Pjesme sa njihovog kultnog albuma “Bjesovi” iz 1994. godine “Ime”, “U osvit zadnjeg dana”, “Avioni pevaju”, “Vraćam se dole” bile su himne generacije. Najveće zasluge što bend i dalje postoji ima frontmen Zoran Marinković, koji je uprkos brojnim izmjenama postave i stalnim dolascima i odlascima muzičara, uspio da održi, pa čak i unaprijedi, kvalitet stvaranja i muziciranja “Bjesova” i da njihov energični sound održi nepromijenjenim.
Ni trogodišnja pauza od 1997. do 2000. godine, poslije koje je bend ostao bez jednog od vokala Gorana Marića, nije bila dovoljna da se muzički entuzijazam Zorana Marinkovića ugasi, nego je to vrijeme iskorišteno da se napune baterije i naprave, može se reći, čak i mnogo energičnije i melodičnije pjesme. Uslijedili su novi albumi i fantastične pjesme “Kiša”, “Čak i da mogu”, “Bolje ti” i mnoge druge, koje su osvjetlale obraz Zorana Marinkovića i pokazale da su “Bjesovi” kao vino i da vrijeme ovome bendu donosi jedino kvalitet i čvrstinu zvuka.
Marinković nije samo muzičar, on je završio Likovnu akademiju u Beogradu, a trenutno na tom fakultetu radi i na svom doktoratu.
“Bjesovi” će 3. marta nastupiti u banjalučkom KSB-u, a povodom ovog koncerta razgovarali smo sa frontmenom benda, Zoranom Marinkovićem.
Evo, po ko zna koji put svirate u Banjaluci. Ima li nešto za sve ove godine što vas je privuklo ovome gradu? Koliko ste upoznati sa nekim specifičnostima Banjaluke?
Banja Luka arhitektonski liči na Novi Sad, mentalitetom na Niš. Ljudi su jako gostoljubivi, prijazni i pametni, ali mogu biti i preki i isključivi.
Koliko ste zadovoljni intenzitetom svirki Bjesova? Svirate li i izvan regiona, zovu li vas da svirate u inostranstvu?
Sviramo taman toliko koliko nam dozvoljavaju regularni poslovi i porodične obaveze. U inostranstvu nismo nikad svirali, a što se tiče regiona, sviramo u Srbiji, Crnoj Gori i Srpskoj.
Zašto niste prisutniji i na muzičkoj sceni zapadnijih ex-Yu republika, pogotovo slovenačkoj, koja je poznata po tome da je sklona alternativnijem zvuku?
Realni razlozi sigurno postoje, ali neću da nagađam. U svakom slučaju, voleo bih da zasviramo u Makedoniji, Sloveniji, Hrvatskoj, Federaciji. I tamo, siguran sam, ima ljudi kojima bi naš zvuk i poruka značili.
Da li mislite da su Bjesovi mogli malo više dobaciti i biti popularniji nego što jesu, jer publika vas već stavlja u rang kultnih bendova?
Bjesovi će puno priznanje, vrlo verovatno, dobiti pošto stanu sa radom – to je bila i ostaće sudbina mnogih umetnika.
Vi niste samo muzičar, zapravo, moglo bi se reći da ste više slikar, vizuelni umjetnik, a treba i da doktorirate na Fakultetu likovne umjetnosti u Beogradu. Koliko vam je pomogla i ta vaša druga, likovna strana, u muzičkom izričaju i karijeri?
Sve što radimo nosi neke posledice. Te “posledice” ne moraju biti negativne. Kod mene se to što sam 1991. završio slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, i što sam trenutno na doktorskim studijama slikarstva u istoj ustanovi, smatram, pozitivno odrazilo na moj rokenrol, s tim što sam se oduvek trudio da artificijelnost i intelektualizam ne naruše intuitivnost koja je do ovih, zadnjih vremena, obilato krasila i obasjavala rok kao umetnost srednje klase.
Da li su vaši planovi da se poslije doktorata okrenete profesorskom poslu na nekom od fakulteta?
Ne znam, videćemo.
Mislite li da je vaša muzika pomalo mračna, i koliko ste vi svjesno u svoje pjesme ubacili mističnost?
Pesme Bjesova nastaju na razmeđi jave i sna, kakvi god oni da su.
