Ako opozicija hoće da ga ruši na pitanju Kosova, onda
ćemo Vučića gledati zauvek. Samo što to nije opozicija. Nema podela u
Srbiji. Ovo se društvo ne deli na vlast i opoziciju (na stranu nešto
izuzetaka). Kad na red dođe Kosovo – ovde su svi vlast, ili opozicija,
svejedno. Vučić viče u mikrofon, ne dam Kosovo, opozicija mu odgovara:
ne damo Kosovo. Vučić kaže ništa nećemo potpisati, opozicija kaže: ništa
ne sme da se potpiše. Samo što to nije opozicija.
Umalo da se potuku jedni s drugima, vlast i opozicija, a i jednima i
drugima puna usta Kosova. Pa što se bijete, pobogu? Zato što su ovi
drugi izdajnici, naravno, odgovaraju u glas. A što su izdajnici? Hoće da
daju Kosovo, a mi im ne damo. I jedni i drugi dakle ne date Kosovo?
Tako je, samo što su oni vlast, a mi opozicija. Samo što to nije
opozicija. Ono nešto malo opozicije stoji sa strane i posmatra. Šta sad
da kažemo, pitaju se.
Da to neko gleda s Marsa pitao bi se: što se svađaju i tuku oni ljudi
dole, u parlamentu? Jedni su vlast, a drugi opozicija, glasio bi
odgovor. A šta hoće vlast, a šta opozicija, nastavlja uporni Marsovac.
Nije stvar u tome šta hoće, nego šta neće. Dobro, šta neće? Neće da daju
Kosovo. Dakle, neće isto? – čudi se Marsovac. Jeste, neće isto. A po
čemu se onda razlikuju? – ništa ne razume Marsovac. Po tome što veruju
da oni drugi ipak hoće da daju Kosovo, odnosno da su ga već dali.
Samo što to nije opozicija, trebalo bi reći Marsovcu. Kad bi ga to uopšte zanimalo.
Čudo jedno koliko mnogo laži stane u parlament. Jer, stvar je u tome
što su i jedni i drugi već odavno „dali“ Kosovo. Ili, da kažemo to
preciznije – stari režim (jeste, Vučić, Dačić i ostali) izgubio ga je, a
novi režim (DS, DSS i ostali) nije umeo da sankcioniše razumnim
sporazumom. Tako je Kosovo kao pitanje ostalo da lebdi u vakuumu srpskog
parlamenta. Što izgleda odgovara i jednima i drugima. Lako je voditi
politiku i iz ugla vlasti i iz ugla opozicije kada se politika svodi na –
izdali ste Kosovo.
Kažu ljudi, Vučić će potpisati sporazum. Ja, recimo, mislim da neće, a
da bi bilo dobro da ga potpiše. Samo što nije stvar u sporazumu nego u
onome što stoji u njemu. A šta je sadržaj sporazuma objasnio
je Marko Milanović. Sve u svemu, u sporazumu ne stoji ništa (a svakako
ne priznanje i učlanjenje Kosova u UN, a bilo bi dobro da stoji i da se
tako potpiše). Pa šta bi onda bila svrha potpisivanja sporazuma? Svrha
je jadna kao i oni kojima se sporazum nudi na potpis – da se pokaže
dobra volja da se razgovara.
Dokle više, pobogu, da se razgovara? E, to nije pitanje. Jer ovde je i
sam ovako prazan razgovor – izdaja. I dok viču izdaja u parlamentu, svi
zajedno i svako ponaosob dobro znaju da su redom sve sami izdajnici.
Pri tom, najmanje im se može zameriti što su izdali Kosovo. Izdali su
sve živo, a pre svega šansu da se u Srbiji živi pristojno. Ali, nećemo o
tome. Pričajmo o – Kosovu. Izdao si Kosovo. Nisam ja, ti si izdao
Kosovo. Dobro, ko je zaista izdao Kosovo? I kako uopšte može da se izda
parče zemlje?
Pokušajmo ovako: je l na toj zemlji žive neki ljudi? Žive. A kako
žive? Loše. A ko je kriv što loše žive, ko ih je izdao? A ako bi to
parče zemlje bilo u Srbiji, da li bi živeli bolje? Ne bi. A ko je kriv
za to, ko ih je izdao? Samo što taj razgovor ne ide tako. A da u Srbiji
ima opozicije, to bismo slušali. Ali, igra se drugačije. Ono što viče da
je opozicija i što ima puna usta Kosova, to sve govori isto što i
Vučić. Jednom kad ne potpiše sporazum ili kada ga potpiše a u sporazumu
ne stoji ništa – šta će ta tobože opozicija da kaže?
Ona druga, voleo bih da kažem, prava opozicija, za sada ćuti. Što
možda i nije tako loše, iako deluje kukavički. Jer ostavlja prostor da
se reaguje i ako potpis izostane i ako se pokaže da ništa nije
potpisano. Ali, tu opoziciju čeka Vučić iza drugog ćoška – šta ako uvede
sankcije Rusiji, što je najavio sa… „možda“. Dakle, ako se možda
dogodi, šta radi ova druga, možda prava opozicija, šta kaže na to? Da ne
spekulišemo, pređimo na zaključak.
Dok god je meta opozicije isključivo Vučić, mi opoziciju nemamo.
Pretpostaviti šta će Vučić da uradi, pa onda unapred biti protiv toga,
to radi samo tobože opozicija. Prava opozicija bira teme, ličnosti je ne
zanimaju, pa bio to i notorni Vučić. Dakle, da, od početka, sankcije
Rusiji. Da, sporazum sa Kosovom. Da, Kosovo više nije Srbija. Kaže jedan
lažni opozicionar – ko god je pri zdravoj pameti u Srbiji, mora
odbaciti sporazum. Ej, opozicionar. Eto obećanja demokratije posle
Vučića. Drugim rečima – i posle Vučića, Kosovo.
Peščanik.net, 03.02.2023.