Sa Ivom Čukić iz organizacije Ministarstvo prostora iz Beograda razgovaramo o namjerama vlasti da nastavi projekat “Beograd na vodi” i na lokaciji Sajma. “Primer Sajma govori o brutalnoj pohlepi i apsolutnom nepoštovanju istorijskog i kulturnog nasleđa Beograda. Sajam, kao simbol moderne arhitekture i industrijskog nasleđa, sada je pod pretnjom da bude transformisan u još jedan bezlični kompleks luksuznih stanova. To je jasan znak da je trenutno jedino merilo vrednosti – profit, bez ikakvog obzira prema dugoročnim kulturnim i društvenim posledicama”, kaže Čukić za Buku.
Beograd na vodi se očigledno širi. Kakvu estetiku i odnos prema prostoru nudi taj koncept?
Beograd na vodi predstavlja vrhunac površnog i neodrživog pristupa urbanom razvoju. Estetika koju nudi je konfekcijska i otuđena od istorijskog, kulturnog i prirodnog konteksta Beograda. Ovaj projekat pretvorio je gradski prostor u monokulturu betona, stakla i luksuza dostupnog samo privilegovanima, potpuno zanemarujući potrebe većine građana za pristupačnim stanovanjem i kvalitetnim javnim prostorima. Dakle, predstavlja najslikovitiji primer degradacije urbanog okruženja i identiteta u korist profita.
Da li se gradske opštine i mjesne zajednice pretvaraju u velike spavaonice bez prostora za razonodu i rekreaciju?
Kod nas je masovna stanogradnja uzela maha, a da pritom niti odgovara relanosti u smislu dostupnosti stanova, niti se u tim planovima i projektima odgovara na stvarne potrebe zajednice, u smislu kreiranja adekvatnog broja javnih sadržaja, poput škola, vrtića, prostora za rekreaciju, zelenih površina itd. Na primer, nedavno je na javnom uvidu bio plan za Rakovicu, za izgradnju stambenog naselja na površini od 658 hektara, gde se objekti javne namene i zelene površine nalaze tek u obrisima, a ono što je posebno bilo zabrinjavajuće je da je sam plan predviđao da će 700 dece predškolskog uzrasta i 400 osnovaca iz ovog novog naselja ostati bez mesta u vrtićima i školama.
Drugi ključni problem je što je stanovanje u Beogradu postalo roba, a ne osnovno ljudsko pravo. Kako bi skrenuli pažnju na alarmantnu situaciju, 2023. godine smo razvili digitalnu platformu „Koliko je (ne)priuštivo stanovanje u Beogradu“. Platforma pruža jasniji uvid u dostupnost stanova u odnosu na primanja građana, a rezultati su pokazali da je manje od 10 odsto stanova na tržištu finansijski dostupno većini građana. Stambeni prostor, koji bi trebalo da bude osnovna potreba i pravo, često je nedostupan za veliki broj stanovnika Beograda. Najviše su pogođene grupe poput penzionera, osoba sa prosečnim ili nižim primanjima, privremeno zaposlenih i samohranih roditelja, koji imaju vrlo ograničene opcije pri iznajmljivanju ili kupovini stana u Beogradu. Na primer, naša analiza oglasa za nekretnine iz marta 2023. godine pokazala je da ove grupe mogu birati između samo 1 do 2 odsto dostupnih stanova na tržištu. Na primer, samohrana majka sa jednim detetom i primanjima od 620 evra može birati između tek 1 odsto stanova koji su na raspolaganju, a pritom se nalaze na samoj periferiji grada.
Šta nam govori primjer potencijalne gradnje na lokacijama poput Sajma?
Primer Sajma govori o brutalnoj pohlepi i apsolutnom nepoštovanju istorijskog i kulturnog nasleđa Beograda. Sajam, kao simbol moderne arhitekture i industrijskog nasleđa, sada je pod pretnjom da bude transformisan u još jedan bezlični kompleks luksuznih stanova. To je jasan znak da je trenutno jedino merilo vrednosti – profit, bez ikakvog obzira prema dugoročnim kulturnim i društvenim posledicama.
Samo da pojasnim još nešto oko stanovanja i priuštivosti. Kao Ministarstvo prostora smo još 2022. godine sproveli istraživanje javnog mnjenja koje je pokazalo da većina Beograđana teško može da priušti stanovanje, i kupovinu i iznajmljivanje. Čak 70 odsto ispitanika smatralo je da su cene stanova izvan njihovih finansijskih mogućnosti, dok je 65 odsto ocenilo da su troškovi stanovanja previsoki u odnosu na njihov budžet. Ovaj problem je posebno izražen među onima koji žele da promene svoj stambeni status, ali to ne mogu učiniti zbog finansijskih ograničenja, što je slučaj kod 80 odsto ispitanika.
