Nemanja Nenadić
je programski direktor Transparentnosti Srbije. U razgovoru za BUKA magazin
komentariše probleme predstojećih lokalnih izbora.
„Kao
ključni problemi koji bi trebalo da se reše, pored kontrole biračkog spiska, su
sprečavanje pritisaka na birače, zloupotrebe javnih resursa u kampanji,
razdvajanje javne od partijske funkcije, unapređenje kontrole koju vrši
Regulatorno telo za elektronske medije i Agencija za sprečavanje korupcije, kao
i pojedina pitanja vezana za finansiranje stranaka, npr. ograničavanje ukupnih
troškova kampanje po učesniku, finansiranje kampanje trećih lica, način i vreme
raspodele budžetskih sredstava i drugo“ – kaže Nenadić u razgovoru za BUKA magazin.
Može li se
bitno uticati na regularnost predstojećih (ponovljenih) lokalnih izbora?
Nema
naročitog razloga da regularnost junskih izbora bude veća nego što je bila u
decembru prošle godine jer se ništa bitno nije promenilo. Jedino što će zbog
svađa u opozicionim redovima, neke vrste neproglašenog bojkota i razočaranja
dela opoziciono nastrojenih birača, vlast verovatno manje morati da poseže za nedozvoljenim
sredstvima nego što se razložno sumnja da je to činila u decembru.
Kada
je reč o izbornim propisima bilo je nekih promena kroz direktan politički
dogovor vlasti i stranaka opozicije koje idu na izbore. Prva je da se izbori u
Beogradu i nešto više od polovine gradova i opština održavaju u istom danu, što
je postignuto skraćenjem perioda izborne kampanje. Druga je da će na ovim
lokalnim izborima pravo glasa imati samo osobe koje su imale prebivalište u
istoj opštini i pre jedanaest meseci. Na taj način su, verovatno sprečene neke
od organizovanih predizbornih migracija iz opština gde sada nema izbora u
opštine gde se oni održavaju. Time nisu rešena sva pitanja koja su bacila senku
na decembarske lokalne izbore, pogotovo u Beogradu. Naime, postoji mnogo
razloga za sumnju da na tim izborima biračko pravo koriste i osobe koje su po
nekom pravnom osnovu prijavile prebivalište u Beogradu, Novom Sadu ili nekom
drugom gradu (npr. kao vlasnici stana, kao članovi porodice vlasnika, ili na
osnovu saglasnosti vlasnika stana), a da u stvari ne žive (ili ne žive više) ili
čak nikada nisu živeli u Srbiji. Nisu razjašnjene ni vrlo neobične pojave
prijavljivanja prebivališta u objektima koji se uopšte ne koriste za
stanovanje, a gde je verovatno došlo do zloupotrebe i u samom procesu
prijavljivanje prebivališta.
Izborne
uslove je trebalo unaprediti na mnogo načina, i osnov za to je trebalo da budu
preporuke ODIHR, ne samo iza decembarskih, koje su objavljene 28.2.2024. već i
svih ranijih izbora. Na tome se ništa nije radilo posle izbora 2022, a posle
decembarskih izbora je prvo bilo nekih pokušaja u okviru radne grupe Vlade
Srbije. Opozicija i civilno društvo su, suprotno osnovnoj preporuci ODIHR
uključeni tek mesec dana kasnije (opozicija 1. aprila, tri nevladine
organizacije, među kojima i Transparentnost Srbija, 11. aprila). Nakon više
najava, Radna grupa koje je trebalo da formuliše predloge za rešavanje
preporuka ODIHR je formirana tek pred 1. maj. Na predlog poslanika jedne
manjinske liste, odlučeno je da radnom grupom predsedava član iz civilnog
društva, pa je izbor na kraju pao na mene. Pošto sam ozbiljno shvatio tu
dužnost, nametnuo sam ritam rada koji je trebalo da donese makar neke
rezultate, da svi članovi dostave predloge do 7. maja i da se o njima odlučuje
najkasnije do sredine meseca, kako bi se uticalo makar na poslednje nedelje
kampanje, izborni dan i kontrolu nakon izbora. Predlozi su, međutim, stigli
samo od tri NVO i opozicionih poslaničkih grupa, ne i vladajućih. Glasanje je
trebalo da se organizuje 13.5, zatraženo je da se predlozi preoblikuju u formu
skupštinskih odluka. Međutim, ni sledećeg dana, 14.5. predstavnici vladajućih
stranaka nisu želeli da se o njima izjašnjavaju, zatraživši dodatno vreme za
konsultacije, iako je reč o predlozima koji su bili suštinski isti već nedelju
dana, a mnogi od njih poznati i mesecima ili godinama unazad. Usled toga je
odlučivanje bilo blokirano, jer da bi predlog bio usvojen, mora da postoji
podrška dve trećine članova. Ne samo da nisu unapređeni uslovi za ove izbore,
već, ako se ne promeni način odlučivanja u radnoj grupi i ne uvede dužnost
članova da predlože rešenja za svaki od problema, neće imati smisla da ona
nastavi rad ni posle izbora.
