Život je igra sa mnogim
pravilima, ali bez sudije. Mi saznajemo kako se ona igra više
posmatranjem nego saznavanjem iz neke knjige, računajući tu i Sveto
Pismo. Zato nije čudno što toliko njih igra nepošteno, što je malo onih
koji dobijaju a mnogo onih koji gube.
U svakom slučaju, ako je to
mesto Mičigenski univerzitet, An Arbor, država Mičigen, koje ja pamtim,
mogu sa sigurnošću da pretpostavim da vi, njegovi studenti, još manje
poznajete Pismo od onih koji su sedeli za ovim klupama recimo pre
šesnaest godina, kada sam se odvažio da prvi put stupim na ovo tle.
Za
moje oko, uvo i nozdrve ovo mesto je i dalje An Arbor; ono se plavi –
ili mi se čini plavim – kao An Arbor; ono miriše na An Arbor (mada moram
priznati da je sada u vazduhu manje marihuane nego ranije i to
trenutno zbunjuje starog Anarborca). Na taj način ono liči na An Arbor
gde sam proveo deo svog života – najbolji deo, kako mi se čini – i gde,
pre šesnaest godina, vaši prethodnici nisu o Bibliji znali gotovo ništa.
Kada
se setim svojih kolega, kada znam šta se radi sa univerzitetskim
nastavnim programima u celoj zemlji, kad postajem svestan pritiska koji
takozvani savremeni svet vrši na omladinu, osećam nostalgiju za onima
koji su sedeli na vašim stolicama pre desetak ili više godina, jer su
neki od njih bar mogli da navedu deset božjih zapovesti, a drugi su se
čak sećali naziva sedam smrtnih grehova. No šta su oni učinili kasnije
sa tim dragocenim znanjem i koliko su imali uspeha u životnoj igri – o
tome pojma nemam. Mogu samo da se nadam da je, kada se svede konačni
račun, čovek bogatiji ako se rukovodio pravilima i tabuima koje je
odredio neko sasvim neopipljiv, a ne samo slovom zakona.
Pošto
vam je još rano da svodite konačne račune i ako su vam uspeh i pristojno
okruženje ono čemu težite, ne bi vam bilo zgoreg da se upoznate sa tim
zapovestima kao i sa spiskom grehova. Njih je, sve zajedno, sedamnaest, a
neki se delimično podudaraju. Naravno da možete prigovoriti da oni
pripadaju verskom učenju sa snažnom tradicijom nasilja. Ali, ako je reč
o verama, ova je ipak najtolerantnija; ona zaslužuje vašu pažnju već i
zbog toga što je rodila društvo u kojem imate pravo da podvrgavate
sumnji ili da odričete njenu vrednost.
Ali ja nisam ovde da bih
veličao vrline bilo koje konkretne vere ili filozofije, i nije mi
zadovoljstvo, kao mnogima, da činim zamerke savremenom sistemu
obrazovanja ili vama, njegovim potencijalnim žrtvama. Prvo, ja vas ne
smatram takvima. Drugo, u određenim oblastima vaša znanja su neizmerno
veća od mojih ili bilo kog predstavnika moga naraštaja. Na vas gledam
kao na družinu mladih razumno-egoističnih duša, uoči vašeg veoma dugog
stranstvovanja. Zadrhtim od pomisli na njegovu dužinu i pitam se čime
bih mogao da vam budem od koristi. Znam li o životu nešto što bi vam
moglo pomoći ili bi vam bilo značajno, i ako nešto znam, postoji li
način da vam tu informaciju prenesem?
Odgovor na prvo pitanje
mislim da je potvrdan ne samo stoga što bi čovek mog životnog doba
trebalo da bude veštiji od svakog od vas u toj životnoj šahovskoj igri,
već i zato što se on verovatno već umorio od mnogih stvari kojima vi tek
težite. (Sam taj umor je nešto o čemu mlade treba upozoriti kao o
pratećem elementu njihovog izuzetnog uspeha ili neuspeha; to saznanje
može povećati zadovoljstvo prvog ili pojačati ukus ovog drugog). A kada
je o drugom pitanju reč, pravo da vam kažem, imam poteškoća. Primer
pomenutih zapovesti može obeshrabriti svakog govornika koji daje
uputstva, pošto su svih Deset zapovesti bile propoved, doslovno –
zabrana. Ali između naraštaja postoji transparentni zid, gvozdena
zavesa ironije, zavesa kroz koju se vidi skroz, ali koja ne propušta
gotovo nikakvo iskustvo. U najboljem slučaju, samo pojedinačne savete.
