Sejo Sušić sa grupom izbeglica u nedeljama nakon dolaska u Pakistan, 23. jul 1993. godine
Bio je kraj juna 1993. godine kada je Sejo Sušić, tada mladić od 28 godina, odlučio da rizikuje život da bi izbegao iz Mostara.
Ovaj grad u Hercegovini bio je poprište sukoba između Hrvata i Bošnjaka sa Srbima, da bi se rat kasnije rasplamsao i između Hrvata i Bošnjaka.
Rastavši se od roditelja i buduće supruge, samo sa jednim parčetom papira u džepu, krenuo je na neizvesno putovanje do Splita, u nadi da će uspeti da se ukrca na evakuacioni let za Islamabad, glavni grad Pakistana.
„Pakistan mi nikad nije pao na pamet, nisam znao ni gde se nalazi dok se tamo nisam zaputio”, priseća se Sušić, profesor prava na Međunarodnom islamskom univerzitetu u Islamabadu, za BBC na srpskom.
„Nisam planirao da napuštam rodni Mostar i idem u izbeglištvo, ali jednostavno nisam imao izbora.”
Odlazak grupe izbeglica u Pakistan je „redak slučaj organizovane evakuacije”, jer tokom rata u Bosni i Hercegovini „gotovo da ih nije bilo”, kaže Entoni Lend, britanski profesor humanitarne pomoći na Univerzitetu Fordham u Njujorku.
„Jedine evakuacije, koje su meni poznate, bile su za teške pacijente, koji su išli na lečenje u inostranstvo”, kaže Lend, koji je tokom sukoba na Balkanu terenski radio kao humanitarac Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNHCR), za BBC na srpskom.
O ovom slučaju, koji se odigrao pre skoro 30 godina, BBC nije uspeo da pronađe nikakva zvanična dokumenta.
U nezvaničnim razgovorima sa svedocima tog vremena, koji su učestvovali u naporima da se evakuacija sprovede, saznali smo da su dokumenta „izgubljena, bačena ili uništena”.
Iz Ambasade BiH u Pakistanu uputili su nas na Ministarstvo inostranih poslova Bosne i Hercegovine (MIP BiH).
Iz MIP BiH su pristali da potraže dokumenta u arhivi, ali BBC ni posle više meseci nije dobio potvrdu da se ona tamo čuvaju.
Haris Silajdžić, tadašnji ministar spoljnih poslova BiH, odbio je da govori za BBC na srpskom.
BBC novinari ni posle višemesečnih pokušaja nisu uspeli da stupe u kontakt sa Silajdžićevom sestrom Sadžidom, tadašnjom ambasadorkom BiH u Pakistanu, kao ni sa Kalidom Džaferijem, tadašnjim ambasadorom Pakistana u BiH.
Na pitanja nije odgovorila ni Bisera Turković, aktuelna ministarka spoljnih poslova BiH, a tadašnja ambasadorka u Hrvatskoj, odakle su polazili evakuacioni letovi.
Tračak nade
Nedelje pred opasno putovanje Sušić je proveo u bolničkom krevetu, dok su na Mostar padale granate.
„Još pre rata sam imao zdravstvene probleme, koji su se ponovo aktivirali 1992”, priča Sušić,
Na proleće te godine, počela je poslednja, najkrvavija epizoda raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).
U Bosni i Hercegovini razbuktao se građanski rat, koji se u Mostaru zapetljao u omču sa dva čvora.
Prvo su Hrvati i Bošnjaci ratovali protiv Srba, da bi se kasnije sukobili međusobno.
Mostar je podeljen na zapadni, gde danas većinski žive Bošnjaci i istočni, sa većinskim hrvatskim stanovništvom.
Početak rata Sušića je zatekao u porodičnom stanu u zapadnom delu Mostara, „vrlo blizu linije razgraničenja”.
Radio je u fabrici aviona Soko kao pravnik, dok se februara 1993. nije zaposlio kao poslovni sekretar kod hercegovačkog muftije.
„Nikada nisam služio vojsku, jer sam imao radnu obavezu”, kaže.
Sušić se priseća da je situacija u bolnici bila „kritična”.
„Ranjenici su pristizali danonoćno, a ponekad bi granate padale vrlo blizu bolnice i postojao je strah da će neka od soba biti pogođena”, dodaje.
