Zoran
Gajić je sociolog i aktivista. Suosnivač je Grupe za konceptualnu politiku i
kourednik Biltena Stanar iz Novog Sada.
„Ovaj put bojkota nema bez generalnog štrajka, odnosno
opšte obustave rada. Ja mislim da je to bio samo izgovor za odustajanje od
bojkota jer naš, stvarni bojkot koji smo imali 2020. i koji bi danas trebalo
nastaviti, počeo je kao bojkot izbora od strane opozicionih stranaka, a ne
čitavog društva. Društvo je bilo u protestu, a partijski izraz tog protesta je
bio bojkot“ – kaže Gajić za BUKA magazin.
Šta pokazuje praksa bojkota izbora?
Ako dobro razumem vaše pitanje, praksa bojkota je
pokazala da bojkot ima i smisla i efekta. Kada je prvi put bilo govora o
bojkotu i kada je bilo onih koji su ga mislili, branili i zagovarali, rečeno je
da bojkot ne daje trenutne rezultate, ali da su zato njegovi učinci dugoročni.
Svi koji su tako govorili 2020. godine bili su u pravu. Legitimitet Vučićeve
vlasti se od tada „krnji“ a njegov politički kapacitet zavisi više od
geopolitičkih interesa velikih sila nego od izborne volje građana Srbije. On je
toga svestan i to ga čini nespokojnim. Naime, ni međunarodni predstavnici, koji
u vreme rata imaju odlučujuću ulogu ne samo u zemljama kakva je Srbija, ne mogu
bez privida demokratije i zato su, uprkos zaključku međunarodnih posmatrača da
su decembarski izbori pokradeni, pozvali opoziciju da izađe na izbore. To je
kontekst koji ne treba gubiti iz vida i u njemu treba tražiti razloge lažnih
dilema i nesporazuma kada je u pitanju bojkot kriminalnog režima i izbora koje
on organizuje i kontroliše. Krađa izbora je samo način da se oni drže pod
kontrolom jer u njoj, kao što smo imali prilike da se uverimo u decembru prošle
godine, učestvuje čitav policijski i sudski aparat, a bojkot je, po mom
mišljenju, jedini politički odgovor na takvu situaciju.
Situacija u Srbiji je zaista zapanjujuća i za čije
razumevanje je potrebna ne samo pamet, već i hrabrost: kada dva miliona ljudi
(glasajući za stranke režima) i državni aparat prinude učestvuju u krađi
izborne volje građana, mi imamo više od inkriminisane radnje. U pitanju je
možda nešto političko, a ne pravno ili moralno, ali čiji smisao nismo u stanju
da odgonetnemo ako ostanemo na planu unutrašnje politike jedne države i nacije
kao političke zajednice koja je konstituiše. Istom redu zapanjujućih činjenica
pripada i poricanje zločina počinjenih u ratovima devedesetih, jer u pitanju je
tektonski poremećaj na moralnom planu kojim se uspostavio novi subjekt politike
koja i ne mora biti demokratska. Da skratim, plašim se da ljudi više ne žele
demokratiju i slobodu, a tešim činjenicom da ratovi ne traju večno.
Kakav efekat bojkota može biti?
Efekat bojkota može biti politički subjekt. Razume se,
za to je potrebno bojkot hteti i na njega se odvažiti. Bojkot održan 2020.
godine je bio na talasu jedine politike na strani ljudi u Srbiji, a to su bile
demonstracije i protesti. Protestna politika je bila jedina politika pod
Vučićevim režimom i ona je počela kada su na scenu stupili novi ljudi,
razočarani u staru opoziciju koja je sa padom Miloševića dobila priliku da se
pokaže i kao vlast. Oni su ohrabrili građane da pokreću lokalne i neformalne inicijative
i sve su one u znaku protesta, a ne vladanja i zahteva za vlašću. No vremenom
će se u toj populaciji pojaviti ideja o osvajanju vlasti kao neophodnom uslovu
politike sa argumentom da nema politike bez efekata, a za njih nam je potrebna
vlast. Na praktično-organizacionom nivou, nepostojanje infrastrukture i
masovnog članstva – koje jedino vlast može da obezbedi monopolom zapošljavanja
i nasilja – ove politike su i dalje ostale protestne. Imali smo dakle protestnu
organizaciju opozicione politike a takva je postala i organizacija starih
opozicionih stranaka. Bojkot 2020. je bio izraz takve politike i njegov učinak
je masovni izlazak na prve sledeće izbore i to na takav način da su ljudi
izlazili na birališta, a ne samo na izbore. Ljudi su se masovno odazvali pozivu
da učestvuju u kontroli izbora i to je takođe bio izraz protestne organizacije
koja će postojati sve do danas, odnosno do odluke da se „izabere borba“ tako
što će se izaći na lokalne izbore 2. juna 2024. godine. Decembarski izbori su
bili vrhunac protestne organizacije i postignut je opšti konsenzus na
opozicionoj strani da se društvo mora mobilisati i izaći na izbore ukoliko želi
da pobedi režim koji nikada neće ispuniti uslove za održavanje slobodnih i
demokratskih izbora. Sećate se, protesti Srbija protiv nasilja su
prekinuti odlukom da se više ne čeka na ispunjenje uslova, već da se bezuslovno
izađe i pobedi masovnošću. I pobedilo se, ali pobeda nije priznata iako su
nasilnici uhvaćeni u krađi, sa sve policijom u saučesništvu u migraciji birača
i izdavanju lažnih prebivališta. To je kraj ciklusa i jedini mogući korak je
bio zaustavljanje. Srbija je morala stati, kako je i rečeno nakon majskih
ubistava, sa čime su i počeli protesti Srbije protiv nasilja.
