Najveći
od njih je nedopustivo visok procenat funkcionalno nepismenih, udružen
sa veoma niskim nivoom jezičke kulture kod velikog dela stanovništva.
Mnogo je lakše organizovati povremene kampanje za zaštitu ćirilice nego
se sistematski i ozbiljno baviti pitanjima jezičke i obrazovne politike –
kaže za Danas lingvista Ranko Bugarski, profesor Univerziteta u
Beogradu, odgovarajući na pitanje da li postoji realna opasnost od
nestanka ćirilice, što je jedna od glavnih preokupacija srpskih filologa
i institucija.
Pri
tome, kako dodaje, ćirilica zapravo i nije ugrožena, s obzirom da je po
Ustavu obavezna u službenoj upotrebi, „a uz to je prvo pismo kojim se
deca opismenjavaju; na njoj se obavezno štampaju školski udžbenici, tako
da u Srbiji niko ne može završiti osnovno obrazovanje bez poznavanja
ćirilice“.
–
Već i ovo je po meni dovoljna garancija za produžen život, i ne vidim
kako bi se jedno ovako privilegovano pismo moglo ugasiti – osim u
apokaliptičnim vizijama onih koji, vatreno braneći ćirilicu, ustvari
nastoje da proteraju ili makar ograniče latinicu kao alternativno pismo
srpskog jezika – ističe naš sagovornik, objašnjavajući da je poenta
predloženog novog Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma upravo to:
da se pojam službene upotrebe, dakle i ćirilica kao „matično“ pismo,
proširi na celokupnu oblast javne upotrebe (na obrazovne ustanove,
medije, privredna preduzeća i javne ustanove svih vrsta), dok bi
latinica kao „pomoćno“ pismo morala da se povuče iz svih ovih oblasti i
praktično svede na privatnu upotrebu.
–
Pri tome se predviđaju poreske i druge olakšice za sve što se štampa
ćirilicom, a drastične novčane kazne za nepoštovanje ovih mera, odnosno
„neovlaštenu“ pojavu latinice. Ove mere su jasno diskriminatorske, a
time i protivustavne: član 21 Ustava Republike Srbije izričito
zabranjuje svaku diskriminaciju po bilo kom osnovu, eksplicitno
uključujući i jezik (a pismo je valjda deo jezika). No to izgleda ne
smeta predlagačima izmena i dopuna postojećeg Zakona – kaže profesor
Bugarski, koji u nedavno objavljenoj knjizi „Govorite li zajednički“
daje osvrt na jezičke politike u bivšim republikama i prikazuje nastanak
i razvoj regionalnog projekta „Jezici i nacionalizmi“. Kruna ovog
projekta jeste Deklaracija o zajedničkom jeziku.
*
Deklaracija o zajedničkom jeziku predočava posledice nacionalističkih
jezičkih politika (razdvajanje đaka po nacionalnosti, administrativni
troškovi oko prevođenja) u svim državama i poziva na prihvatanje jezičke
realnosti. Najburnije reakcije je izazvala u Hrvatskoj, čija zvanična
politika insistira na posebnosti i samostalnosti hrvatskog jezika, ali
nisu izostale ni u drugim republikama. Šta je srbistima koji su se
oglasili bilo sporno?
– Neki od njih su u Deklaraciji videli antisrpsku provokaciju s namerom
da se putem zajedničkog jezika Srbi u BiH i Crnoj Gori „rasrbe“ i utope
u većinsko okolno stanovništvo, pa bi od nje imali koristi svi drugi, a
na štetu Srba. Ona je čak osuđena kao perfidno propagiranje poznate
Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967.
godine. Pri tome je novoj Deklaraciji pripisana prikrivena težnja da na
Srbe prebaci krivicu za ratove i raspad Jugoslavije. Takođe je zamereno
da se u istu ravan stavljaju srpski (koji je „od Vuka“) i crnogorski
(koji je „od juče“). Međutim, sa stanovišta Deklaracije srpski,
hrvatski, bosanski i crnogorski su nacionalne varijante jednog
policentričnog standardnog jezika, a u sociolingvističkoj teoriji –
očito nepoznatoj žučnim a neobaveštenim osporavaocima – varijante takvih
jezika su u tom svom statusu po definiciji ravnopravne, iako se mogu
drastično razlikovati po hronologiji nastanka, broju govornika, prestižu
i drugim parametrima. Svakome ko je ovaj kratak i jasan dokument
pročitao hladne glave i bez predubeđenja očigledno je koliko su
besmislene ovakve optužbe, na koje sam i odgovorio u knjizi.
*
U napadima na Deklaraciju često se isticalo da među njenim
sastavljačima jedva da ima lingvista ne bi li se umanjila kompetentnost i
značaj dokumenta. Šta se u stvari time poručuje? Ima li ko ekskluzivno
pravo da se bavi jezikom?
