. Pobuna traje, novosadska tragedija nije zaboravljena i nisu uspele da je potope svakojake propagandne priče. Za nas u Crti, ali i za društvo u celini, ključno je pitanje kako da se građanima omogući da na pravi način učestvuju u suštinski važnom demokratskom procesu – u izborima. Tj. kako da dođemo do uslova za poštene i slobodne izbore na kojima suvereni građani donose odluku o drugačijem pravcu kretanja zemlje. Izbori kakve pratimo već godinama ne omogućavaju slobodno izražavanje volje građana i to je jedan od najdubljih problema ove zemlje.
Kako ocjenjujete prisutnost podrivanja demokratije u medijskoj slici Srbije i regiona a kako izlaze iz date situacije?
Iskreno, medijska slika Srbije izaziva osećanje stida. I pored pištoljaških tabloida i portala, komercijalnih televizija u raznim nijansama prljavoružičaste, opšteg srozavanja profesionalnih standarda novinarstva, posebnu odgovornost za neadekvatnu informisanost građana Srbije nosi (navodni) Javni medijski servis RTS. Novcem građana se taj mastodont izdržava da bi javnosti omogućio da bude blagovremeno i objektivno informisana o najvažnijim temama i problemima u društvu. RTS ne služi toj misiji. Valjda ne stiže od slaloma kojim izbegava da govori o po vlast neprijatnim činjenicama i da omogući kakav takav politički pluralizam u javnosti. Ono čega nema u sadržajima RTS-a često je bitnije od onoga čega ima.
U prethodnom razgovoru za BUKA magazin rekli ste da je ova vlast alergična na pluralizam. Danas se čini da je ta alergija dovela do ozbiljnih oboljenja. Koji su mogući koraci slobodnih građana u borbi za pravo na slobodno mišljenje i organizovanje?
Pritisak na vlast. Studenti nam upravo pokazuju da građani imaju moć. I izvrsno, apsolutno principijelno sprovode taj pritisak. Već sam rekla, studenti nam krče put, ali svi moramo da budemo spremni na dugo koračanje. Svaka društvena grupa može da nađe način da konkretno podrži studentske zahteve.
U slučaju ove studentske pobune, za razliku od prethodnih građanskih pobuna, aktuelni režim nije još ponudio izbore. Mislite li da se ovog puta plaše izbornog rezultata ili su na taj korak svakako spremni?
Jeste režim nagoveštavao izbore. Predsednik zagovara i nekakav savetodavni, dakle neobavezujući referendum o poverenju građana u njega lično. Kao da ne shvata da se paradigma menja, da društvo konačno shvata da se ne vrti sve oko njega i da on ne može i ne treba da bude ključar rešenja za sve terete koji nas pritiskaju. Te, rekla bih, režimske pretnje izborima govore zapravo o meri u kojoj je izbore uzurpirao jedan centar političke moći. Izbori su glavni mehanizam za mirne demokratske promene, a vlast ih pretvara u suprotnost – u sredstvo održavanja statusa quo.
Režim licitira s podrškom „lojalista“. Vjerujete li da ta „novost“ ima zadatak da dodatno uznemiri građane i studente?
Mene je uznemirila. Koliko je tačna, možda je i manje bitno od pitanja čime je motivisano plasiranje takve novosti. I šta to govori o stanju u državi, o vladavini prava i zdravlju demokratije. Predsednik plaši građane nasiljem nekakve partijske milicije. Kako da vas ne uznemiri tako nešto?
Koji su konkretni pravci kretanja koje građani moraju da preduzmu da bi ostvarili veći stepen korištenja ljudskih prava i civilnih sloboda?
Dopustite mi da budem konkretna na način koji donekle „privatizuje“ ovaj razgovor. Znajući nas, neke izbore ćemo verovatno imati i pre nego što im je vreme. Građani mogu, na primer, da se angažuju kao naši posmatrači i da tako daju doprinos odbrani demokratije i budućnosti zemlje. To je politički aktivizam, koji nije stranački, ali svakako služi javnom interesu. Kao što rekoh, bez izbora nam nema boljitka. Ali ne bilo kakvih, nego demokratskih, poštenih i slobodnih izbora.