24. februara 2022. počela je ruska agresija na Ukrajinu. Rat dviju zemalja brzo je uticao na dešavanja na globalnom nivou: dolar je ojačao, inflacija je postala nadnacionalni problem, Evropi je prijetila hladna zima, ali bez obzira na to Evropska unija uvela je Rusiji devet paketa sankcija.
Mnogi svjetski brendovi i lanci trgovina napustili su rusko tržište, a Rusiji polako, ponajviše u bankarskom sektoru, leđa okreću i najsnažniji partneri poput Kine i Turske. Izolovana zemlja zbog agresije koju provodi utočište je našla među rijetkim zemljama poput Bjelorusije, koja se često naziva zemljom satelitom. Srbija je, pored Bosne i Hercegovine, jedna od rijetkih evropskih zemalja koja nije uvela sankcije Rusiji. Obje zapadnobalkanske zemlje teže ka članstvu u Evropskoj uniji, ali ne prate odnos Unije prema Rusiji. Sankcije Rusiji u BiH blokira blizak saradnik Vladimira Putina Milorad Dodik, političar koji vanjsku politiku često usklađuje sa srbijanskom. Dok se trenutno bavi pitanjem Kosova, pravo je pitanje gdje se nalazi Srbija 11 mjeseci nakon ruske agresije na Ukrajinu.
Boris Varga, politikolog i novinar, kaže da je Srbija tamo gde najviše odgovara Aleksandru Vučiću i SNS-u, a to je dovoljno daleko od EU i demokratije koji najviše mogu da ugroze njihovu vlast.
„Za godinu dana rata u Ukrajini svesno i namerno je slabljen proces podrške integracijama u EU. Vlast je preko državnih i paradržavnih medija (tabloida i privatnih televizija sa nacionalnom pokrivenošću) jačala antizapadna i proruska raspoloženja. Civilizacijski izbor je odnos prema ratu u Ukrajini i u njemu se vidi poraz Srbije. I nije Srbija sama, bez pristanka Zapada, otišla tako daleko. Odmah nakon aneksije Krima postalo je povišeno prisustvo Rusije u regionu Zapadnog Balkana. Ali je rat u Ukrajini razgolitio stabilokratiju, jer Zapad i dalje toleriše nedemokratsko ponašanje režima u Srbiji, gde je degradirana pravna država, ljudska prava, građanske i medijske slobode. Za Moskvu su to idealni uslovi“, mišljenja je Varga.
Izostanak sankcija je sramota Srbije
Dok Evropa i mnoge kompanije trpe štetu, ali čine moralnu obavezu, zbog sankcija Rusiji, predsjednik Srbije izostanak sankcija pravda vojnom neutralnošću. Oponenata ima dosta, ali onih koji su proruski i zalažu se za javnu i otvorenu podršku Srbije Rusiji. Dok desničari traže saradnju sa agresorom, rijetki se pitaju je li vanjska politika Srbije (izostanak sankcija) sramotna?
„U moralnom smislu, da. Takva politika je kratkovida i kratkoročna, ali dovoljna da se Aleksandar Vučić i naprednjaci što duže održe na vlasti. Srbija nema jasno definisanu spoljnu politiku. Tadić je govorio o četiri stuba spoljne politike, misleći na Vašington, Brisel, Moskvu i Peking i takođe podilazeći biračima. Vučić je isti koncept suzio samo na funkcionalna dva – EU i Rusija. Ovde ne postoji realna dilema, jer privreda Srbije ne zavisi od saradnje sa Rusijom, već sa državama EU na koju pripada više od 60 odsto relacija. Neuvođenje sankcija Rusiji je svojevrsna Vučićeva klackalica da bi se pažnja skrenula sa ključnog pitanja, a to je trajno rešavanje odnosa sa Kosovom. Računajući da će smanjiti pritisak Zapada oko Kosova, Vučić je forsirao „bratstvo“ sa Rusijom“, dodaje Varga.
Objašnjava da su posljedice različite, zbog saradnje sa Rusijom ugrožene su evropske integracije čija podršku u narodu opada. Međutim, dodaje sagovornik BUKE, rješavanjem pitanja Kosova po zapadnim principima, Vučić može da izgubi unutrašnju političku podršku u Srbiji koja mu je daleko važnija.
Novinar Toma Marković ocjenjuje kako Srbija od samog početka rata nastoji da se izoluje.
“Pada nova gvozdena zavesa, a naša politička elita čini sve da ostane sa pogrešne strane u toj novoj podeli sveta. Što reče Vučić, treba da se sakrijemo pod kamen. Ili što reče Tomislav Nikolić pre mnogo godina, Srbija treba da bude ruska rupa na evropskom tepihu”, rekao je Marković za BUKU.
Srbiji se više ne vjeruje
Skoro godinu dana od početka agresije Srbija je jasno rekla na čijoj je strani, pa izjave predsjednika Srbije kako se ne može kriti ispod kamena ne znače puno, jer “izlazak ispod kamena” 11 mjeseci od početka rata ne bi previše značio. Vučić je juče rekao i kako će Srbija možda zbog pritiska morati uvesti sankcije Rusiji. Zato je, čini se, prekasno.
