Često mi se u životu dešavalo da me pitaju: “Šta radi ćale?”
– Sad ne radi ništa. Umro je!
– Umro! Kad!?
– Ima tome više od 20 godina…
– Kako, bre, umro!? Pa juče sam ga gledao na televiziji…
Tako vam je to kad ste glumac i umrete. Otišli ste negde samo za
najbliže, samo za kolege iz pozorišnog bifea u kome se s vremena na
vreme sa zvučnika čuje glas inspicijenta koji javlja da je vaš izlazak
na scenu za pet minuta.
I za teatarskog šankera koji u velikoj svesci upisuje vaše ture pića
“na crtu”. Taj obično najiskrenije plače ako za vas jave na kraju Drugog
dnevnika, baš krajem meseca, kada podvuče crte ispod bezbrojnih recki.
Svi ostali misle da ste tu negde, jer malo-malo pa iskočite iz televizora.
Nije stoga čudo da se neki mladi novinar jednog sajta proslavio kada
je napisao sledeći pasus: “Vest da je Nebojša Glogovac preminuo potresla
je velikane srpskog glumišta. Od velikog glumca i velikog čoveka
oprostio se i Ljubiša Samardžić. Popularni Smoki je, kao i sve Nebojšine
kolege, bilo mlađe ili starije, vidno potresen zbog preranog gubitka
jednog od omiljenih srpskih glumaca, kojeg je voleo i poštovao ceo
region. ‘Gospode, zašto najbolji odlaze?!? Gospodine Glogovac, neka Vas
anđeli čuvaju. Počivajte u miru, dobri čoveče’ – napisao je Ljubiša.
Osim toga, objavio je i njihovu zajedničku fotografiju sa snimanja
čuvenog filma ‘Nebeska udica’ koji je režirao Ljubiša Samardžić, a uz
koju je velikim slovima napisao: Nikad zaboravljeni.”
Posle je taj mladi novinar kažnjen, jer je preuzeo vest sa profila na
društvenim mrežama posvećenog sećanju na Ljubišu Samardžića, a
redakcija se izvinila zbog “neoprostive greške”.
Stajem u odbranu kolege: pa kako je mogao da zna da je Smoki umro kad
ga je juče gledao na televiziji, izgledao je nikad bolje. Tako da one
patetične priče kada umre glumac – da je otišao u večnost, u legendu, u
nebesku kafanu – zapravo nisu tačne.
Svi glumci na kraju završe na jednom lepšem i boljem mestu od ovog
našeg – u televizoru. Prednost TV aparata u odnosu na glumce je da kad
rikne, uvek možete kupiti novi.
– Ne hvata nijednu stanicu; kad se upali, dobije sliku nakon
tri-četiri sekunde, ekran pobeli, tona ima i tako stoji dok se TV ne
zagreje! – počnete da objašnjavate serviseru.
Serviser promrmlja: “Idi kupi drugi! Otišo kondenzator, a taj nema više nigde da se uzme, ne proizvode.”
Kod glumaca nema tog problema – ako mu se ikada desi da kad se
probudi dobije sliku nakon tri-četiri sekunde, pobeli, tona možda ima, i
tako stoji dok matično pozorište zvanično ne saopšti da je umro, ne
moraš da ideš da kupiš drugog, jer će se na novom televizoru pojaviti
onaj stari glumac. Isti ko onaj što je umro.
***
Od čega umiru glumci? Najčešće od glume, neizlečiva bolest! Kao što i novinari najčešće umiru od novinarstva.
Imao sam 15 godina kada sam 21. jula sa ocem sedeo u parteru Pulske
arene čekajući da počne projekcija filma “Crveno i crno (Labinska
republika)”, gde je on glumio nekog negativca, italijanskog fašistu.
Prvo sam video Milenu Dravić kako žurno prolazi kroz Arenu uplakana,
zatim je na scenu izašao konferansije festivala i rekao kako je iz
Beograda upravo stigla vest da je umro Zoran Radmilović. To je bio moj
prvi susret sa smrću nekog glumca.
– Zar glumci umiru? – upitao sam se.
U Areni se čuo najpre kolektivni uzdah, pa onda žamor. Redovi gde su
sedele najveće glumačke zvezde stare Jugoslavije ispraznili su se. Svi
su otišli nekuda.
Mnogo kasnije sam saznao da je prijateljima koji su ga obilazili dok
je bio bolestan, Radmilović govorio: “Ovi mali glumci, oni boluju od
malih bolesti, a mi veliki glumci bolujemo od velikih bolesti.”
Zoran je umro od raka u 52. godini.
Moj otac je umro deset godina kasnije, četiri dana posle svog 53.
rođendana, od iste te velike bolesti. Sve se završilo za deset dana,
tada sam prvi put pomislio: “Kako smo prolazni!”
Odrastajući u Malom pozorištu “Duško Radović”, gledao sam kako
izgleda glumački život. Nije to bogzna šta, ali je bolje nego u fabrici.
Najviše je zarađivao jedan glumac koji je sa svojom monodramom
“Čobanče vragolanče” išao po domovima kulture, pošto je imao dar da
imitira konja, kokošku, petla i ovcu. Nekad je nastupao i u pauzama
narodnjačkih turneja sa tim svojim onomatopejama. Bilo je to još vreme
SFRJ.