Onima koji prate rad Bjesova poznato je da je vas devedesetih inspirisao izvjesni čudak Gandor, koji je imao svojstvenu priču o Nirdali. Možete li da nam kažete nešto o tome, šta ste vi pronašli zanimljivo u toj priči?
Boško Drljić se u Milanovcu pojavio sredinom osamdesetih sa tom nekom idejom kako on treba da uhvati Nirdalu, “Zmiju apokalipse”, koja se muva tu, po našim krajevima, a koja će onome ko je uhvati otkriti sve tajne u vezi predstojećeg svetskog nuklearnog rata. Pre dolaska u naš grad, Boško je živeo u Sarajevu. Po profesiji je bio mesar-kobasičar, a onda je u nekom trenutku u enigmatskom časopisu “Eureka” pročitao kako je u selu Šopići u okolini Lazarevca viđena džinovska zmija. Brzo je “ukačio” šta mu je raditi. Krenuo je tragom ove nemani.
Sarajevo – Šopići – Rudnik – Brđani – Mlakovac – Gornji Milanovac.
Uz svoje osnovno pozvanje, Boško se bavio i “naučnim” radom – Dobijanjem “Čokusa” ukrštanjem čoveka i kupusa; generisanjem univerzalnog leka koji bi lečio sve bolesti, od Side do mamurluka; nastupao je sa Bjesovima; ja, mimo benda, imam sa njim zajednički muzički album. I kako ne voleti, slušati i poštovati ovakvog čoveka.
U nekim momentima Vi na sceni nekada neodoljivo podsjećate na neku vrstu proroka iz pradavnih vremena iz kojega kipte sve vrste energija, i pozitivnih i negativnih. Da li se zapravo Vi sve vrijeme borite između onog dobrog i lošeg u sebi, i koja je po vama sila jača?
Kao umetnik, stvaralac, ja se ne borim između dobra i zla u sebi. Takav sam kakav sam. Ne trudim se da ostavim dobar utisak, trudim se da budem što neutralniji provodnik čiste inspiracije. Ako to što pričam ne valja, onda ja ne valjam, i to je to. A koja je sila jača? Pa naravno – ona konstruktivna!
Bjesovi su na svojim prvim albumima imali zaista surovo žestok zvuk, kao da su sami demoni izlazili iz vokala, gitara i ostalih instrumenata. Kasnije je došla faza nekog smiraja. Da li je okretanje bogu i religiji doprinijelo tome i koliko ste vi religiozan čovjek?
Da, ja verujem, ali taj smiraj o kome pričate nije nastupio zbog vere, nego je to stvar radnog staža i iskustva. Energetski naboj Bjesova danas, snažan je kao i pre, samo što je ta energija sada više implozivna nego eksplozivna.
Šta je za vas bavljenje muzikom i umjetnošću, životna misija ili čisto profesija koja vam donosi neke prihode od kojih možete da živite?
Bavljenje umetnošću je za mene pozvanje koje sam s razlogom dobio, i u skladu sa ovom idejom ja se trudim da ne izneverim Darodavca.
Da li možete živjeti isključivo od muzike?
Kao i ostali članovi Bjesova i ja imam redovno zaposlenje. Predajem Likovnu kulturu u jednoj osnovnoj školi u Gornjem Milanovcu. To mi je glavni izvor prihoda. Zarada od muzike nije beznačajna, ali nije ni tolika da bih mogao živeti isključivo od nje. Naravno da sam mnogo puta u mislima Bjesove premestio u Englesku ili Ameriku, video nas u sjaju i raskoši, ali i odnarođene, što nije primereno onome što rokenrol u svojoj biti jeste – bunt protiv nepravde.
Neki kažu da je rokenrol izum kapitalizma koji služi samo za sticanje slave i bogatstva.
Možda, ali se više puta tokom istorije ovog umetničkog pravca dešavalo da se rok muzičari odmetnu i počnu pevati neke sasvim drugačije, po društveni sistem zasnovan na eksploataciji ljudskih resursa, nimalo zabavne pesme, nažalost sa nedovoljno svesti u vezi sa mogućim, sopstvenim uticajem na društvene promene. To je od sistema na razne načine sankcionisano, pa otud imamo siromaštvom ili prevelikim novcem i slavom ugušene pametne i kreativne ljude, a imamo i dosta onih koji su ne svojom voljom završili pod zemljom.