Dodatno, prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, cene stanova u Beogradu na vodi kreću se između 4.000 i 11.500 evra po kvadratu, dok je medijalna zarada u Beogradu oko 620 evra. Postavlja se pitanje ko zapravo kupuje ove stanove? Statistika pokazuje da stanove u glavnom gradu kupuje samo 5% stanovništva, od čega čak 82% plaća gotovinom, dok ostatak koristi kredite. Prodajni sektor kompanije Beograd na vodi potvrđuje da su njihovi kupci uglavnom keš kupci. Pored toga, popis iz 2022. godine pokazuje da se gradi mnogo više stanova nego što postoji stvarna potreba. Beograd beleži minimalan rast broja stanovnika, svega 1,6%, a projekcije za narednih 20 godina ukazuju na smanjenje tog broja. Takođe, popis je pokazao da je oko 10.000 stanova u Beogradu prazno.
U svetlu ovih podataka, teško je razumeti logiku koja stoji iza forsiranja masovne stambene izgradnje u Beogradu. Cene stanova postaju nepriuštive za većinu stanovnika, dok broj praznih stanova raste, pa se samo nameće pitanje – za koga se zapravo gradi? Sa svega 5% stanovništva koje može da priušti kupovinu stanova, i to pretežno kešom, jasno je da ova gradnja nije u interesu većine građana. Umesto ulaganja u nepotrebne stambene projekte, potrebno je fokusirati se na rešavanje stvarnih potreba stanovništva i obezbeđivanje pristupačnog stanovanja za sve građane.
Izgleda da zelene oaze nisu u planu za nova “urbana” mesta za život. Koji su napori potrebni da bi i ta naselja postala ugodnija za život?
Trend smanjenja zelenih prostora u Beogradu je više nego zabrinjavajući, a u svetlu klimatskih promena i alarmantan. Na javnom uvidu se (baš zgodno) u toku ovog leta (kada ljudi nisu u gradu, pa samim tim ne mogu ni da učestvuju u procesu planiranja, daju komentare i primedbe) našlo preko 15 planova na teritoriji Beograda, koji sve do jednog tretiraju zelene prostore kao neizgrađeno građevinsko zemljište. A važno mi je da pojasnim da glavni grad trenutno raspolaže sa oko 9% zelenih površina, što je izuzetno malo i apsolutno nedovoljno za kvalitetan i zdrav život. Na primer, Plan generalne regulacije sistema zelenih površina doneo nam je podatak da Beograd trenutno raspolaže sa svega 7105 hektara zelenih površina pod drvećem, koje proizvode kiseonik dovoljan za 311 800 stanovnika, a u stvarnosti nas ima oko 1 600 000. Ove površine nisu samo estetski vredne, već služe kao prirodne barijere protiv poplava, doprinose očuvanju vodnih resursa, poboljšanju kvaliteta vazduha i regulaciji temperature. Uzimajući u obzir posledice klimatskih promena, ekstremnih vremenskih uslova i rastućih temperatura, važno je razumeti da sve to direktno utiče i na javno zdravlje i stopu smrtnosti.
S tim u vezi, da bi ova naselja, odnosno ceo grad, postali ugodniji za život, potreban je radikalan zaokret u načinu planiranja, koji bi uključivao obavezno i značajno prisustvo zelene infrastrukture, parkova i javnih prostora. Potrebno je redefinisati prioritete urbanizma u korist održivosti i kvaliteta života, a ne profita i brzog urbanog širenja. To zahteva političku volju, promene u zakonodavstvu i pritisak javnosti kako bi se stvorili uslovi za zdraviji i prijatniji život u gradu. Što se naš tiče, kolektiv Ministarstvo prostora pokrenulo je nekoliko paralelnih aktivnosti – od pritiska na donosioce odluka putem zakonskih procedura kako bi se određeni mehanizmi nametnuli kao obaveza investitoru, do peticije koju je samo u par meseci potpisalo preko 5 hiljada građana, preko formiranja ekspertske grupe za zagovaranje, kao i aktivnog rada sa košijskim grupama u cilju zaštite i unapređenja zelenih prostora. Jer, pitanje zaštite i unapređenja zelenih površina nije samo ekološki problem, već ima ozbiljne društvene, ekonomske i političke posledice.