Ćale je s prezirom pričao o tome, ali onda nije mogao da odbije da
napravi TV reklamu za preduzeće “Ruma Guma” što mu je donelo najveću
popularnost. Išli smo ulicom i ljudi su zaustavljali kola da bi
dobacili: “Eno ga onaj Ruma Guma!” Verujem da i danas ima onih koji
misle je najbolja uloga Sergeja Trifunovića rola Dede u reklami za
“Domaćinski čips”.
– Ovo je svet silikonskih sisa i dupeta. U njemu je Dara Bubamara zakon, ne ja! – kako je sto godina kasnije rekao Glogovac.
I posle, kada je pričao o Ceci kao o Šekspiru današnjice: “Ta osoba
je tek posledica višedecenijskog konstantnog bombardovanja društva
trešom, neukusom, nemoralom. Istovremeno, reč je o očitoj
nezainteresovanosti svake vlasti da promoviše krupne i ozbiljne
sadržaje. Zašto? Verovatno zato što znaju da je čoveku koji živi u
ovakvim sistemima, posle teškog i napornog dana, lakše da, kad se vrati
kući, pusti neku cajku, što bi rekli Hrvati, nego da sluša Betovena.”
Kada su počele devedesete, pozorište se raspadalo zajedno sa
Jugoslavijom. Celo to rasulo, ta krdža od duvana u vazduhu šminkernice,
falš pića u pozorišnom bifeu, prodaja srebrnih svećnjaka da bi se
preživelo i nerviranje zbog svega i svačega bili su sastavni deo
glumačkog života. Čuj glumačkog, “oni najbolje žive”.
Išli smo na sve mitinge opozicije, a Devetog marta uveče smo se pored
tenkova probili do “Duška Radovića”, koji je preko puta RTS-a, samo
zahvaljući tome što su ćaleta prepoznali policajci koji su po ulicama
prebijali ono što se zateklo.
– Glumac, trebalo bi vi glumci da budete na našoj strani! – govorili su panduri.
Takvi su ti glumci: uvek se zalepe za tu opoziciju, jer je i samo pozorište ovde uvek bilo opozicija svima ostalima.
Šta će, inače, jednom glumcu, Glogovcu, da sedi na bini mitinga
protiv Vučića i nervira se zbog rezultata izbora, a da u to stvarno ne
veruje.
E, vidite, ceo taj ambijent je idealan za rano umiranje.
***
Na sceni su uvek tragičari, skoro nikad komičari. Ubiti jednog
komičara u Srbiji… Oh, sestro slatka, to vam je tragikomedija. “Tragi”
je sama okolnost, a komedija sledi kasnije. Glumac Milenko Zablaćanski
je pre deset godina, krajem januara, krenuo Tamo ranije nego što smo
očekivali. Išao je 30 kilometara na sat kolima niz Zlatibor, na deonici
gde je propisano maksimum 80. Uz Zlatibor, 103 kilometara na sat, išao
je tragičar. I kao što u prosečnom srpskom životu biva kad se lagani
komičar susretne sa tragičarem u punoj brzini, predmet je završio pred
Opštinskim sudom u Čajetini.
Tragičar je na prvi pogled ostavio utisak čoveka zbog koga bi svaki
razuman komičar niz Zlatibor išao s gasom do daske od sad pa ubuduće –
ugledan čovek, što je podržavao sve partije s multipraktik
upotrebljivošću i kao takav obavljao niz odgovornih funkcija u našem
samoupravno-sloboupravnom društvu. Bio je predsednik opštine, koje bi
druge no Čajetina, gde je smešten i onaj sud, lekar, nosilac vozačke
dozvole, nikad osuđivan jerbo lično poznaje sve saobraćajce na potezu do
Nove Varoši i sve bankine do Crnogorskog primorja. Nikad ga nisu
uhvatili da vozi brže od propisanog, mada ima nekih koji su ga videli da
leti, ali je to pripisivano Tarabića proročanstvu, kome se pripisuje
svaka paranormalna pojava u tom kraju – auto koji levitira, izlazak
Sunca, zalazak Meseca, pojava Teletabisa i Opštinski sud u Čajetini. Uz
pomenute olakšavajuće okolnosti – a mora da je nekom zaposlio i sestrića
– tragičar je za smrt komičara dobio zatvorsku kaznu od jedne godine.
Ko se još toga seća?
U takvom pozorištu na terazijama, Justicijinim, najvažnije vam je da
nađete dobrog advokata, lošeg sudiju i plaćenu publiku. Niko vam neće
moći ništa, ne morate ni da se kajete, ne morate da patosirano glumite
nevinost, ne mora da vam bude žao… Sistem će se već pobrinuti da od
vas napravi lošeg glumca. Dobre glumce ovde ionako niko ne ceni. Suviše
su prirodni za neprirodnu podelu uloga.
Tragičara ima znatno više te nikad ne znaš iza koje će krivine
iskočiti brzinom većom od predviđene i urođenom srećom negativca skucati
se u nesrećnog pozitivca.