Oporavljajući se, na radiju je čuo kako izbeglice iz Mostara idu za Pakistan evakuacionim letovima iz Splita.
Sušiću se bližio otpust iz bolnice, a među pacijentima se pričalo o zloglasnim logorima za Bošnjake, pa je vest o evakuaciji doživeo kao tračak nade.
„Nisam smeo ni da razmišljam o odlasku u logor nakon bolnice.
„Shvatio sam da nemam drugog izbora, nego da pokušam doći do Splita, pa videti šta dalje”, kaže.
Bekstvo iz Mostara: Opasno putovanje u noć
O odlasku u Pakistan nije bilo mnogo informacija, priča Sušić.
„Samo sam znao da se organizuje zvanično, preko vlasti u Sarajevu i naše ambasade u Pakistanu.
„Dobro se sećam kada nam je rečeno da je vlada u Sarajevu poslala zahtev raznim muslimanskim zemljama da nas prihvate i da se Pakistan javio sa željom da prihvati izbeglice”, dodaje.
Papir koji je Sušić pred polazak stavio u džep bila je karta za bekstvo – dozvola za napuštanje Mostara.
Kaže da „ništa drugo” nije poneo.
„Nikakve stvari, ni torbu – de fakto ništa”, priseća se Sušić.
Seo je u autobus za Split, ali blizu granice sa Hrvatskom, putnici su zaustavljeni.
„Rečeno mi je da moja dozvola za napuštanje Mostara nije regularna i da se moram vratiti da izvadim drugu”, kaže.
Izašao je iz autobusa i krenuo nazad, pešice.
„Nisam znao šta da radim ni kuda dalje, ali se ubrzo pored mene zaustavio taksista, koji se ponudio da me sigurnim putem odveze do Splita.
„Nije bilo drugog izbora, nego da rizikujem – sav novac koji sam imao, dao sam tom taksisti”, dodaje.
Entoni Lend, koji je 1992. godine radio u Zagrebu, svedočio je masovnom iseljavanju iz Bosne i Hercegovine kroz teritoriju Hrvatske.
Kaže da je, „najviše izbeglica do hrvatske granice stizalo sa područja Republike Srpske”, koja je 1992. samoproglasila nezavisnost, a danas se tim imenom naziva jedan od dva entiteta u BiH.
Pred napadima Vojske Republike Srpske, bežali su ljudi nesrpskog porekla.
„Talas izbeglica pokretala su različita etnička čišćenja, a ljudi su se jednostavno pojavljivali na granici sa Hrvatskom, gde je UNHCR organizovao da dobiju nešto hrane, vode i prenoćište.”
Kaže da je većina izbeglica samo prolazila kroz Hrvatsku, u želji da stignu do Austrije ili Nemačke.
Sušić je u Splitu stupio u kontakt sa Salih-efendijom Čolakovićem, zvaničnikom islamske zajednice iz Mostara.
Kako tvrdi, ovaj čovek je bio „jedan od organizatora odlaska izbeglica za Pakistan”.
Čolaković je osnivač i penzionisani upravnik Islamskog kulturnog centra u Mostaru, gde ga je BBC u maju 2022. godine posetio, ali je efendija odbio da govori.
„Zahvaljujući njemu, moje ime je bilo uvršteno na listu putnika za Pakistan sa još oko 450 izbeglica, raspoređenih da putuju u dva aviona”, priča Sušić.
Kaže da su direktnim letom „21. ili 22. juna” krenuli za Islamabad.
Sledećeg jutra, Sušić se probudio na oko 5.000 kilometara od rodnog mesta.
Zašto je Pakistan odlučio da primi izbeglice iz BiH?
Muslimani u BiH su za Pakistance bili „veliko otkriće”, priča Umer Faruk, novinar iz Pakistana, koji je 1993. godine bio na početku karijere.
„Postojala je uvrežena ideja da je Evropa hrišćanski kontinent.
„A onda je u Bosni počeo rat, o kojem su pisali svi svetski mediji, a Pakistanci su saznali da postoji jedna evropska zemlja, gde žive muslimanska braća”, dodaje Faruk.
Kaže da je u pakistanskom društvu postojao „jak sentiment da se braći mora pomoći”.