Inače,
kao ključni problemi koji bi trebalo da se reše, pored kontrole biračkog
spiska, su sprečavanje pritisaka na birače, zloupotrebe javnih resursa u
kampanji, razdvajanje javne od partijske funkcije, unapređenje kontrole koju
vrši Regulatorno telo za elektronske medije i Agencija za sprečavanje
korupcije, kao i pojedina pitanja vezana za finansiranje stranaka (npr.
ograničavanje ukupnih troškova kampanje po učesniku, finansiranje kampanje
trećih lica, način i vreme raspodele budžetskih sredstava i drugo).
Uz
sve to, kampanja za lokalne izbore je suštinski dodatno svedena na jednu ili
najviše dve sedmice, jer je u međuvremenu trajalo i još traje u medijima sukob
između opozicije koja izlazi na izbore i one koja ne izlazi, zatim
zamešateljstvo oko validnosti izbornih lista. Kada je reč o vlasti, umesto
kampanje koja je zaista vezana za lokalne izbore, dominira tema „interesa
države“, a sve u kontekstu raznih spoljnopolitičkih dešavanja (pokušaj prijema
Kosova u Savet Evrope, pa potom rezolucija o Srebrenici u UN).
Da li je
uočljiva i izražena funkcionerska kampanja povodom predstojećih izbora?
Funkcionerska
kampanja se odvija nesmanjenom žestinom i u njoj ponovo izrazito dominira
Aleksandar Vučić, koji je „pozajmio“ svoje ime izbornim listama vladajuće
koalicije u svim gradovima. Promocija se odvija kroz razne klasične vidove
funkcionerske kampanje (npr. otvaranje nekih gradilišta), ali još više kroz
brojna medijska gostovanja na kojima je predstavljen kao predsednik države. Čak
ga i na stranačkim mitinzima baš tako najavljuju, a on ne čini ništa da odagna
predstavu kako u stvari država stoji iza partijske promocije, što je i po
važećim propisima nedozvoljeno.
Aktivni su i
brojni drugi republički i lokalni javni funkcioneri, koji izmišljaju razne
povode za svoje predstavljanje ili predstavljanje stvarnih ili navodnih uspeha.
Imamo i zanimljiv primer gde gradonačelnik Novog Sada tokom tih poseta ide
zajedno sa jednom doktorkom koja se čak i ne predstavlja po bilo kojoj javnoj
funkciji, već direktno kao prva na izbornoj listi vladajuće koalicije. Naravno,
beogradski gradonačelnik, odnosno trenutno „predsednik Privremenog organa
Grada“, Aleksandar Šapić, obilato prekoračuje granice svojih ovlašćenja,
najavljujući nekakve nove gradske projekte i planove, iako je nadležnost
privremenog organa ograničena na tekuće i neodložne aktivnosti. Imamo i široku
promociju podele pomoći za roditelje đaka, koja će se realizovati iz gradskog
budžeta u septembru, ali je navodno, baš sada bilo nužno da se vrši
prijavljivanje. Imamo i promotivne bilborde na sto mesta u Beogradu, koji su
ugovoreni još u novembru, tokom prethodne kampanje i koji i dalje stoje promovišući
isto ono o čemu vladajuća koalicija govori u kampanji, samo plaćeno direktno iz
gradskih para (treba li reći, zakup je izvršen na očigledno nameštenom
tenderu).
Da li su
nadležna tijela spremna da ispoštuju preporuke za očuvanje integriteta izbornog
procesa?
