Izreka libanskog pisca Džubrana da “većina od nas lebdi sumnjičavo
između ćutljivog bunta i brbljive pokornosti” je slika i prilika
današnjeg teksta, a shvatićete i zašto. Između ostalog, kada sam pitao
svog profesora istorije šta je za njega bunt odgovorio mi je kratko i
jasno: “Otpor protiv običnog… Ne znam, vreme za moj bunt je prošlo”.
Varate se profesore, ali neću ja biti taj koji će vas uveriti u
to. Tri potpuno nepoznata muškarca ukrstili su mišljenja sa Vanjom
Grbićem, Markom Vidojkovićem i Aleksandrom Markovićem iz grupe Bolesna
štenad.
Stefan (24)
“Ja sam čuo da je bunt danas neki vid borbe protiv neukusa, šunda,
Dnevnika, žute stampe, Čega već. E, okaci sve to mačku o rep, to su
trivijalnosti. To je borba za jedinstvenost, da pre svega gledaš svoja
posla, da poštuješ sebe dovoljno da možeš da budeš nekad i naivno
iskren, da budeš gospodin za svoj groš, ne za druge. Da ti ćale bude na
funkciji u varošici odakle potičeš i da to nikad ne iskoristiš radi
kurčenja i protekcije, iako ti se može. Jer baš zato i ne treba to da
radiš, da ne bežiš iz skole, da ne bežiš od obaveza. Moraš da budeš
bundžija prvo protiv sebe i lenje barabe koju svi negujemo u sebi, da bi
tek posle mogao da menjaš svet.”
Lepo sam vam rekao, bunt je borba sa samim sobom.
Mihailo (25)
“Bunt je bukvalno poslednji stepenik pred očajom. Bunt su ti svi
štrajkovi radnika. Bunt je i ono što smo mi šetali, prošle godine.
Glavni problem kod nas mladih je autocenzura, jebote mladi od po 20
godina cenzurišu sebe, jer smo se predali, stopili smo se s ovim govnima
jer su nas ubili u pojam. Sad da pitaš iz našeg društva, da li bi
radije da pokreću revoluciju ili da beže iz Srbije, 90% njih bi izabralo
ovo drugo. A to je cilj, kad ubiješ kritičko mišljenje kod mladih,
ubiješ im i volju da sutra izađu na izbore, izađu na ulici, ubiješ volju
i radnicima da se bore za svoja prava, ubiješ volju da parovi imaju
više od jednog deteta, jer niko neće da pravi od svog deteta socijalni
slučaj. I gde ti je tu bunt, bunt kod nas ne postoji, bunt je otišao
trbuhom za kruhom, bunt je sad negde u Engleskoj, Kanadi, Italiji,
Francuskoj… Nikada se neće vratiti, i ne treba, jer smo mi sve manje
država, a sve više privatna svojina.”
Jovan (23)
“Ufff… Bunt su žestoke krajnosti kod mene. Furam dugu kosu,
pijem, pušim, sedim po kafanama, imam čudno društo itd.. Ali istinski
bunt osećam kad ne prepisujem na ispitima i zapravo učim na faksu. Kad
slušam kvalitetnu muziku, odem na izložbu, pozorište i sl. U doba panka
bunt je bio ustanak protiv uštogljenih finih Britanaca, sad je kod nas
bunt biti fini Britanac… Il’ se ja tripujem, jebem li ga.”
Aleksandar Marković, frontmen grupe Bolesna štenad
“Bunt je kad se poliješ benzinom na trgu i spališ se. Ah ne, to je protest. Bunt je danas neki opasan i ljutit tvit!”
Marko Vidojković, pisac
“Neverovatno malo broj ljudi se buni u ovoliko odvratnoj
situaciji. Kenjanje na Facebooku je nedovoljno, nekada treba da uradiš i
nešto konkretno. Grafiti su dobra stvar, letke, plakati… Jezivo je
koliko je kratkotrajan masovni bunt, o pojedinačnom da ne pričam. Neću
sada da pričam na koji način se bunt pokazuje, ali recimo porukama
flomasterom na popovskoj limuzini koje se ne vode čak ni kao prekršaj,
jasno staviš do znanja da se sa nečim ne slažeš.”
Iako u većini slučajeva volim kada sagovornici detaljno objasne
šta su želeli da kažu, komentar Vanje Grbića ću ostaviti netaknut i vama
na razmišljanje. Na moje pitanje kako komentariše današnji bunt, naš
odbojkaš mi je odgovorio: “Nikako. Nema ga.”
Pametnom dosta.
Izvor: Noizz.rs