Umesto bojkota, dogodio se napad cinizma kojim se
obrazlaže njegova nemogućnost. Počelo se sa argumentacijom iznova, ali ovaj put
da bojkota nema bez generalnog štrajka, odnosno opšte obustave rada. Ja mislim
da je to bio samo izgovor za odustajanje od bojkota jer naš, stvarni bojkot
koji smo imali 2020. i koji bi danas trebalo nastaviti, počeo je kao bojkot
izbora od strane opozicionih stranaka, a ne čitavog društva. Društvo je bilo u
protestu, a partijski izraz tog protesta je bio bojkot. Setimo se Boška Obradovića
koji je žuti prsluk obukao u skupštini. Naravno da bi bilo dobro da čitavo
društvo ustane protiv kriminalnog režima i države koja kao mafija štiti
organizovani kriminal, ali od toga nema ništa niti su oni koji su zagovarali
bojkot u Srbiji računali sa tim. To jednostavno nije moguće u zemlji i društvu
u kojem monopol zapošljavanja ima onaj koji raspolaže monopolom nasilja, a
jedina politika koja postoji je stranačka. Dominacija stranačke politike je
posledica dominacije jedne stranke i država u Srbiji više nije struktura
društvenih odnosa proizvodnje ili kondenzacija odnosa snaga, već najgrublji
instrument nasilja koji koristi isključivo diktator i na upotrebu ga ustupa
lojalnim saučesnicima u zločinu autoritarnog vladanja.
I pošto tako stvari stoje, jedini mogući bojkot je
bojkot opozicionih stranaka i to je ujedno i jedini bojkot koji može imati
smisla i efekta. To se već pokazalo i dâ se pokazati uvođenjem i očuvanjem
izbornog cenzusa od 3%. I da nema opozicije, Vučić bi je morao izmisliti – što
on i čini, ali su se neke opozicione stranke ipak održale i uspostavile i kao
reprezentativne organizacije predstavile međunarodnoj javnosti. Drugim rečima,
osim što je stranački, današnji bojkot mora biti i međunarodno vidljiv i priznat.
Međutim, bojkot o kom se sada govori, bio je planiran
samo za beogradske izbore i zato osuđen na neuspeh odbijanjem da se izađe iz
Narodne skupštine. Za bojkot je potrebno da se izađe iz svih skupština, a pre
svega iz republičke, i da se pre zahteva za raspisivanjem vanrednih izbora na
svim nivoima i u isto vreme za svaki od nivoa vlasti, insistira na promeni
izbornih uslova, da to najkraće tako kažemo i ne nabrajamo šta sve čini
slobodne i regularne izbore. Prema tome, bojkot nije na horizontu mogućeg jer ga
stranke ne žele a ne zato što je besmislen.
Da li su ovi lokalni izbori u sjeni prethodnih?
Koliko vidim, menja se narativ. Opozicija koja izlazi
na ponovljene i objedinjene izbore u preostalim jedinicama lokalne samuprave
sada reinterpretira i decembarske izbore. Korak po korak, argument za
argumentom izvode nas na put postupnog „razvlašćivanja režima“ po izbornim
uslovima koji nikada nisu bili, niti će biti „idealni“, iako je sve vreme bilo
reči o minimalnim, pa i kao minimalnim i dalje neuspunjenim izbornim uslovima.
Mislim da je izlaskom na ove izbore napuštena borba za izborne uslove. Ako izlaznošću
rešavamo problem, onda je problem (uslov) samo izlaznost. Cinik najnovije
generacije zaključuje ovako: Ukoliko opozicija ne pobedi, krivi su građani, a
nikako oni koji su odustali od borbe za izborne uslove. Međutim, ovaj cinizam
nije samo logički ili retorički, on ima i svoju pragmatičku i manipulativnu
stranu i ona se vidi u izjavama tipa: „režim se postupno razvlašćuje“.
Ispostavilo se da je poziv na izlaznost zapravo poziv na dugi marš do većine u
kojem se svaki mandat više smatra pobedom.
Prema tome, bojim se da će sve što je do sada urađeno
biti u senci onoga što će tek doći, a to je oportunističko nadmudrivanje i
partijsko nadmetanje u izbegavanju političke odgovornosti. Očito je da
strankama nisu važna očekivanja i mišljenje građana i da su u borbu pozvani
samo oni koji su spremni da se stranački organizuju i pridruže. Pobeda
partijske politike i pameti, pobeda partijskog habitusa. Eto to je dugoročni
učinak dominacije partijske politike dominacijom jedne partije. Svaka
drugačija politika se smatra naivnom i utopijskom, a ne zna se da Utopija
Tomasa Mora nikada nije bila socijal-utopijska vizija idealnog društva, već
način govora i pisanja kojim se čovek dovodi pred neupitno uverenje da je samo
zlo racionalno i opravdano a dobro obična budalaština.