Zato
gledajte na ovo što sada čujete samo kao na savete sa vrha nekoliko
ledenih bregova, ako se tako može reći, a ne sa gore Sinajske. Niti sam
ja Mojsije niti ste vi starozavetni Jevreji; ovo je nekoliko nesređenih
skica, naškrabanih u žutom notesu negde u Kaliforniji – to nisu ploče sa
religioznim tekstom. Ignorišite ih, ako vam je volja, podvrgnite ih
sumnji, ako je potrebno, zaboravite ih, ako drukčije ne možete: u njima
nema ništa što obavezuje. Ako vam nešto od toga sada ili u budućnosti
bude od koristi, biće mi drago. Ako ne bude, moj vas gnev neće stići.
Sposobnost
izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja,
nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno
objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i
mogu dovesti do psihološke eksplozije ili potonuća.
Sada,
kao i ubuduće, mislim da treba da se usredsredite na preciznost vašeg
jezika. Nastojte da obogatite svoj rečnik i da postupate s njim kao sa
svojim bankovnim računom. Poklonite mu mnogo pažnje i trudite se da
povećate svoje dividende. Nije cilj u tome da doprinesete
krasnorečivosti u svojoj spavaćoj sobi ili svom profesionalnom uspehu –
mada je kasnije i to moguće – i nije stvar u tome da se pretvorite u
soficistiranog govornika. Cilj je da omogućite sebi da se što potpunije
i tačnije izražavate; jednom rečju, cilj je vaša uravnoteženost. Jer
nagomilavanje neizgovorenog, nedovoljno artikulisanog, može dovesti
čoveka do neuroze. Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja,
ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za
iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli,
percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno
formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do
psihološke eksplozije ili potonuća. Da bi se to izbeglo, čovek ne mora
da se pretvori u knjiškog moljca. Treba samo da nabavi rečnik i da ga
čita svaki dan, a ponekad i knjigu pesama. Rečnici su, međutim, po
važnosti na prvom mestu. Ima ih mnogo svuda oko nas, uz neki se dobija i
lupa. Dosta su jeftini, ali čak i onaj najskuplji (sa lupom) staje
mnogo manje od jedne posete psihijatru. Ako se ipak odlučite da odete
kod psihijatra, obraćajte mu se kao da imate simptome leksičkog
alkoholizma.
I sada i ubuduće gledajte da budete dobri prema
svojim roditeljima. Ako to zvuči suviše slično onome: „Poštuj oca svoga
i mater svoju” – ne mari. Sve što želim da kažem je: trudite se da se
ne bunite protiv njih jer će oni, verovatno, umreti pre vas, tako da se
možete osloboditi bar tog osećaja krivice, kad već ne možete tuge. Ako
vam je.potrebno da se bunite, bunite se protiv onih koji nisu tako
ranjivi. Roditelji su previše bliska meta (kao, uostalom, i sestre,
braća, supruge ili muževi); razdaljina je takva da ne možete promašiti.
Bunt protiv roditelja sa svim onim neću-od-vas-uzeti-ni-pare, u suštini
je posebno buržoaski manir jer najviše zadovoljava buntovnika, u datom
slučaju zadovoljava ga mentalno, što mu daje sigurnost. Što kasnije
pođete tim putem, kasnije ćete postati duhovni buržuj; tj. što duže
ostajete skeptik, sumnjičav, intelektualno nezadovoljan, to bolje po
vas. S druge strane, naravno, to neću-uzeti-ni-pare ima praktičan
smisao, pošto će vaši roditelji, najverovatnije, zaveštati sve što imaju
vama, i uspešni buntovnik će na kraju dobiti imetak u celini – drugim
rečima, bunt je veoma efektna forma štednje. Mada je kamata ubitačna i,
rekao bih, vodi u bankrotstvo.
