Nekada se ta obmana desi sa nečijom namerom, nekada slučajno nešto
previdimo. Zato bi valjalo, uvek i u svemu, tragati za suštinom. Divan
primer za to je jedna od najčuvenijih sportskih fotografija svih
vremena.
Ono što su Karlos i Smit uradili bilo je izuzetno
hrabro, jer ih je po povratku maltene čekao linč, a svakako kazne.
Dizanje glasa protiv represije, na jednom takvom, svetskom događaju,
nije moglo da prođe bez posledica. Ali, na toj fotografiji je još neko.
Neki belac. “Taj se, sigurno, nije slagao sa njima”, pomisli čovek.
Logika mu to nalaže. Vidi se, uostalom, da ne radi isto što i oni, zar
ne?
Ali, taj čovek je, u tom trenutku, i posledicama koje su zbog
tog trenutka usledile, bio i ostao veći heroj od Džona Karlosa i Tomija
Smita.
Zove se Piter Norman. Australijanac je. U to vreme, u
Australiji su postojali oštri aparthejd-zakoni, nalik onim u Južnoj
Africi. I tamo je bilo raznih protesta, zbog zabrane dolaska emigranata
koji nisu belci, te strašne diskiminacije lokalnog, aboridžinskog
stanovništva, kojima su čak i pojedinu decu oduzimali da bi ih odgajali u
belim porodicama. “Aha, Piter Norman ne samo da nije uzeo učešće u
protestu dvojice kolega, već je bio i protiv toga!”, nekome će se, kao
logičan, nametnuti taj zaključak. Još jedan pogrešan zaključak.
Norman je mnoge iznenadio u polufinalu. Istrčao je 200 metara
za 20,22 sekunde. Samo su Smit i Karlos bili bolji. U finalu je, ipak,
smatran autsajderom. Međutim, čudesno je istrčao, naročito završnih 100
metara. Prestigao je Karlosa, osvojio srebro, a rezultat od 20,06
sekundi i dan danas je, 47 godina kasnije, nacionalni rekord Australije.
Zlati Tomi Smit je sa 19,83 postavio novi svetski rekord.
Niski momak, od samo 168 cm, pred odlazak na podijum
razgovorao je sa američkim sprinterima, koji su bili skoro po 190 visoki
i pritom zadivljeni Australijancem koji ih je sprečio da osvoje prva
dva mesta.
“Veruješ li ti u ljudska prava?”, upitali su ga.
“Verujem”.
“A u Boga?”
“Veoma”.
“Ono što ćemo uraditi…”, rekoše mu, pa objasniše svoj plan za protest, “… više je od bilo kog atletskog dostignuća”.
“Uz vas sam”, rekao im je omaleni Australijanac.
To ih je skroz zbunilo.
“Sećam se, očekivao sam da ću u njegovim očima videti strah, a umesto toga video sam – ljubav”, priseća se Karlos.
Američki sprinteri su isprva rešili da na trenerke okače bedž
“Olimpijski projekat za ljudska prava”, bedž koji je označavao
pripadnost pokretu za ravnopravnost u sportu. Hteli su da izađu bosi,
kako bi simbolizovali siromaštvo crnačke populacije. Onda su se setili i
crnih rukavica, još jednog rasprostranjenog simbola, koji je u SAD
uvela partija “Crni panteri”. Međutim, imali su samo jedan par.
“Neka svako od vas uzme po jednu”, ponudio im je rešenje Piter Norman.
Radosno su ga poslušali, ali on je tada imao i zahtev.
“Ja verujem u ono u šta i vi verujete. Imate li još jedan takav bedž, za mene? Tako bih i ja mogao da vam pružim podršku”
Bedž su pronašli kod jednog trećeg američkog olimpijca, Pola Hofmana.
“Kada su mi rekli šta im je Norman tražio, pomislio sam ‘E,
ako mi belac iz Australije traži bedž onda će, Bože zdravlja, odmah i da
dobije. Dao sam mu jedini koji sam imao. Svoj”, prisetio se Pol Hofman.
“Sve mi je bilo jasno, iz razgovora sa njima, iz njihovih
planova. A jasno mi je bilo i da su te planove sproveli u delo kada je
glas koji je pevao američku himnu počeo da nestaje. Utišao se. I nestao.
Ceo stadion je ćutao”.
Smit i Karlos su odmah suspendovani iz američke olimpijske
ekipe, izbačeni su i iz olimpijskog sela, a veslač Hofman je optužen za
saradnju. Kada su sprinteri stigli nazad u SAD, dobili su veliki broj
pretnji smrću, a sačekale su ih i ozbiljne posledice.
Oni su se, međutim, oslonili na podršku sebi sličnih.
Pregurali su taj strašan period. Postali su heroji, sa pravom. Čak im je
ispred Univerziteta San Hoze Stejt podignuta zajednička statua. Samo,
na toj statui nema Pitera Normana. On ne postoji. Čak i u Australiji je
bio “obrisan”. Naprasno zaboravljen. Aparthejd nije praštao onima koji
su digli svoj glas protiv njega.
Razočaran, napustio je takmičarsko bavljenje atletikom,
posvetivši se samo ameterskom. Samo, i pored toga, nailazio je na
odbacivanje. Familija ga se odrekla. Timske kolege takođe. Isto i u
Savezu. Usled jedne povrede koju je zadobio radeći kao mesar, dobio je i
gangrenu, što je dovelo do depresije, na momente i alkoholizma.
“Dok smo mi dobijali sve veću podršku, Piter je stajao sam naspram čitave države. Patio je sam”, priestio se Karlos.
Piteru Normanu su iz Olimpijskog komiteta Australije ponudili
posao, baš u komitetu, pod uslovom da osudi potez njegovih kolega,
Džona Karlosa i Tomija Smita.
Nije na to pristao.
Zato je cenu plaćao godinama. Decenijama.
Iako je bio i ostao državni rekorder, cenu je platio i 2000,
kada uopšte nije pozvan na Olimpijske igre čiji je Sidnej bio domaćin.
Poziv za Sidnej je dobio od legendarnog američkog sprintera Majkla
Džonsona, olimpijskog šampiona koji je Pitera Normana smatrao uzorom i
herojem, a kog je pozvao na svoj rođendan, dva dana pred početak igara.
“On je celog života plaćao cenu svog izbora”, rekao je Tomi
Smit. “Nije to bio samo jedan običan gest kojim nam je pružio podršku,
to je bila njegova borba. Njegova. On je bio belac, beli Australijanac,
koji je sa dva crna čoveka zajedno stajao u tom pobedničkom momentu. Sva
trojica zajedno, u ime istog cilja”.
Šest godina posle sidnejskih igara, 2006. Piter Norman je
preminuo usled srčanog udara. Nije dočekao da mu se država izvini za
tretman kroz koji je prošao. To je učinjeno 2012. u australijskom
parlamentu.
Na sahrani, skromnoj za heroja njegove veličine, kovčeg su nosila dva čoveka koje mnogi koji su se tu zatekli nisu prepoznali.
Pitera Normana su na svojim ramenima nosili Tomi Smit i Džon Karlos.
Tragajte zato za suštinom, ne samo za onim što se vidi. Tako se i postaje heroj.
Primer Pitera Normana će od sada biti vaš podsetnik na to.