Da li su politički akteri uspjeli da se konsoliduju
u ovom izbornom mehanizmu?
Sumnjam. O bojkotu govore oni koji mu se protive, a
oni koji ne izlaze na izbore odbijaju da upotrebe tu reč – za šta imaju dobre
razloge. Ovi što izlaze na izbore sada izbacuju različite parole i javno iznose
misli i uvide koji teško da su deljivi i za sve u svom taboru prihvatljivi.
Usred borbe počeli su da relativizuju i borbu i pobedu. Borba je od borbe za
izborne uslove postala bezuslovna borba za pobedu, a onda se i ona pretvorila u
borbu do pobede koja je nešto kao „dugi marš kroz institucije“. Ako se
Zeleno-levi front i vraća svom identitetu – koji je, kako ovih dana kaže,
žrtvovao zajedničkoj borbi protiv Vučićevog režima – ne znam čemu se vraćaju
ostali. Mislim da se partije najbolje konsoliduju kada dođu do vlasti, sve pre
toga je i za njih same zaludno i neodrživo.
Kakav efekat mogu da imaju ovi izbori u smislu
decentralizacije vlasti?
To je teško reći. Vučić je sigurno neće deliti i na
taj način decentralizovati, a opozicija bi to mogla uraditi isključivo zbog
svoje slabosti. Ovaj fenomen, da partije koje ne izlaze na izbore u Beogradu
puštaju svoje odbore po drugim opštinama u Srbiji da izađu na izbore, pa i u
koaliciji sa ovima sa kojima su se u Beogradu razišli, govori o organizacionoj
slabosti ovih stranaka. Moj je utisak da su lokalni odbori dobili onoliko
samostalnosti koliko su centrale iz Beograda nemoćne da im je uskrate. Politički
gledano, to je dokaz da se i u partijama više glasa nego što se postavljaju i
slede direktive. Tu privilegiju očito stiču tek kada osvoje vlast i instrumente
prinude, tako da je političko delovanje pervertirano i u opoziciji, a ne samo u
strankama koje su na vlasti. Evo ja pretpostavljam da je Nebojša Zelenović
raspustio novosadski odbor Zajedno jer i nije imao kontrolu nad njim, a Dragan
Đilas se nije usudio da bilo šta kaže svom novosadskom odboru Stranke slobode i
pravde jer mu je još uvek lojalan, a sam je fokusiran isključivo na Beograd.
Kako politički akteri posmatraju organizovanje na
nivou mjesnih zajednica?
Prošle godine smo radili istraživanje
stavova demokratskih opozicionih stranaka o mesnoj samoupravi i objavili
izveštaj. Stranke nisu u stanju da misle drugo od sebe i smatraju da građani
bez stranaka nisu u stanju da ostvare svoja prava, čak ni na zakonom
garantovanu mesnu samoupravu. Načelno priznaju da su mesne zajednice
organizacije građana i da su to organizacije sa institucijama neposrednog
odlučivanja, što stoji i u zakonima, ali su uglavnom skloniji političkom
realizmu i u mesnim zajednicama vide uporišta Srpske napredne stranke koja im
treba oduzeti. Više procenjuju opozicioni kapacitet učešća građana na mesnim
izborima i u radu mesnih zajednica nego što su spremi da u građanskom karakteru
mesne samouprave i pravu građana na neposredno odlučivanje vide zaštitu od
autoritarnih i partokratskih tendencija.
Da li su građanke i građani zainteresovani za
političko organizovanje u mjesnim zajednicama izvan političkih stranka?
Ne. Ranije slabo, a danas nikako. Neformalne
incijative koje su izlazile na izbore za mesne zajednice same su sastavljale
liste kandidata i u Novom Sadu, u kom Srpska napredna stranka nije građane
primorala da formiraju liste za mesne zajednice. Danas, kada su i same odlučile
da se stranački i izborno organizuju i uključe u borbu za lokalnu vlast, s
ponosom priznaju da su one pobedile u „oslobođenim“ mesnim zajdenicama. Sa
druge strane, stranačka mobilizacija očito imponuje građanima i oni ne vide
drugo od toga. Stranački angažman im se čini lakši od rada u organizacijama
civilnog društva, a posebno isplativiji od neformalnog i povremenog angažmana u
svojoj lokalnoj sredini. Žaliti se na političku kulturu ima smisla, ali je
kultura teren na kom se ne može pronaći ono što stoji u osnovi nedemokratskih
tendencija koje su danas sve izraženije. Volja za vlast je dominantna jer je
vlast uslov opstanka na svim egzistencijalnim planovima, a onaj materijalni je
odlučujući u krajnjoj instanci. Ideja da se vlašću i organizovanjem za vlast i
u vlasti jedino može preživeti je preovladala i biće potrebno vreme za novo
razočaranje i početak iznova.