Novinar dodaje da je to bilo vreme burnih političkih dešavanja u Pakistanu, zbog čega je „rasla podrška muslimanima iz svih delova sveta, koji su se našli pod opresijom”.
Pakistan je u to vreme ratovao na dva fronta – istočnom i zapadnom.
„Na istočnom frontu trajao je rat u Kašmiru, gde su pakistanske vlasti podržavale oružanu borbu islamskog stanovništva protiv, kako su govorili, indijskog okupatora”, kaže.
Kašmir je regija u Himalajima, na tromeđi Indije, Pakistana i Kine.
Tenzije oko prevlasti između Indije i Pakistana počele su još pre 1947. godine, kada su se dve zemlje oslobodile britanske kolonijalne vlasti.
Danas je podeljen na dva dela – jednim upravlja Indija, koja zvanično ne priznaje podelu, a drugim Pakistan.
„Na zapadnom frontu imali smo sukobe u Avganistanu posle povlačenja Sovjeta, gde su vlasti podržavale avganske mudžahedine u borbi protiv talibana”, dodaje.
Nakon što se SSSR 1989. godine povukao iz Avganistana, mudžahedini i talibani sukobili su se oko vlasti.
Faruk kaže da su drugi ratovi, koji su devedesetih godina izbili u podnebljima gde su živeli muslimani, „samo podgrevali patriotska osećanja”.
„Pakistansko društvo je veoma emotivno doživelo prvo rat u Bosni, a zatim i dva rata u Čečeniji”, priča novinar.
Sukobi između ruske vojske i čečenskih militanata, koji su želeli nezavisnu Čečeniju, a koja je na kraju ostala region u sastavu Rusije, sa prekidima su trajali od 1994. do 2000. godine.
Zbog ratova koji su se vodili na granicama Pakistana, u ovu zemlju se na početku devedesetih slili „milioni izbeglica”, podseća Faruk.
Lokalno stanovništvo je, kako dodaje, „uglavnom negodovalo zbog toga”.
„Ali ne i kada su stigli ljudi iz Bosne – oni su bili potpuno druga priča”, kaže novinar.
Medijska senzacija
Dok se na Balkanu malo zna o odlasku grupe izbeglica iz Bosne u Pakistan, tamo ovaj događaj dobro pamte.
„Njihov dolazak bio je ogromna vest – prava senzacija, o kojoj su pisali svi pakistanski mediji”, priseća se Faruk.
Dodaje da „gotovo da nema digitalizovanih izveštaja iz tog perioda” ni na engleskom, ni na lokalnim jezicima, a to su urdu, paštu, pundžabi, sindi, baloči i saraiki.
Ovaj novinar nije sačuvao ni primerak intervjua sa bosanskom ambasadorkom Sadidžom Sijaldžić, objavljenog u listu Frontijer post (Frontier Post), koji je „ugašen pre više od decenije”.
„Ali dobro se sećam tog susreta – bila je veoma zahvalna za topao prijem i velikodušne donacije koje je ambasada prikupljala za izbeglice”, dodaje.
I Sušić kaže da su izbeglice imale „veoma srdačan doček sa svih strana – od predstavnika vlasti, do građana”.
Smešteni su u kamp u Islamabadu, pod upravom islamske zajednice, gde se obavljaju pripreme za hadž – hodočašće muslimana u Meku.
„U tom kampu, i danas se okupljaju hodočasnici i celog Pakistana, da bi zajedno krenuli na putovanje”, kaže Faruk.
Prizori kampa tokom boravka izbeglica iz BiH mogu se videti na jednom od retkih snimaka koji su dostupni na internetu, a načinila ga je novinska agencija Asošijejted pres (AP) januara 1994. godine.
U opisu videa se navodi da je u kampu tada boravilo 370 izbeglica, a na snimku su uglavnom žene i deca.
Sušić kaže su stanovnici kampa imali slobodu kretanja, obezbeđenu ishranu, garderobu i časove jezika.
„Niko nije imao obavezu da radi”, kaže.
Dodaje da je kampom upravljao pakistanski šeih – poglavar verske zajednice.
„Taj čovek se emotivno vezao za nas, u roku od nekoliko meseci je naučio naš jezik, toliko dobro da smo mogli da se sporazumevamo”, dodaje.
