Sprinteri su zauzeli startna mesta za početak najelitnije olimpijske discipline, trke na sto metara. Nisu Jusein Bolt sa Jamajke ili Ato Bolton iz Trinidada i Tobaga. Mada, da imaju “profi” dresove i sprinterice ličili bi na njih. Jesu pomalo tamnoputi, ali ne deluju baš kao “profi” sprinteri.
Kada je startni pištolj opalio, bilo je jasno da to nije obična trka. Pitanje je da li je to uopšte trka. Jedan se toliko uplašio pucnja da se zaledio na mestu, nekolicina, očigledno nesvesnih činjenice da je poenta ovog sporta da se prvi prođe kroz cilj – lagano su trčkarali po stazi.
Ne, to nije montipajtonovska verzija Olimpijskih igara. To je jedan od događaja koji je priređen na trećim modernim Olimpijskim igrama u Sent Luisu 1904. godine. Jedan od događaja koji otrkivaju još jednu mračnu stranu modernog olimpizma. Na ostalim atletskim borilištima slika je bila jednako komična. Koplje, disk, skokovi, bili su to najlošiji rezultati u istoriji Olimpijade.
Ne, nije neko želeo da ismeva Pjera de Kubertena i da do apsurda dovede njegov princip važno je učestvovati. To su bili “divljaci”, kako su ih američki organizatori nazivali, dovedeni iz plemena Afrike, Južne Amerike, Bliskog Istoka, Filipina, sa severa Japana. I svi oni su bili deo stravičnog ekperimenta sa ciljem da se dokaže da su njihove urođene atletske sposobnosti inferiorne u odnosu na “civilizovane bele Amerikance”. Idejni tvorac ovog olimpijskog eksperimenta bio je direktorOlimpijskih Igara Džejms Edvrad Saliven, inače fanatični Irac iz Njujorka.
Te Igre u Sent Luisu, inače, važe za najgore organizovane u ovih sto i kusur godina modernog olimpizma. Trajale su preko četiri meseca i uključile su gomilu sportskih i sajamskih događaja bez ikakvog reda i koncepcije, te danas zvanična olimpijska statistika računa samo nekoliko sportova koji su održani u nekoliko dana. Jedan od događaja koji ne ulazi u zvaničnu statistiku je i atletski miting koji je organizovao Saliven, sa ciljem da naučnici nastup crnaca uporede sa nastupima dobro utreniranih sportista. I da se donese rasistički zaključak da su belci prirodno obdareniji za sport.
Kada je baron de Kuberten čuo za Salivenove planove da razruši njegov plemeniti princip “važno je učestvovati” poručio je da Salivenu neće biti drago kada crnci, Indijanci, i žuti narodi nauče da trče, skaču i bacaju i ostave belce iza sebe
Miting je održan u dva dana, a takozvanim “divljacima” prvog jutra data su tek okvirna uputstva kako se izvode određene discipline. Tek, pošto su oni engleski znali “k'o Jadranka Kosor”, i pored toga što su čuli, nisu imali predstavu zašto su zapravo dovedeni u Ameriku. Los Anđeles Tajms je izvestio o događaju uz naslov “Great Fun for Savages!” (“Sjajna zabava za divljake!”). Jedan afrički pigmej koji se zvao Lamba, sprintao je na sto metara 14,35 sekundi. Saliven je rekao da je očigledno da bi američki šampion Artur Dafi mogao da mu da prednost od 40 metara i da na kraju, ipak pobedi.
Izveštaj sa ovog eksperimenta je naveo da su razočaravajući rezultati posebno bili u disciplinama u kojima bi ljudi iz plemena morali da dominiraju: bacanje koplja i streličarstvo. Iako je “antroploško” objašnjenje da bi imali bolje rezultate da su imali i specijalizovani trening, Saliven to nije uzimao u obzir.
“Miting je pokazao da su divljaci precenjeni iz atletskog ugla gledanja”, zaključio je Saliven.”Dani antroplogije srušili su mit o postojanju plemenitih divljaka – superiornih prirodom danih atleta čija snaga i veštine proizilaze iz čistog jednostavnog života na otvorenom.”
