Dejan Atanacković (Beograd, 1969), likovni umjetnik i pisac, od devedesetih realizuje samostalne izložbe. Od 2000. godine predavao je na više univerzitetskih programa u Firenci i Sijeni, gdje je držao predmete iz oblasti vizuelne umjetnosti, kulture i knjževnosti, i sarađivao sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka. Dobitnik je NIN-ove nagrade za svoj prvi roman “Luzitanija” i autor zbirke pripovijedaka “Čovek bez jezika”. Objavljivao je mjesečne kolumne u NIN-u u periodu 2018-2023, a od januara 2024. piše za Novi magazin. Od juna 2022. do oktobra 2023. bio je odbornik u Skupštini Grada Beograda ispred koalicije Moramo. Aktivista je inicijative Most ostaje koja se bori za očuvanje Starog savskog mosta u Beogradu. Živi u Beogradu i Firenci.
Za portal Buka sa Atanackovićem razgovaramo o protestima u Beogradu, aktivizmu mladih, građanskom aktivizmu i drugim temama.
U Srbiji se organizuju protesti u kojima prednjače mladi, studenti da se ukaže na problematičnost društvenog stanja u kojem živimo, traže se korjenite promjene. Koliko su protesti mladih važni za budućnost Srbije, jer na mladima svijet ostaje?
Jeste, tako se uobičajeno kaže, a u ovom trenutku mislim da treba svi da imamo na umu da ukoliko se ova prilika propusti, naprosto ovde neće ostati ni mladih ni sveta. Nema drugih promena sem korenitih, potpunih, nema polovičnih rešenja. Ovaj režim mora da ode da bi društvo i država opstali. Za sada, sve što studenti rade vrlo je dosledno i precizno. Režim, naštelovan na rudimentarni liderski populizam, zabrinut je činjenicom da je studentski bunt decentralizovan, da tu nema nekog jasno određenog vođstva, nema lidera, samo brojni mladi ljudi koji se svi do jednog obraćaju elokventno, kulturno i tačno. Diktatoru su upućene jasne poruke, nikoga se zapravo više ne tiče šta on ima da kaže, i on zato reaguje histerično, red pretnji, red masovnog potkupljivanja, pa onda opet pretnje. Za mene je, kako sam već više puta istakao, studentski bunt najvažniji politički događaj u protekloj deceniji i samo je važno sada da na pametan način celo društvo, politički akteri, aktivisti, građani, tom buntu daju podršku.
Protesti ne nailaze na podrušku vladajućih, što je i očekivano, ali tu su prisutni i mnogi spinovi da se umanji značaj i veličina izlaska mladih na ulice. Kako to komentarišete?
Za sada, svaki pokušaj režimskog izvrtanja stvarnosti, povodom studentskih protesta, naišao je na težak poraz, a prvi među lažovima u tim svojim pokušajima počinio je, u međuvremenu, već nekoliko krivičnih dela, od onog pokušaja korupcije stambenim kreditima, protivzakonitog raspolaganja dokaznim materijalima, podstrekivanja batinaškog nasilja na ulicama, do nedavnog iznošenja tvrdnji o postojanju paravojne formacije. I odlično, samo nek nastavi tako, sve se to beleži i ostaje kao materijal za suđenje koje mu predstoji.
Šta je za Vas građanski aktivizam, koliko je on značajan posebno na ovim našim prostorima gdje se živi u velikoj neizvjesnosti i u brigama šta sutrašnji dan nosi?
Aktivizam je pre svega suočavanje sa činjenicama društva u kojem živimo, preuzimanje lične odgovornosti, povezivanje i solidarnost, i podsticanje drugih da učine isto. Ponekad je aktivista posvećen stvarima koje izgledaju isuviše izdvojene i specifične, a problema ima mnogo, i samim tim se mnogima čini da je bavljenje jednim određenim problemom udaljavanje od šire slike. I to može da bude tako, ali ne uvek. Ja sam, recimo, već dva i po meseca deo grupe koja brani Stari savski most. Režim je namerio da ga sruši iz razloga ostvarenja jednog u potpunosti kriminalnog plana. Nama je potpuno jasno da most nećemo odbraniti na mostu već aktivnim učešćem uprvo u široj slici, u borbi za kompletno oslobađanje od naprednjačkog okupatora. I režim nam je zdušno pomogao da dođemo do tog zaključka. Čim smo postavili šator kraj mosta, kao štab i mesto okupljanja građana, režim je na to reagovao tako što je doveo potpuno sumanut broj pripadnika interventne policije. U svakom trenutku, bilo na mostu bilo oko mosta, nalazi se oko dve stotine naoružanih policajaca. Oni koji ne stoje u kordonu, čekaju smenu u autobusima dovezenim iz Kragujevca, Kraljeva i drugih gradova. Izračunali smo da je dosad ta policijska odbrana organizovanog kriminala građane Srbije koštala oko 3 miliona evra. Za svaki aktivizam je, dakle, važno temeljno razumevanje prirode problema, u ovom slučaju patologije jedne utronjane vlasti. Naravno, sudbina mosta je sudbina države. Kada oslobodimo državu oslobodićemo i most, a do tada ne mrdamo sa naših pozicija.