Ima mnogo
državnih organa koji mogu da doprinesu integritetu izbornog postupka i
poštovanju zakona. Javno tužilaštvo najpre, koje se na svim izborima ponaša
potpuno pasivno. Jedna od stvari koja je predložena na pomenutoj Radnoj grupi,
a o kome se na kraju nije ni glasalo, odnosila se upravo na tužilaštvo, da
objasni građanima šta je sve kažnjivo, npr. oko kupovine glasova, zloupotrebe
položaja i narušavanja tajnosti glasanja, da otvori sigurne kanale komunikacije
sa građanima i da redovnog obaveštava javnost o svom postupanju.
Druga ključna
institucija je Regulatorno telo za elektronske medije (REM). Iako vrše
monitoring i nadziru da li TV i radio stanice poštuju propise, u praksi ne
pokreću po službenoj dužnosti postupke uvek kada uoče povrede. Do dana
današnjeg nije objavljen celovit izveštaj o monitoringu decembarskih izbora.
Nema nikakvog razloga za optimizam da bi sada bilo drugačije.
Agencija za
sprečavanje korupcije u kampanji takođe mora da donese odluke po prijavama u
roku od pet dana. Taj rok se ne poštuje uvek, jer je vezan za dostavu
informacije o prijavi strankama i funkcionerima, a zatim i o postupku
odlučivanja. Tu je trebalo izmeniti propise, kako bi se obezbedilo da odluke
budu zaista donete i objavljene ranije, a ne, kao u slučaju decembarskih
izbora, kada smo dobili odluke o tome da je troje funkcionera prekršilo zakon
tek posle tri ili četiri meseca. Problem je takođe i sa sadržajem tih odluka, u
mnogim slučajevima, po našem viđenju, bez osnova, Agencija smatra da zakon nije
povređen. Čak i kada se utvrdi da jeste gotovo uvek se izriče samo „mera
upozorenja“.
Procjena
sistema društvenog integriteta kao ključni problem izbornog mehanizma vidi
nepostojanje nadzornog tijela za izbore. Kako se taj problem može riješiti?
U Proceni sistema
društvnog integriteta istakli smo mnoge probleme koji se odnose na sve segmente
vlasti i društva u celini. Kada je reč o izborima, za razliku od, recimo Bosne
i Hercegovine (uz sve njene probleme), u Srbiji organ koji sprovodi izbore – Republička
izborna komisija – nema čak ni jasan pravni status, nema svoje zaposlene i u
celosti je formiran po partijskom ključu (predstavnici poslaničkih grupa u
skupštini plus predstavnici izbornih lista tokom izbora).
Inače, kada je
reč o Sistemu društvenog integriteta u celini, glavni problemi se odnose na
odsustvo proaktivnog pristupa u gonjenju korupcije kod istražnih organa (npr.
da ispitaju makar one slučajeve u kojima su istraživački mediji ukazali na
moguću korupciju), na grubo narušenu podelu vlasti kroz centralizaciju i
netransparentno donošenje ključnih odluka, otvoreno kršenje nekih od
najbitnijih antikorupcijskih propisa (u vezi sa upravljanjem javnim
preduzećima, državnom upravom i javnim nabavkama) i odsustvo delotvorne
parlamentarne podrške nezavisnim državnim organima koje je vremenom dovelo i do
znatno smanjenog obima u kojem su ti organi spremni da demonstriraju u praksi
svoju nezavisnost u odnosu na vlast i vladajuće stranke.
Šta pokazuje praksa
sistema društvenog integriteta: u čemu najviše griješi vlast?
Ne bih rekao da
je reč o greškama, već o konceptu u kojem će se zakoni donositi ili
primenjivati taman onoliko koliko ne zadire u ključne interese vlasti. Pri tom
se i dalje teži očuvanje predstave da Srbija nešto čini po preporukama
međunarodnih organizacija i Evropske unije. Dobar primer je onaj za javne
nabavke, gde je na traženje EU ukinut zakon o linijskoj infrastrukturi koji je
omogućavao da se na najvažnije projekte ne primeni sistem nadmetanja iz Zakona
o javnim nabavkama. Mesec – dva kasnije, na predlog Vlade, bez javne i
skupštinske rasprave je usvojen poseban zakon za EXPO 2027 koji isključuje
primenu Zakona o javnim nabavkama, pa samim tim i mogućnost da se bilo koja
firma žali na namešteni tender, pri čemu, po brojnim najavama, taj zakon neće biti
primenjen samo na izgradnju izložbenih paviljona i prateće infrastrukture, već
i na tzv. Nacionalni stadion u Surčinu, obnovu fasada po raznim gradovima, pa
čak i izgradnju puteva i pruga koje su prilično daleko od Beograda.