Da, Saliven je ovaj atletski miting nazivao “Danima antropologije”. I pozvao je vodeće svetske naučnike da gledaju Pigmeje kako pokušavaju da se suprostave snažnim utreniranim američkim herojima.
A na kraju svog izveštaja je pozvao naučnike da u svojim radovima ubuduće uzmu u obzir antropološke dokaze do kojih je došao. I mnogi su to zaista učinili. Dugo se, naime, u određenim naučnim krugovima zastupala teza da su belci zaista superiorniji sportisti od crnaca i drugih rasa. Njegov eksperiment je posebno bio “interesantan” u vremenu koje je dolazilo. Prvo sa razvojem nacizma, a kasnije i širenjem ideja Kju Kluks Klana.
Čak ni dominacija Džesija Ovensa u Berlinu 1936. nije bila dovoljna da pojedini naučnici u svojim glavama pobiju te zaključke. Iako je crni atletičar na takozvanoj Hitlerovoj Olimpijadi osvojio četiri zlatne medalje, čak sedam godina kasnije, dakle 1943, Švedska sportska enciklopedija je zaključila da je nemoguće napraviti sportsku zvezdu od Afričkih crnaca. A tvrdnja je, naravno, potkrepljena eksperimentom iz Sent Luisa.
Igre u Sent Luisu, inače, važe za najgore organizovane. Trajale su četiri meseca i imale gomilu sportskih i sajamskih događaja bez ikakvog reda i koncepcije, te danas zvanična olimpijska statistika računa samo nekoliko sportova koji su održani u nekoliko dana
Osnivač modernog olimpizma Pjer de Kuberten nije putovao na Olimpijadu u Sent Luis. Kao i većina ozbiljnih evropskih sportista, pre svega zbog dalekog puta. Zapravo, na igrama je učestvovalo manje od pedeset sportista koji nisu iz severne Amerike. Kuberten je, međutim, je pobesneo kada je čuo za Salivenove antropološke egzibicije. Kada je baron de Kuberten čuo za Salivenove planove da razruši njegov plemeniti princip “važno je učestvovati” poručio je da Salivenu neće biti drago kada crnci, Indijanci, i žuti narodi nauče da trče, skaču i bacaju i ostave belce iza sebe.
Olimpijski “lordovi” su kasnije retko pričali o ovom sociološko eksperimentu. Pogotovo što se pokazaloda je Kuberten bio u pravu. Naučna verovanja iz tog vremena su doživela reviziju u duhu kontroverzne teorije sprintera Majkla Džonsona da crni atletičari imaju bilošku prednost u odnosu na konkurenciju jer imaju razvijeniji atletski gen. Džonson veruje da im je taj gen usađen za vreme ropstva, kada su iz Afrike prebacivani na plantaže u Karipske predele, gde su samo najsnažniji preživljavali, a njihove gazde ih trenirale kako bi proizvele snažne radnike.
Ni Džonson nije baš u pravu. Džon Entajn, autor knjige “Inovativni Tabu: Zašto crni sportisti dominiraju sportom i zašto se plaše da pričaju o tome”, kaže:
“Džonson je intuitivno u pravu, ali faktički potpuno greši. Neporeciva biološka superiornost Jamajčana kao što je Usain Bolt i drugih afro-karipskih sprintera ne može pripisati jednom genu. Umesto toga više je verovatno da je odgovor u ‘konstelaciji gena’ koje su se razvili tokom hiljada godina iz raznih ekoloških i klimatskih i kulturnih razloga.”
Ironija je da se pre sto godina tvrdilo da su belci superiornija rasa, a da mi danas pokušavamo da proniknemo zašto uglavnom crni sportisti osvajaju medalje. Na prethodne četiri Olimpijade na finalima na sto metara, svako od 32 finalista su bili poreklom Zapadne Afrike, a ta populacija čini osam odsto svetskog stanovništva. A ne terba sumnjatoida će se u Londonu za zlato boriti Husein Bolt i još sedmorica trkača sličnog porekla.