Foto: Ilustracija
Od sinoć se u Srbiji živi na sreću. Možda će vas stići metak, a možda
i neće. Svejedno je da li ste u strogom centru grada ili kilometrima
daleko od njega. Pitanje glasi: na koliko sreće možemo računati, u
Srbiji?
Živeti na sreću neizdržljivo je. Taj pritisak zdrav razum ne može da
podnese. Zato zajednice podižu institucije a njihovi članovi sklapaju
aranžmane među sobom – ne bi li što je više moguće umanjili uticaj sreće
na preživljavanje.
Ako je čitalac sad pomislio na organizovanu silu kao instrument
zaštite života, pogrešio je. To je tek jedan mali deo u mehanizmu.
Društvo stoji na obrazovanju, zdravstvenoj nezi i ustanovama za
socijalnu brigu. Sila dolazi poslednja, kad sve ostalo zakaže.
Ovde više nema institucija, svi aranžmani su ukinuti a sila – sad to
već gledamo iz dana u dan – ne pomaže. Sve ono što je osmišljeno da
služi za dobrobit zajednice – a mnogo toga nam je kao dobro rešenje
stiglo sa zapada – sada je uzurpirala partija na vlasti.
Što su oni, s Vučićem na čelu, više privatizovali/partijalizovali
državu, to smo mi više morali da se oslanjamo na sreću. I evo gde nas je
sreća dovela. Koliko smo u stanju da preživimo kao članovi zajednice
čiji nijedan mehanizam za zaštitu života ne funkcioniše?
Ako smo ostavili prostor za sumnju da postoji kauzalna veza između
stanja društva i masovnog ubistva u školi u centru Beograda, masovno
ubistvo u okolini Mladenovca pokazalo je da nije bilo nijednog razloga
da sumnjamo.
Možemo ponoviti
za Ljubodragom Stojadinovićem – tobožnja predsednica vlade je u pravu,
sistem nije zakazao, masovna ubistva su sistem. Ali, da je bilo sreće, i
da se nije dogodilo masovno ubistvo blizu Mladenovca, po reakcijama na
masovno ubistvo u školi, videlo se da sistem zapravo ne postoji.
Sve što ova vlast zna jeste da silom odgovori na svaki problem.
Pooštriti kazne, spustiti starosnu dob za krivičnu odgovornost, pojačati
nadzor – to nisu mere prevencije, to je navikavanje na zlo. U tim
merama jasno stoji – kada se ponovo dogodi, mi ćemo… Stvar je u tome što
ne sme ponovo da se dogodi, a to se ne postiže represijom.
Kao sistem ovde jedino možemo da vidimo sistematsko ponavljanje svih
predstavnika vlasti – nisam ja. Tako je izašao pred javnost Ružić (krivi
su Zapad i igrice), tako je izašla Brnabić (sistem savršeno
funkcioniše). Ako spojimo te dve glave, oni nam kažu – sistem je tako
savršen da bilo šta može da ga sruši.
Što je u stvari izjava ministra policije Gašića. Govoriti o terorizmu
u vezi sa masovnim ubistvom u Mladenovcu nema nikakvog smisla. Taj
čovek je bio šef BIA-e, i kao šef morao je znati barem to šta je
terorizam. Kako sad vidimo, nije znao ni to. Što je u stvari u redu, jer
njegov posao i nije bio da štiti žitelje Srbije od napada, on je štitio
i štiti isključivo svog šefa.
Pa ipak, izjava o terorizmu rečita je na više načina. Otkuda Gašiću
pomisao na uterivanje straha? S jedne strane, to je odjek Ružićeve
izjave o Zapadu – neko sa strane nam radi o glavi. Ali, to bi mogla biti
i omaška. Izgovorivši teror iako na to možda nije mislio, moguće je da
je Gašić nevoljno priznao da se uplašio.
Pred Vučićevim poslušnicima podiglo se ogledalo. U tom ogledalu oni
sad mogu jasno da vide pogubne posledice svojih (ne)dela. Ne mogu se
razoriti država i društvo a da to prođe bez velike štete. Ti isti ljudi
su u krvi uništili jednu državu i pošto im se dala druga šansa, sada to
isto rade i s ovom državom.
Ruku na srce, možda je ovaj put izostala svesna namera, i na delu su
samo njihova nesposobnost i nekompetentnost uz nepodnošljivo
vlastoljublje i gramzivost. Ali, to ne menja ništa na stvari. Možemo se
osloniti samo na sreću. Tako smo pali: kod nas i sreća znači nesreću.