Trudite se da se suviše ne uzdate u
političare, ne zato što su tupoglavi i nepošteni, što je najčešći
slučaj, već zbog zamašnosti njihovog posla koji prevazilazi i najbolje
među njima, niti u bilo koju političku partiju, doktrinu, sistem ili
njihove projekte. Oni u najboljem slučaju mogu donekle da ublaže
socijalno zlo, ali ga ne mogu iskoreniti. Kakvo god bilo suštinsko
poboljšanje, ono će uvek biti nedovoljno sa etičke strane, jer će uvek
biti onih – makar to bio i jedan čovek – koji neće imati nikakve koristi
od tog poboljšanja. Svet nije savršen; Zlatni vek nikada nije postojao
niti će ga biti. Jedino što će se dogoditi sa svetom je da će postati
veći, odnosno mnogoljudniji, ne povećavši se u razmeri. Koliko god
čovek koga ste izabrali obećavao da će pravilno podeliti kolač, kolač
neće postati veći; u suštini, porcije će se obavezno smanjiti. U svetlu
toga – ili, bolje reći, u mraku – moraćete se osloniti na vlastitu,
domaću kuhinju, tj. upravljati svetom samostalno – barem onim njegovim
delom koji vam je dostupan, koji se nalazi u granicama vašeg dometa.
Međutim, ostvarujući to, moraćete takođe biti spremni na tužno saznanje
da ni vašeg vlastitog kolača neće biti dosta; moraćete biti spremni na
to da okusite u ravnoj meri i zahvalnost i razočarenje. To je najteža
lekcija za usvajanje – ne gubiti usrdnost u kuhinji, jer ako date taj
kolač makar jedanput, izazvaćete masu očekivanja. Zapitajte se imate li
snage za takvu neprekidnu isporuku kolača, ili više računate na
političare? Kakav god bio ishod takvog samočeprkanja – ma koliko mislili
da svet može počivati na vašem kolaču – počnite odmah da radite na
tome, da sve te korporacije, banke, škole, laboratorije, ili gde već
budete radili i čije se prostorije danonoćno zagrevaju i čuvaju, puste
unutra beskućnike da prenoće bar sada, kada je zima.
Trudite
se da se suviše ne uzdate u političare, ne zato što su tupoglavi i
nepošteni, što je najčešći slučaj, već zbog zamašnosti njihovog posla
koji prevazilazi i najbolje među njima, niti u bilo koju političku
partiju, doktrinu, sistem ili njihove projekte. Oni u najboljem slučaju
mogu donekle da ublaže socijalno zlo, ali ga ne mogu iskoreniti. Kakvo
god bilo suštinsko poboljšanje, ono će uvek biti nedovoljno sa etičke
strane, jer će uvek biti onih – makar to bio i jedan čovek – koji neće
imati nikakve koristi od tog poboljšanja.
Trudite
se da se ne izdvajate od drugih, nastojte da budete skromni. I sada nas
je previše, a uskoro će nas biti mnogo više. To penjanje na mesto pod
suncem obavezno se dešava na račun drugih, onih koji se neće penjati.
To što morate nekima stati na nogu ne znači da mu morate stajati na
ramenima. Uz to, sve što budete videli sa te tačke biće ljudsko more i
oni koji su poput vas zauzeli sličnu poziciju – važnu, ali pri tom
veoma opasnu – oni što se zovu bogatim i slavnim. Uopšte, uvek ima
nečeg neprijatnog u tome da čovek ima više sreće od njemu sličnog,
pogotovo kada tih sličnih ima na milijarde. Uz to treba dodati da
bogatih i slavnih u naše vreme ima na gomile i da tamo, na vrhu, postaje
veoma tesno. Zato ako želite da postanete bogati i slavni, ili i jedno i
drugo, neka vam je sa srećom, ali se ne predajte tome potpuno. Žudeti
za nečim što imaju drugi, znači gubiti sopstvenu unikatnost; s druge
strane to, naravno, stimuliše masovnu produkciju. Ali pošto trčite
životnu trku samo jednom, razumno bi bilo izbegavati najočiglednije
klišee, uključujući i luksuzna izdanja. Svest o vlastitoj izuzetnosti,
imajte to u vidu, takođe podriva vašu unikatnost, da ne govorimo o tome
da ona sužava vaš osećaj za realnost. Gurati se među one koji, s
obzirom na njihov prihod i spoljašnji izgled predstavljaju – makar
teoretski – neograničen potencijal, mnogo je više od članstva u bilo
kom klubu. Potrudite se da budete sličniji njima nego onima koji na njih
ne liče; trudite se da nosite neupadljive boje. Mimikrija je zaštita
individualnosti, ne njeno odricanje. Savetovao bih vam, isto tako, da
govorite tiše, ali se plašim da ćete smatrati da sam otišao predaleko. I
ne zaboravite da je pored vas uvek neko – bližnji. Niko ne traži od
vas da ga volite, ali trudite se da ga ne povredite i da ga ne
uznemiravate mnogo; gledajte da mu stanete na nogu oprezno, a desi li
se da poželite njegovu ženu, imajte na umu da to govori o nedostatku
vaše mašte, o vašem neverovanju u bezgranične mogućnosti života. U
najgorem slučaju potrudite se da se setite sa kakve je daljine – od
zvezda, iz dubine vasione, možda s njenog suprotnog kraja – stigla molba
da to ne činite isto kao i ideja da bližnjeg treba voleti kao samoga
sebe. Očito da zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od vas jer
one su – oči žudnje.