“Tako da i kad bismo uveli sankcije Rusiji sad, i kada bi došlo do nekog šatro prozapadnog zaokreta, to bi bila šarena laža. Srbiji se više ne veruje, jer se nije solidarisala sa žrtvama, više nismo kredibilan partner, već problem koji treba rešavati. U tom smislu se odvija i ovaj pritisak oko sporazuma s Kosovom, to je zapušavanje ruskih rupa u Evropi, onemogućavanje Rusiji da na Balkanu napravi novi konflikt. Mislim da građani Srbije nisu ni svesni kakvu su sramotu sebi naneli, stavili su se na stranu ubica, agresora, pljačkaša i silovatelja”, kaže Marković, dodajući da će ta sramota trajati decenijama.
Neodređenost i elastičnost spoljne politike Srbije, smatra Varga, isključivo za unutrašnje potrebe, jeste karakteristična za Srbiju poslednjih deceniju i po.
„To jeste neka vrsta geopolitičkog otuđenja, ali i rusofilija u Srbiji je iracionalna. To je više odraz antizapadnih raspoloženja koja u društvu godinama podgreva vlast. Upravo zbog toga SAD i EU moraju da prestanu da podržavaju Vučićevu stabilokratiju“, kaže Varga.
Dok je većina svijeta već 24.2. uvidjela da se radi o agresiji i ratu, ruski, ali i brojni srbijanski mediji (samim tim i građani) agresiju su kvalifikovali kao “specijalnu rusku operaciju u Ukrajini” te kao projekat “decanifikacije.”
Takvo opravdanje koristili su Hitler i Gebels govoreći da su rat i holokaust “briga za njemački narod”.
“Da, ta paralela između Trećeg Rajha i Rusije stoji. Političari u Srbiji podržavaju tu i takvu Rusiju, i njenu agresiju na jednu suverenu zemlju, kao da je to nešto sasvim normalno. Treba se setiti da su političari koji danas vladaju Srbijom, Vučić, Dačić, Vulin i mnogi drugi bili aktivni učesnici ratnog poduhvata devedesetih, u kojem je Srbija susedima radila isto ovo što Rusija radi Ukrajini danas. Tako da tu nema nedoslednosti, zapravo je podrška Rusiji logičan nastavak njihove ideološke agende. Pritom, desničari i nacionalisti već godinama lansiraju priču kako će Rusija jednog dana da se uzdigne, da udari na međunarodni poredak, da će doći do nove geopolitičke situacije, u kojoj bi onda velikosrpski nacionalizam završio ono što je započeo devedesetih”, kaže Marković
Te nade su se naročito snažno probudile nakon 2014. godine i aneksije Krima. No, danas vidimo da od toga nema ništa, jer ruska vojska nije tako snažna kao što se mislilo.
“Hajde što su srpski nacionalisti poverovali ruskoj propagandi, nego su u rusku propagandu poverovali i vlastodršci koji su je kreirali”, kaže Marković.
Nijedna zemlja nije lišena desničara, ali pitanje je da li su desničari i nečasni savremenici ratnih dešavanja jači od “normalne Srbije”?
“Pa nažalost jesu jači, iz prostog razloga što suštinskog sloma nacionalističke ideologije nije ni bilo. Đinđić je pokušao nešto da promeni, pa su ga streljali. U rukama te klike nalaze se i mediji i novac i moć, poslovi, poluge vlasti, tako da oni praktično određuju javno mnjenje. A opozicija je takođe dobrim delom na ruskoj strani, ili je mlaka i pogubljena. Nema snage koja bi se usprotivila tom dominantnom narativu. Plus što je Rusija ovde prisutna kroz propagandu već predugo”, mišljenja je Marković.
Raspoloženja građana Srbije su šokantna i to potvrđuju ispitivanja javnog mnjenja. Ona su logična, mišljenja su sagovornici BUKE, s obzirom na odsustvo u Srbiji osjećaja kolektivne političke odgovornosti za zločine počinjene na prostoru bivše SFRJ.
„Srbiju je rat u Ukrajini vratio na početak 90-tih kada su na prostoru bivše Jugoslavije buktali ratovi. Prošlogodišnje litije i okupljanja sa ruskim zastavama, Putinovim portretom i simbolom Z ruske okupacije, je isto što i ispraćaj tenkova na Vukovar. Ignorisanje suočavanja sa prošlošću i odbacivanje političke odgovornosti za najteže ratne zločine, genocid i etničko čiščenje, u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, dovelo je Srbiju u situaciju da ima poremećen pogled ne samo na rat u Ukrajini, već i na osnovna pitanja vrednosti dobra u zla. A to je potpuni poraz u civilizacijskom smislu. I Zapad je potcenio pitanje poštovanja Haških presuda, zato su osuđenici u Srbiji vremenom postali heroji, a vera u Putina i Rusiju nakon 24. februara 2022. i totalnog rata protiv Ukrajine, nova šansa da se ostvare velikosrpski ciljevi. To je u iracionalnim galavama želja za realizacijom „srpskog sveta“ – ujedinjenje Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i Kosova“, ocjenjuje Varga.
Dok mjesecima predstavlja narod u Srbiji žrtvom zbog statusa Kosova i traži razumijevanje, predsjednik Srbije, ne pokazuje saosjećanje sa žrtvama ruske agresije. Moguće uvođenje sankcija nikako ne bi održavalo opredjeljenje Srbije da se odupre politici Vladimira Putina, posebno što je Kremlj saopštio da razumije položaj Srbije. Zato bi sankcije nakon 11 mjeseci bile besmislene.