–
Tačno je da na samom početku tu nije bilo mnogo lingvista, ali je
uskoro njihov broj znatno porastao, pa među oko 9.000 dosadašnjih
potpisnika ima (kako se može videti i u knjizi) bar tridesetak
poznatijih lingvista iz regiona i sveta, od pre neki dan uključujući i
samog Noama Čomskog, vodećeg teoretičara jezika i svetski uticajnog
angažovanog intelektualca. Međutim, važniji od broja jeste profesionalni
profil. Ovde je stvoren utisak da se kao lingvisti, i navodno jedini
kompetentni, računaju samo stručnjaci za domaće nacionalne jezike, dakle
srbisti, kroatisti i ostali, dok na pomenutom spisku preovlađuju
lingvisti drugih orijentacija – stručnjaci za strane jezike,
sociolingvistiku, teorijsku i opštu lingvistiku itd. Nasuprot ovakvim
zamerkama, prosta istina jeste da jezik pripada svim svojim govornicima,
tako da se u ovakvim prilikama mora čuti i glas književnika, književnih
istoričara i kritičara, novinara i publicista, prevodilaca, umetnika i
svih drugih kojima je jezik deo profesije, ali i tzv. običnih ljudi.
Nema ekskluzivnog prava na bavljenje jezikom.
*
Kada se pokreću građanske inicijative – tzv. pristup odozdo nagore – sa
nekom alternativom državnim politikama, odmah kreću napadi institucija,
kako smo i u ovom slučaju videli. Zašto se alternativni pristupi ne bi
razmatrali? Da li razumemo svrhu civilnog društva?
–
U zemljama kakve su ove u našem regionu političke institucije po
pravilu gledaju na građanske inicijative s podozrenjem ako ne i
prezirom, doživljavajući ih kao moguće konkurente u vršenju vlasti.
Alternativni pristupi se ne razmatraju jer dovode u pitanje i sam
autoritet vlastodržaca, koji navodno najbolje znaju šta je dobro za
državu i narod (a zapravo ih najviše zanima šta je dobro za njih same).
Za ovu duboko antidemokratsku praksu civilno društvo sa sopstvenim
idejama je u najboljem slučaju nešto što se mora bar donekle tolerisati,
ali neretko i direktan protivnik koga bi valjalo nekako ukloniti. Tako
je bilo i sa Deklaracijom, koja je u Hrvatskoj zvanično dočekana na nož,
a u ostale tri države ignorisana na nivou državne vlasti, valjda u
očekivanju da se prašina slegne.
*
Deklaracija ukazuje i na mogućnost, suprotno nacionalističkim
tendencijama, spajanja ljudi koji dele zajednički jezik. Verujete li da
bismo na ovim prostorima mogli da prevaziđemo ovu situaciju i
osvešćenije krenemo u pravcu kulturnog ujedinjenja i saradnje?
–
Kažu da nada umire poslednja. Kad u to ne bih verovao, ne bih ni
učestvovao u projektu koji je doveo do Deklaracije. Put ka bar
delimičnom otrežnjenju od nacionalističke euforije biće dugotrajan i
mukotrpan, a njegov ishod neizvestan. Saradnje bi svakako moglo biti
više nego dosad, ali je možda preuranjeno govoriti o kulturnom
ujedinjenju. Ipak, temelji za tako nešto već postoje, utoliko što
Jugoslavija uprkos njenom uništenju kao države zapravo nikada nije
prestala da postoji kao u značajnoj meri objedinjen kulturni prostor. O
tome rečito govore intenzivna saradnja i razmena gostovanja književnika,
umetnika i drugih poslenika iz regiona, zajedničke publikacije,
emisije, projekti i festivali, kao i druge kulturne manifestacije.
Dakle, osnova postoji, a i Deklaracija je tu da malo pogura stvari ako
dođe do zastoja. Odziv na koji je ona, premda odbačena ili prećutana od
nosilaca političke vlasti, naišla širom regiona, u dijaspori pa i dalje
po svetu, dopušta izvesnu meru optimizma: već ima znakova da ona tu i
tamo „pozadinski“ deluje na menjanje svesti velikog broja ljudi o
suštinskim pitanjima koja pokreće.
Jezik može i da spoji narode
Projekat
„Jezici i nacionalizmi“, koji je pokrenulo udruženje Krokodil u
saradnji sa Forumom ZFD, inspirisan je knjigom Snježane Kordić „Jezik i
nacionalizam“, a nastao je iz potrebe lingvista i drugih intelektualaca
iz regiona da kroz javne debate ukažu na pogubne posledice
nacionalističkih jezičkih politika. Serija veoma posećenih tribina
vođenih u Splitu, Sarajevu, Podgorici i Beogradu kulminirala je, nekako
spontano i sasvim logično, sastavljanjem Deklaracije o zajedničkom
jeziku, koja do sada ima oko 9.000 potpisa. Knjiga „Govorite li
zajednički“ Ranka Bugarskog, jednog od predlagača Deklaracije i učesnika
projekta, opisuje društveno-političke okolnosti u kojima se javila
ideja o ovom regionalnom projektu, njegovom razvoju, Deklaraciji, kao i o
burnim reakcijama na ovaj dokument. Jedna od njenih osnovnih poruka,
koju autor u svojoj knjizi i potcrtava, jeste – ako jezik može
razdvojiti narod, onda ga isto tako može i spojiti.