Jezička barijera je itekako postojala – Sušić se priseća da se objašnjavalo i rukama i nogama.
Engleski je jedan od zvaničnih jezika u Pakistanu, „ali mnoge izbeglice ga nisu govorile, dok većina lokalaca radije priča urdu jezik”.
„Kada sam stigao, nisam znao ni engleski, pa sam dve godine živeo u kampu i učio i engleski i arapski”, kaže Sušić.
Iz kampa se 1997. preselio u studentski dom, kada se upisao na Međunarodni islamski univerzitet, gde danas predaje.
Kulturološki šok
Toplija klima, egzotični začini i jako prisustvo religije u svakodnevnom životu samo su neke od stvari sa kojima su se izbeglice iz Bosne susrele u Pakistanu.
U junskim danima kada su doputovali, dočekala ih je letnja žega.
„Leta su veoma vrela, bude po 45, 50 stepeni, što je teško da se podnese za nekoga ko na to nije navikao”, kaže Sušić.
A tu je bila i jako začinjena hrana, koja je obilovala novim ukusima.
„U kampu su i za to imali razumevanja, veoma brzo su počeli da nam kuvaju bez začina”, dodaje.
Drugačiji način života bio je kulturološki šok, i to za obe strane, slažu se Sušić i Faruk.
U Islamabadu živi oko milion stanovnika, a iako grupa izbeglica nije brojala više od 500 ljudi, novinar ističe da je njihovo prisustvo u gradu „itekako bilo primećeno”.
„Ljudi iz Bosne su svetli, a Pakistanci nisu – bela put je takoreći opsesija”, objašnjava Faruk.
„Uživali da vide bele ljude kako šetaju gradom, žene iz Bosne nisu bile pokrivene, dok je Pakistan bio konzervativniji nego danas, mnoge su nosile burke”, dodaje.
Faruk se seća Bosanke koju je kratko intervjuisao na ulici u Islamabadu.
„Bila je sa bratom, veoma ljuta i uznemirena što svi zure u nju kad šeta gradom”, kaže.
Mnoge izbeglice su posle rata napustile Pakistan, priča Sušić.
„Neki su se vratili u Bosnu, drugi su se zaputili u razne delove sveta, jer su u ratu sve izgubili i želeli su da započnu potpuno novi život”, dodaje.
Kaže i da su se porodice u ratu razdvojile, pa su neki otišli da nađu svoje, a druge su oterali „ekonomska neizvesnost i velike vrućine”.
Međutim, bilo je i onih koje je srce naknadno dovelo u ovu daleku zemlju – u Pakistan je iz Mostara 1996. godine stigla Sušićeva supruga.
Prema sopstvenim saznanjima, Sušić je jedini čovek iz grupe koji je do danas ostao u Pakistanu, a tu informaciju su za BBC potvrdili i iz Ambasade BiH u Islamabadu.
‘U Pakistanu nisam stranac’
Sušić u Islamabadu živi skoro tri decenije, ali nikada nije zvanično postao Pakistanac.
Ima samo jedan pasoš – bosanski.
„Nisam ga menjao, zato što Bosna i Pakistan nemaju ugovor o dvojnom državljanstvu”, objašnjava ovaj profesor prava.
To znači da jedan čovek ne može imati ova dva državljanstva u isto vreme.
„Kada ne bih morao da se odreknem bosanskog državljanstva, ja bih vrlo rado prihvatio da budem Pakistanac.
„Ali u ovim okolnostima, jednostavno ne mogu – nešto mi ne da”, kaže Sušić.
Međutim, ne oseća se ni kao stranac.
„Osećam se slobodno, kao deo društva – nije moguće živeti ovako dugo na nekom mestu, a da ga ne voliš”, dodaje.
Tokom godina, Sušić je razmišljao i o definitivnom povratku u Bosnu, gde često provodi godišnje odmore.
Pokušavao je, kaže, da nađe posao, ali bezuspešno.
„Doktorirao sam međunarodne odnose, ali niko nije pokazao nikakvo interesovanje za mene.
„Nema nikakvog smisla da u Pakistanu ostavljam zvanje profesora i da idem u neizvesnost samo da bih se vratio”, kaže Sušić.
Preuzeto sa BBC na srpskom