Izbegavajte na svaki način da pripisujete
sebi status žrtve. Od svih delova tela najbudnije pazite na svoj
kažiprst jer on želi da razotkriva. Kažiprst je znak žrtve, on je
suprotnost podignutom srednjem prstu i kažiprstu u znak pobede, znaku –
V. Koliko god bio odvratan vaš položaj, nastojte da ne krivite za to
drugoga: istoriju, državu, pretpostavljene, rasu, roditelje, mesečeve
mene, detinjstvo, nesvojevremeno sedanje na nošu itd. Jelovnik je
opširan i dosadan i sama njegova opširnost i dosada dovoljno su
uvredljive da čovek troši svoju inteligenciju birajući sa te trpeze. U
trenutku kad bacate krivicu na nekog drugog, potkopavate sopstvenu
rešenost da nešto uradite; može se čak utvrditi da prst koji optužuje
tako mahnito podrhtava u slučaju da ta rešenost nije dovoljno čvrsta. Na
kraju krajeva, ni status žrtve nije lišen svoje privlačnosti. On
izaziva saosećanje, nagrađuje se za zasluge, i cele se države i
kontinenti raznežuju u sumraku mentalnih padova uz saznanje žrtve.
Postoji čitava kultura žrtve koja se rangira od ličnih advokata do
međunarodnih zajmova. Bez obzira na postavljeni cilj tog sistema, čist
rezultat njegove delatnosti nesumnjivo umanjuje očekivanja, kada se
bedno preimućstvo uzima i proglašava krupnim dostignućem. Naravno da to
ima terapeutsko dejstvo i računajući na oskudnost svetskih resursa,
makar čak higijenskih, trudite se da se tome suprotstavite. Koliko god
nepobitno bio očigledan vaš gubitak, negirajte ga dokle god ste pri
razumu, sve dok vam usta mogu izgovoriti „ne”. Uopšte, nastojte da
uvažavate život ne samo zbog njegovih draži nego i zbog njegovih
teškoća. One su deo igre i ono što je dobro u tome je to da nisu
obmana. Svaki put kad ste u problemima, ili na granici očajanja, kad vas
spopadnu neprijatnosti i poteškoće, imajte na umu: to život razgovara
sa vama na jedinom njemu poznatom jeziku. Drugim rečima, trudite se da
budete pomalo mazohista: bez ukusa mazohizma, smisao života nije potpun.
Ako vam to može pomoći trudite se da ne zaboravite da je ljudska vrlina
apsolutna, a ne sitna moneta; da je nespojiva sa posebnim tvrdnjama da
se bazira na odricanju očiglednog. Ako smatrate da je ovaj argument
donekle brzoplet, pomislite bar na to da smatrajući sebe žrtvom
uveličavate vakuum neodgovornosti, koji veoma vole da popunjavaju demoni
i demagozi, pošto paralizovana volja ne raduje anđele.
Svet u
koji se spremate da kročite, ne uživa dobru reputaciju. Bolji je sa
geografskog nego sa istorijskog stanovišta; kudikamo je privlačniji
vizuelno nego socijalno. On nije drago mestašce u šta ćete se uskoro
uveriti, i sumnjam da će postati mnogo privlačnije u vreme kada ga
budete napuštali. Međutim, to je jedini svet koji postoji i ne postoji
alternativa, a ako bi i postojala, ništa ne jemči da bi bila mnogo bolja
od ove. Tamo su spolja džungle, isto kao i pustinje, klizave padine,
blato itd. – doslovno, ali što je još gore i metaforično. Kao što je
rekao Robert Frost: „Najbolji izlaz je uvek – do kraja”. I još je kazao u
jednoj drugoj pesmi, „da živeti u društvu znači opraštati.” Želeo bih
upravo da završim nekolikim primedbama o tom odlaženju do kraja.
