Pravi svetski pisac, praćen je brojnim skandalima, a jedan od njih je i taj da je zbog romana Satanski stihovi izdata fatva – smrtna kazna od strane religijskog vođe Irana.
Njegov prepoznatljiv književni stil kritičari opisuju kao magični realizam. Roman Deca ponoći
(1981), donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za
najbolji roman u oblasti fantastike. Salman Ruždi je dobitnik mnogih
nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ i „Aristeion Literary Prize“. Član je „Royal Society of Literature“.
Neka od njegovih najpoznatijih dela su: Harun i more priča, Istok, Zapad; Bes, Grimus, Sramota i dva već pomenuta Deca ponoći i Satanski stihovi.
O terorizmu, religiji i slobodi govora on kaže:
„Slobodna društva su društva u pokretu, a gde ima pokreta ima i trenja.“
„Ono što jedan pisac može da stvori sam u svoja četiri zida, nijedna vlast ne može lako da uništi.“
„U ovom svetu gde nema tihih kutaka, nema lakog bega od istorije, od nemira, od grozne bučne galame.“
„Jedno je reći: Ne sviđa mi se to što si mi rekao i smatram to nepristojnim i uvredljivim ali u momentu kada koristite nasilje kao odgovor, dižete sve na drugi nivo, gde gubite sav kredibilitet koji ste imali.“
„Jedan od problema odbrane slobode govora je taj što često morate braniti ljude koje smatrate užasnim, neprijatnim i odvratnim.“
„Dve stvari čine temelje bilo kog otvorenog društva – sloboda
izražavanja i vladavina zakona. Ako nemate te dve stvari, nemate
slobodnu državu.“
„Odgovor na religiju nije nestanak religije, već razmišljanje o njoj na drugi način. Biti deo nje na drugi način.“
„Ne postoji savršena sigurnost, samo različiti nivoi nesigurnosti.“
„Moramo nešto razjasniti: terorizam nije težnja ka legitimnim ciljeva
uz pomoć nelegitimnih sredstava. Šta god da ubice žele da postignu,
stvaranje boljeg sveta sigurno nije jedan od njihovih ciljeva.“
„Jedna od neverovatnih stvari kada su u pitanju ljudi je da nezamislivo često postane realnost.“
„Mašta bombaša samoubice ga navodi da veruje u uzvišeno herojsko
delo, dok se on zapravo samo bespotrebno raznosi i uzima tuđe živote.“
„Ponekad legende kreiraju realnost, i postaju korisnije od činjenica.“
Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša,
nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne
pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze
sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione,
milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i
pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše
prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua
protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se
uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i
solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete
ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom pripadajućih.
Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer
noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo,
bežimo. A u budnim snovima koje naša društva dozvoljavaju, u našim
mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju
krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo
antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje
mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i
lepo sanjaj.
***
Gubitak Istoka znači dezorijentisanost. Pitajte bilo koga
moreplovca – na moru je vodič istok. Ako izgubite istok, izgubili ste
uporište, izvesnost, znanje o tome šta jeste i šta bi moglo biti, a
možda i sam život. Za kojom ste zvezdom pošli stigavši na ovu putanju?
Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna
verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.
Ali pretpostavimo ipak nešto drugo. Šta ako je čitava priča –
orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – šta ako je sve trik?
Šta ako je sve – dom, bratstvo, čitava šarada – samo ogromno, sveopšte,
vekovno ispiranje mozga? Šta ako pravi život započinje tek kad se
usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodičnog
doma, presečete konopce, ispustite lanac, isplovite van mape, kad
jednostavno isparite, nestanete, zbrišete, šta god – možda biste tek
tada mogli da živite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zašto i
gde da živite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i
poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas preslišava zbog
toga što ste prekršili pravila, ili zbog toga što ste baš vi jedan od
onih kojima, iz razloga koji vama, nažalost, ne mogu biti saopšteni,
nešto nije dozvoljeno. Možda morate da prodjete kroz okean beznadja,
kroz haos i još dalje, morate da podnesete samoću i nesnosan strah zbog
gubitka sidra, užas pojedinaca oko koga se obrću horizonti, poput
stranica novčića koji je neko bacio u vazduh.
Vi to ne želite. Većina to ne želi. Svetska perionica mozgova ima
prilično veštu ruku – ne skači sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne
ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preći tu crtu, ne iskušavaj me tako
grubo, upozoravam te da me ne začikavaš, a ti to ipak činiš, stavljaš me
na probu. Nećeš dobiti priliku, zaboravio si molitvu, uništen si,
svršeno je sa tobom, nisi mi ništa, mrtav si za mene, za svoju porodicu,
naciju, rasu i za sve što je trebalo da ti bude vrednije od života, i
da mu služiš kao gospodaru, da ga slepo pratiš, da mu se klanjaš, da ga
obožavaš i da mu se pokoravaš; mrtav si, čuješ li me, gotovo je, bedno
kopile, a čak ti ni ime ne znam.
Zamislite ipak da ste to učinili. Da ste iskoračili sa kopna ili
skočili u kobni vir i da pred sobom vidite čarobnu dolinu koja se nalazi
na kraju Svemira, blaženo carstvo vazduha. Sa svih strana dopire
muzika, a vi je udišete – izdišete, bez prestanka, tako da je postala
deo vašeg tela. Sladja je od „poseda“ u vašim grudima.
Vina je bila prva koja je to učinila. Ormus je skočio za njom, a
ja sam kao i obično bio na začelju. I mogli bismo dugo raspravljati o
tome zašto smo skočili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne možete
osporiti da smo svi to učinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.
Ostao sam samo ja da ispričam našu priču.
odlomak iz Tlo pod njenim nogama
Ako dovoljno brzo trčiš, možda ćeš moći da pobegneš od svoje
prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od budućnosti,
od neizbežne turobnosti koja sledi. Morala si da trčiš koliko si brže
mogla sve dok ne dođeš do ivice između svetova, a ni onda nisi stala,
pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je staklo vazduh, a
vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si
padala. Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života. Bilo je dobro.
odlomak iz Čarobnica iz Firence
Čim smo dobili brodove, pohitali smo na more, ploveći preko
okeana u papirnatim čamcima. Čim smo dobili automobile, otisnuli smo se
na put. Čim smo dobili avione, poleteli smo do najudaljenijih uglova
zemljine kugle. Sada žudimo za tajnom stranom meseca, za stenovitim
dolinama Marsa, Saturnovim krugovima, međuzvezdanim dubinama. Poslali
smo mehaničke fotografe u orbitu, ili na bespovratna putovanja do
zvezda, i jecamo kada vidimo čudesa koja nam oni donose; ponizno stojimo
pred snažnim prizorima dalekih galaksija koje, kao stubovi oblaka stoje
na nebu i nadevamo imena vanzemaljskim stenama kao da su nam kućni
ljubimci. Gladni smo beskonačnosti, daleke granice vremena. A
govorimo o vrsti koja zavarava sebe da voli da bude kod kuće, da se –
kako ono beše? – veže.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju
krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo
antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje
mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i
lepo sanjaj.
– …večna istina da će vas posle svakih merdevina uz koje se popnete
sačekati neka zmija odmah tu negde iza ćoška; za svaku zmiju naći će se
neka uteha, neke merdevine.
Deca ponoći