Kada su ovako veliki protesti u pitanju gleda se podrška, ali sa druge strane gleda se i izostanak te podrške, koliko i samo nekomentarisanje stanje pokazuje da nekome nije stalo do protesta, kako Vi gledate na to?
Svako kome ovih dana u Srbiji nije stalo do protesta, ili je uhlebljen u korupciji, ili je težak mazohista. Ne vidim mnogo drugih opcija.
Na našim prostorima vlada uvjerenje da su mladi, studenti apolitični, međutim ova situacija u Srbiji pokazuje da nije tako. Šta je dovelo do tog buđenja omladine?
To je pitanje koje mnogi danas postavljaju, kao da smo sve ove godine živeli u nekim različitim generacijskim univerzumima. Zapravo, mislim da je tu problem pre svega u većinskom društvu koje je naviklo da nema mnogo poštovanja prema sebi. Previše je, a to se sve nadovezuje i na suštinski neokončane devedesete, navikavanja na nasilje, neukus, laži, previše je snishodljivosti i poniženja i pristajanja na poniženje. Samim tim, oni koji su stariji i koji to već decenijama trpe, pretpostavljaju da ni mladi ne mogu da budu ništa bolji od njih. Pritom, činjenica je da smo od dolaska naprednjaka okruženi tako strašnim kulturnim modelima, da je verovatno malo kome delovalo realno da se iz takve žabokrečine može uopšte uzdići neko normalan, pa još i mlad. Mislim da nije toliko iznenađenje to što studenti pokazuju društvenu svest i odgovornosti, već koliko su nesvest i neodgovornost u ovom društvu svih ovih godina bili dominantni, uz neke sporadične trenutke otpora. Studenti kojima je zapalo da većinsko društvo vade iz govana, pre svega nam to saopštavaju.
Čini se da je nezadovoljstvo u Srbiji očiglednije više nego ikad, smatrate li da će doći do nekih promjena, odnosno da preformulišem pitanje da li je značajna promjena moguća imajući u vidu da je vladajuća hobotnica sveprisutna?
Ono što svako mora da zna jeste da se ovaj režim održava pukom silom. To nije dovoljno da se zadrži vlast u trenutku kada ljudi postanu svesni svoje slobode. Neko je rekao: strah je promenio adresu. Ljudi se više ne boje režima, već se režim boji ljudi. Ja bih voleo da mogu da se s malo više ubeđenosti s time složim, i verujem da u velikoj meri jeste tako, ali još uvek je mnogo uplašenih. Potrebna je masovna, opšta pobuna, i tu masovnu pobunu sada treba stimulisati, treba svi da izađu na ulice i naprosto da se obustavi ovo zlo, jer ovaj režim neće biti smenjen institucionalnim putem, već buđenjem svih onih koji će, bilo zarad ličnog dostojanstva, bilo zato što će najzad videti da je korisnije biti slobodan i solidaran nego ucenjen, ili naprosto zato što će uvideti da je krajnje vreme da promene stranu, odlučiti da ustanu iz ropstva.
Tragedija u Novom Sadu je neka vrsta katalizatora društvenog nezadovoljstva, dovela je do toga da studenti i srednjoškolci izađu na ulice. Imajući u vidu da je situacija stihijska, kako Vi mislite da će se sve to završiti?
Ja ne mislim da je stihijska, osećam u studentskom buntu jednu logičnost i doslednost odluka, i nadam se da me taj osećaj ne vara. Ako tako jeste, završiće se padom režima i prelaznom vladom sačinjenom od nestranačkih ličnosti koja će imati oročen mandat da dovede zemlju u kakav-takav red, obavi lustraciju, uhapsi kjučne režimske aktere, zabrani rad svim političkim organizacijama koje su učestvovale u kriminalnoj vlasti, oslobodi medije i raspiše prve slobodne izbore.