Kakvo je vaše mišljenje o zapadnoj kulturi?
Zapadna kultura me oduševljava. Njeni dometi su stvarno fantastični. Bjesovi su najvećim delom svoje poetike deo tog miljea. Ono što me kod zapadnih zemalja užasava i rastužuje je njihova politika.
Bjesovi su postali poznati u vrijeme kada se na svjetsku pozornicu pojavljuje nova rokenrol struja, Grunge. Da li je neki bend iz tog doba uticao na vas i koliko je taj r'n'r pokret uticao na zvuk vašeg benda?
Bjesovi su nezavisno od Seattle scene s početaka devedesetih došli do sličnih muzičkih i tekstualnih ideja. U pitanju je generacijska priča ljudi rođenih šezdeset i neke, koji su u tom trenutku iz hiljadu i jednog razloga bili razočarani i besni, ali sa očuvanom verom u moć ljubavi, kao jedine nade za ovaj naš, i prošli, i sadašnji, i budući svet.
Bjesovi su na svome početku imali dva jako moćna vokala, po čemu su i ostavljali snažan uticaj na publiku. Međutim, već duže vrijeme Goran Marić nije u ekipi, a vi niste našli njegovu zamjenu, nego ste nastavili kao jedini pjevač u bendu. Da li vam je sada teže da iznesete svirku jer vaše pjesme su vokalno jako zahtjevne?
Pesme Bjesova su vokalno postale zahtevne od trenutka kad sam ostao sam na glavnom vokalu. To je zato što sam postao pevač “dva u jedan”.
Da li je Goran ikada izrazio želju da bi ponovo postao dio Bjesova i zbog čega više nije dio ekipe?
Goran je posle raspada Bjesova 1997. godine započeo neki svoj privatni biznis. Kad sam ga 2000. god. pozvao da ponovo zajedno zasviramo, objasnio mi je da zbog poslovnih obaveza ne može.
Devedesetih je uz vaš bend ozbiljnu karijeru započelo sijaset bendova širom Srbije, može se reći da je najmanje popularnih bendova bilo iz Beograda, što je do tada bilo nezamislivo. Vi ste iz Gornjeg Milanovca, Goblini iz Šabca, Džukele iz Subotice, Obojeni program iz Novog Sada i da ne nabrajam. Šta je rezultiralo tome?
Ne bih da dublje ulazim u ovu priču jer je kompleksna i trebalo bi mi mnogo vremena da dođem do istine, a možda i da omašim. Uopšteno govoreći, jednostavno dogodilo se, verovatno kao reakcija na neke dotadašnje akcije. Jedna se vrata zatvaraju, druga otvaraju. Tako je oduvek bilo i biće.
Kako to da danas nemamo muzičkog podmlatka iz tih sredina?
Ima mladih bendova, i u provinciji i u većim gradovima! Ima iznenađujuće mnogo dobrih mladih bendova, samo ih ne čujemo na radio stanicama, čast izuzecima, niti vidimo na TV-u. Bez obzira na internet, televizija u većoj, radio u manjoj meri, i dalje su najbitnije stavke u promociji bilo koga i čega.
Da li mislite da je rokenrol “povukao ručnu” i dao šansu da se na sceni pojave neke muzičke struje koje ne bi imale svoje mjesto na muzičkoj sceni kada bi rok bendovi bili aktivniji i samouvjereniji?
Rokenrol nije “povukao ručnu” nego je došlo do promene društvene klime. Započelo je novo “ledeno doba” koje pogoduje bezosećajnosti, agresivnosti i primitivnosti, znači svemu onom što rokenrol nije.
Šta su planovi Bjesova? Radite li na novim pjesmama? Možemo li se nadati nekom novom albumu u skorije vrijeme?
Postoje nove pesme, ali se još uvek trudim da “provalim” koja im je zajednička nit, pa da onda ako to vredi, ako ima razloga da postoji, da se snimi i izda.
Poruka čitaocima.
Pre nekog vremena, tačnije u subotu desetog februara ove, 2018. godine svirali smo u Požarevcu, u klubu KB. Tu sam se pre nastupa video sa jednim starim prijateljem. Između ostalog rekao je: “Svi smo mi mrtvi, samo se sahranjujemo u različito vreme”. Odmah sam ovo zapisao, da ne bih zaboravio.
Razgovarao Ernest Bučinski