Da li je moguće stručno znanje i iskustvo iskoristiti za bolji dizajn javne politike urbanizma?
Ne smemo zanemariti činjenicu da je urbanizam nastao kao disciplina koja služi očuvanju javnog interesa, a kroz dugoročno planiranje garantuje i blagostanje stanovništva i održivost razvoja. Stoga, stručno znanje i iskustvo su neophodni za bolje oblikovanje javnih politika, ali nažalost, trenutna praksa pokazuje da se oni sve više marginalizuju. Pre nekoliko meseci, smo u okviru Radne grupe koju je delegiralo preko 350 naših kolega na javnom forumu u Svečanoj sali Građevinskog fakulteta, sastavili „Deklaraciju o sudbini Beogradskog Sajma i Generalštaba“ koji je potpisalo preko 6000 ljudi i na desetine ekspertskih, domaćih i međunarodnih organizacija. Takav apel stručne javnosti, arhitekata, inženjera različitih struka, planera, konzervatora, pravnika, ekonomista, se nikada ranije nije desio, i vlast pokušava i to da obesmisli i ignoriše, samo kako bi ostvarili lične interese. Mi naravno ne odustajemo od daljeg pritiska i borbe da se ovi prostori sačuvaju, jer ovaj grad nije servis sa uvećanje ličnih profita.
I samo da dodam, nije pitanje samo urbanizam, pogledajte šta se trenutno dešava povodom eksploatacije ruda za proizvodnju litijuma u Zapadnoj Srbiji. Zbog strašnih negativnih posledica po životnu sredinu, vodu i zemljište, organizovano je na desetine protesta širom Srbije, a u Beogradu se pre nekoliko dana okupilo preko 40 hiljada ljudi. Ljudi su se udružili oko ovog najvažnijeg pitanja, a pored toga, rađena su ozbiljna istraživanja uz upozorenja stručnjaka, i uprkos tome, vlast nastavlja intentzivnu promociju i vrši „eko-manipulaciju“, i to da bi tamo neko na uštrb našeg zdravlja mogao da vozi električni automobil.
Dakle, planiranje se sve više svodi na ad hoc odluke, donete pod uticajem investitora i političkih interesa, zloupotrebom političke moći, zakona i planova, umesto na temelju stručnih analiza i javnog interesa. Bez ozbiljnog angažovanja stručnjaka, ali i aktivnog učešća javnosti, planiranje u Srbiji će nastaviti da se razvija haotično i neodrživo, pa je ustvari na nama da tome stanemo na put i izborimo se za naše gradove i sela.
Je li to znanje, iskreno govoreći, uopšte potrebno danas na tržištu u Srbiji?
U trenutnom tržišnom okruženju u Srbiji, stručno znanje često nije potrebno, već je poželjnije imati političke veze i spremnost na kompromise, odnosno poželjnije je nemati nikakve moralne i etičke kompase. Ovo je ogroman problem, jer se time urbanizam svodi na puko ispunjavanje tržišnih želja, bez dubljeg razumevanja potreba stanovništva i dugoročnih posledica za grad i okolinu. Moram da dodam – u kojima svi moramo da živimo. Bez obzira koliko neko imao novca, ne može pobeći od zagađenog vazduha, niti se izolovati od ekstremnih klimatskih uslova. Ovo su problemi koji nas sve dotiču i već neminovno pogađaju, pa je neophodno stati na put bahatosti i alavosti.
Da li vlasti uopšte dozvoljavaju komunikaciju sa stanovništvom i sa ekspertima kada je reč o urbanizmu?
Vlasti formalno omogućavaju komunikaciju sa stanovništvom i ekspertima, ali to je samo „igranje“demokratije, bez stvarne namere da se uzmu u obzir komentari i sugestije. Javni uvidi se organizuju u neadekvatnim periodima, poput leta i praznika, kada je većina ljudi na odmoru, što jasno pokazuje koliko se zaista ceni mišljenje građana i stručnjaka.
Kako uticati na politike urbanizma, ako ta sfera djelatnosti uopšte ima koncept javne politike?
Uticati na politike urbanizma postaje sve teže u ovakvom okruženju, ali nije nemoguće. Potreban je snažan, organizovan pritisak građana, organizacija civilnog društva i stručnih udruženja, kao i korišćenje svih dostupnih pravnih i političkih alata. Međutim, dokle god se urbanizam vodi isključivo profitom, a ne javnim interesom, biće borba neprestana.