U Banjaluci je nedavno u organizaciji Medijacentra održan okrugli sto na temu izvještavanja o okolišnoj i ekonomskoj održivosti termoelektrana na ugalj, u kontekstu stranog finansiranja javnih kapitalnih projekata u Bosni i Hercegovini.
Kapitalni javni projekti u Bosni i Hercegovini, prevashodno infrastrukturni i energetski, često se finansiraju kreditima stranih banaka ili se kao izvođači radova pojavljuju strane kompanije koje pobjeđuju na tenderskim procedurama. Iako ovo samo po sebi nije i ne treba biti sporno, nerijetko u ovim procedurama nailazimo na manjak transparentnosti, određeni finansijeri se biraju radi lakših procedura, a neki od projekata su u suprotnosti sa međunarodnim obavezama Bosne i Hercegovine ili je upitno da li su uopšte od koristi za građane BiH.
U kontekstu ovog okruglog stola poseban fokus stavljen je na obavezu gašenje termoelektrana na koje se BiH obavezala do 2050.godine. Struja iz termoelektrana je preskupa, održavanje istih je gotovo nemoguće, pa je jasno da naša zemlja pod hitno treba alternativu.
Ekonomista Zoran Pavlović kaže da su termoelektrane postale neefikasne, nemamo dovoljno uglja, pogotovo kvalitetnog i proizvodnja je preskupa.
“U suštini moramo tražiti alternativu struji iz termoelektrana. Ne samo što nas svijet tjera u tranziciju, već što objektivno više nismo ono što smo nekada bili, prije 40 godina, a to je biti bogati ugljem i sa izgrađenim termoelektranama. Ono što je suština jeste da mormao posmatrati mogućnosti da proizvodimo sami struju. Iz sunca, pa vidite da ga imamo koliko god hoćete, ali ga ne koristimo a to nam je kao izvor struje besplatno. Jedini mali problem nam je što administracija, birokratija na svim nivoima, sprečava slobodu instaliranja fotonaponskih centrala do kuća i privrednih objekata a zbog monopola elektroprivreda” kaže Zoran Pavlović
Realnost je da uvozimo sve više struje
“To upravo govori da sa jedne strane ugalj izvozimo za Srbiju a sa druge strane kapaciteti ostaju bez uglja koji bi mogli da proizvode. Imamo stare kapacitete neefikasnost u lancu prozvodnje, nepoštene ugovore koji povećavaju cijene pa nam elektroprivrede završavaju sa gubicima, koje onda rješavaju povećavanjem cijena električne energije. Svest o tome da je svaki krov centrala koja može da proizvodi struju i da je to rješenje za dugoročnu budućnost ljudi u BiH ali i privrede je nešto što je poruka koju treba prenijeti .Treba shvatiti da će električna energija biti sve skuplja i skuplja, pogotovo ako se uvozi i jedino rješenje je u domaćoj proizvodnji a mi za to imamo kapacitete” rekao je Pavlović.
Dragan Ostić, iz Centra za životnu sredinu kaže da će sama ekonomija da zatvori termoelektrane a naše vlasti trebaju se pozabaviti nečim drugim.
“Treba se sa elektroprovredama napraviti konkretan plan i prestati kriti informacije koje svi znamo a to je da mi uvozimo energiju u prethodnih nekoliko mjeseci. Mi ostajemo bez uglja. Nas birokratija sprječava da postavljamo solarne panele na krovovima svojih kuća” rekao je Ostić.
Damir Miljević, član UO Centra za održivu energetsku tranziciju RESET kaže da smo ovih nekoliko mjeseci uvozili struju prvenstveno zbog suše.
“Nemojte zaboraviti, kad je dobra, kišna godina mi 40-50% el.energije imamo iz hidroenergije. Ova godina je loša i proizvodnja je manja. Drugi razlog manje proizvodnje el.energije je taj što elektroprivreda BiH ima problem sa ugljem. Čak su neki dan raspisali tender za nabavku uglja, pa je i to manja proizvodnja. Nažalost, zemlja koja je bila najveći neto izvoznik el.energije u Evropi, procentualno, izvozili smo oko 30% el.energije, sad odjednom postajemo uvoznik el. energije, što pokazuje da nešto strateški nije u redu, jer BiH ima sve resurse da bez ikakvih problema proizvodi el.energiju iz obnovljivih izvora sa vlastite teritorije.
Osnovna stvar koja bi trebalo da se radi jeste da se obezbijedi dekarbonizacija domaće potrošnje energije.
” U tom kontekstu, kad pričamo o energetskoj tranziciji, najlakši i najjednostavniji put za dekarbonizaciju domaće potrošnje je da pustite građane, privredu da proizvode svoju energiju. U slučaju Bosne i Hercegovine, prvo solarnu. Nažalost, taj dio procesa je skoro zaustavljen, odnosno nema ko ne stavlja prepreke na njega. Imamo usvojene zakone, međutim, podzakonski akti su nam vrlo loši ili ih nemamo. Elektroprivrede postavljaju ogromne prepreke i taj proces je usporen. S druge strane, imamo navalu investitora na obnovljive izvore energije u BiH, gdje nijedan od investitora nema obavezu da tu energiju prodaje u BiH, pa se onda pitate da li se možda najbolje lokacije u zemlji zauzimaju za izvoz el.energije. To je drugi problem i treći problem je što u BiH nije krenuo ozbiljan dijalog o tome kad ćemo zatvarati rudnike i termoelektrane iako oni proizvode najskuplju el.energiju i najviše zagađuju okolinu. To su neka pitanja koja bi trebalo staviti u fokus javnosti, pogotovo zato što trošak tranzicije može da bude veliki, a može da bude mali, u zavisnosti od toga kako se mi opredijelimo” ističe Miljević
Na pitanje šta je motiv elektroprivreda da budu prepreka decentralizaciji proizvodnje el.energije Miljević odgovara da to rade jer misle da će oni da naprave tranziciju. Međutim, dodaje, oni prvo treba sebe da transformišu.
“Kako očekujete da neko ko treba sebe da transformiše usput transformiše i vas. Pogotovo kad znamo da državne elektroprivrede gotovo nigdje u Evropi nisu bili nosioci energetske tranzicije nego prepreka zbog monopola. Elektroprivrede treba da se okrenu drugim stvarima, a ne proizvodnji el.energije, jer nju može danas da proizvodi svako. Oni moraju da se okrenu uslugama balansiranja, uslugama skladištenja el. energije, uslugama agregacije. Meni je interesantno da mi u BiH imamo 16 privatnih agregatora, nijedna elektroprivreda ne agregira male proizvođače” zaključio je Miljević.