Gledajte
da ne obraćate pažnju na one koji bi da vam zagorčaju život. Takvih će
biti mnogo kako po zvaničnoj dužnosti, tako i samozvanih. Podnosite ih
ako ih ne možete izbeći, ali čim ih se otarasite, tog trenutka zboravite
na njih. Nastojte pre svega da ne pričate priče o nepravičnom ponašanju
koje ste pretrpeli sa njihove strane; izbegavajte to ma kako bio
saosećajan vaš auditorijum. Takve priče produžavaju postojanje vaših
protivnika; vrlo je verovatno da oni računaju na to da ste brbljivi i da
ćete saopštiti to svoje iskustvo drugima. Nijedna individua nije sama
po sebi vredna da daje lekcije o nepravičnosti (ili pravičnosti). Odnos
jednog prema jednom ne opravdava napor: vredan je samo eho. To je glavni
princip svakog ugnjetača, sponzoriše li ga država ili je autodidakt.
Zato gonite ili prigušujte eho, ne dopuštajte događaju kakogod
neprijatan ili značajan bio, da uzima više vremena nego što mu je bilo
potrebno da bi nastao.
Ono što čine vaši neprijatelji dobija svoj
značaj ili važnost zavisno od vaše reakcije. Zato projurite kroz njih
ili mimo njih, kao da su žuto, a ne crveno svetlo. Neka vam ne
zadržavaju pažnju ni misleno ni verbalno, ne gordite se time što ste im
oprostili ili ih zaboravili – pre svega zaboravite na loš kraj. Tako
ćete osloboditi ćelije svog mozga nekorisnog truda, tako ćete možda
uspeti da spasete te tupoglavce od njih samih jer je perspektiva biti
zaboravljen kraća od perspektive biti pomilovan. Uključite drugi kanal:
ne možete prekinuti emisiju te mreže, ali možete da umanjite njen
rejting. Takvo rešenje bi se teško svidelo anđelima, ali bi sigurno
zadalo udarac demonima, a u datom trenutku to je najvažnije.
Koliko
god bio odvratan vaš položaj, nastojte da ne krivite za to drugoga:
istoriju, državu, pretpostavljene, rasu, roditelje, mesečeve mene,
detinjstvo, nesvojevremeno sedanje na nošu itd. Jelovnik je opširan i
dosadan i sama njegova opširnost i dosada dovoljno su uvredljive da
čovek troši svoju inteligenciju birajući sa te trpeze.
Bolje
je da ovde prekinem. Biće mi milo ako nađete da je ovo što sam vam
rekao korisno. Ako nije, to će pokazati da ste za budućnost mnogo
spremniji nego što se moglo očekivati od ljudi vaših godina. To je,
smatram, takođe razlog za radost a ne za bojazan. U svakom slučaju, bili
dobro pripremljeni ili ne bili, želim vam sreću, jer vas ne čekaju u
životu samo praznici pa će vam sreća zatrebati. Uostalom, mislim da
ćete se snaći.
Nisam Ciganka i ne mogu vam predskazati budućnost,
ali se golim okom vidi da mnogo toga ide vama u prilog. Prvo i pre
svega rodili ste se, što je samo po sebi već pola posla, a živite u
demokratiji – u toj kući na pola puta između košmara i utopije – koja
stvara manje prepreka na putu individue nego njena alternativa.
Najzad,
dobili ste obrazovanje na Mičigenskom univerzitetu, po mom mišljenju
najboljem univerzitetu u zemlji, već i po tome što je pre šesnaest
godina pružio krajnje neophodnu pomoć najlenjem čoveku na zemlji koji,
povrh svega, praktično nije govorio engleski – vašem pokornom slugi.
Ovde sam držao predavanja osam godina; jezik na kojem vam se danas
obraćam naučio sam ovde; neki od mojih bivših kolega još su aktivni,
drugi su u penziji, a treći spavaju večnim snom u zemlji An Arbora po
kojoj vi sada hodate. Jasno je da ovo mesto ima za mene izuzetno
sentimentalnu vrednost i takvu istu će imati za vas posle deset godina.
Do tog doba mogu da vam projektujem budućnost, u tom pogledu znam da
nećete propasti, tačnije, da vas čeka uspeh. Jer osećaj talasa topline
koji će vas zapljusnuti posle deset i više godina kada se spomene ime
ovog grada, značiće, bez obzira da li ste bili uspešni ili niste, da
ste pobedili kao ljudska bića. Upravo takvu vrstu uspeha vam želim u
budućnosti.
Ostalo zavisi od sreće i mnogo je manje važno.
Obraćanje studentima diplomcima Mičigenskog univerziteta, 1988. godine.
*Iz knjige „Tuga i razum“, Russika, 2007, prevela: Neda Nikolić Bobić
Preuzeto s portala XXZ MAGAZIN