Transkript radio emisije Aleksandra Genisa „Uprkos preprekama – američki čas“: razgovor sa Borisom Paramonovim.
Aleksandar Genis: Ove godine smo ispratili izuzetno
važan jubilej naše istorije – stogodišnjicu Oktobarske revolucije (pa i
Februarske) – događaja čije su realne posledice neizostavno dotakle
svakoga od nas, a posebno ruske televizijske gledaoce kojima je jesenas
ponuđena televizijska serija „Trocki“. To je bio povod za razgovor s Borisom Paramonovim u okviru njegove autorske rubrike „Priče o štivu“.
Boris Paramonov: Seriju nisam gledao, ali tih dva
ili tri puta po par minuta koje sam zavirujući na ekran na nju potrošio,
bilo mi je dovoljno da shvatim kakvu to istinu vlast hoće da nam proda.
Tako sam na primer „ulovio“ Trockog u razgovoru s Kerenskim.
Tada aktuelni predsednik privremene vlade Kerenski trudi se da ideologu
boljševika objasni kako nema potrebe ljuljati politički čamac, a Trocki
mu na to odgovara: „Revolucija tek počinje. A vama kolega poručujem:
sve ću vas žive u zemlju pokopati“. I šta je ovde najbitnije? Na šta se
prvenstveno stavlja akcenat? Trocki je u ovoj televizijskoj seriji
predstavljen kao bolesno ambiciozna osoba, čovek koji revoluciju vidi
kao svoj lični projekat. Za njega je ona samo instrument za realizaciju
ličnih ambicija.
Aleksandar Genis: Da, o tome su gotovo svi
televizijski kritičari pisali. Revolucija je u serijalu prikazana kao
individualni projekat nekolicine častoljubaca.
Boris Paramonov: I da je osnovni motiv tih
častoljubivih avanturista ljubav prema novcu, pogotovu ako taj novac
stiže iz inostranstva. Kako su sasvim ispravno primetili kritičari,
tumačenje revolucije koja se dogodila pre sto godina u potpunosti
odgovara razumevanju sveta, odnosno stanju svesti aktuelne ruske vlasti:
svaka revolucija je đavolja rabota mračnih intriganata potpomognuta
novcem inostranih neprijatelja. Poruka je primitivno očigledna, vulgarno
jasna: to što je juče bio Trocki – danas je Navaljni. Ruska vlast na
taj način misli da reši svoj danas najakutniji problem i očekivati od
nje da će nekome dozvoliti da na televiziji ispriča istorijski iole
korektnu priču o Trockom, u najmanju ruku je naivno. To što je na
televiziji emitovano nije priča o Trockom, već lascivna agitka, i to u svom najčistijem vidu.
Aleksandar Genis: Znači to je razlog što je u javnom
diskursu ovogodišnji jubilej Oktobra bio tako smandrljan – praktično
sveden na nulu. Vlast se boji revolucije i radije bi da je zaboravi.
Boris Paramonov: Da. Ona bi da se sakrije iza lažnih
priča u nadi da će one moći da je zaštite. Nego da mi ovde završimo
razgovor o serijalu, o svim tim propagandističkim izmišljotinama
ideologa sadašnje ruske vlasti i da pokušamo da kažemo nešto o Trockom, o
tome kakav je on stvarno bio. Dakle, Lav Trocki je bio izuzetno plodan
pisac. On je za sobom ostavio masu tekstova i svi oni su danas dostupni
na internetu. Kompletna sabrana dela – rekao bih. Od mnogih njegovih
knjiga, za našu rubriku „Priče o štivu“ sam izabrao jednu koju je Trocki
napisao početkom 30-ih godina prošlog veka. Njen naslov je „Izneverena revolucija“ – vrlo rečiti rezime svih sukoba i razmimoilaženja Trockog sa tadašnjim rukovodstvom SSSR-a.
Aleksandar Genis: Sukoba i razmimoilaženja sa svima
onima zbog kojih je bio primoran da beži iz zemlje u kojoj je pre svega
njegovom zaslugom pobedila revolucija.
Boris Paramonov: Pre nego što se upustimo u razgovor
o njegovoj biografiji i detalje o njegovim pogledima na svet, prvo što u
vezi sa Trockim treba neizostavno naglasiti je da on po svojoj prirodi
nije bio čovek koji stremi čelništvu, tip političara gladnog vlasti.
Takav je bio Staljin. Tokom Lenjinove bolesti, a potom i nakon njegove
smrti, dakle u trenucima kada je vlast boljševika visila u vazduhu,
Trocki nije preduzeo ništa da bi je preuzeo. On čak – budući da je tada
bio na lečenju u Kislovodsku – nije ni na Lenjinovu sahranu došao.
Aleksandar Genis: Mnogi su tada, a i kasnije govorili da je to bila njegova kobna greška.
Boris Paramonov: S tačke gledišta nekakvog aktivnog
učesnika dvorskih intriga – da. To je svakako bila velika greška. Ali
baš to uverljivo govori o tome da Trocki nije bio ni vlastoljubiv, a još
manje intrigant. Tokom mukle pauze izazvane Lenjinovom bolešću, Trocki
je s lakoćom mogao da preuzme vrhovnu sovjetsku vlast. On je tokom
čitavog građanskog rata, a i kasnije, bio na čelu Vojnog revolucionarnog
saveta (Реввоенсовет) i cela armija ga je volela i poštovala. U
svakom slučaju, uživao je ogromno poverenje i podršku mlade sovjetske
armije. Međutim, njega vlast nije zanimala. On je imao sasvim druga
interesovanja.
Aleksandar Genis: Koja, Borise Mihailoviču?
Boris Paramonov: On je po svojoj prirodi bio
teoretičar, ideolog i po tome on mene podseća na Ivana Karamazova:
najbitnije je svoju „misao osloboditi“. Nazvao bih ga dogmatom, ali
možda to ne bi bilo u redu, jer Trocki je zapravo dopunio marksističku
teoriju (ili marksističku dogmu za one kojima se tako više sviđa) jednom
zanimljivom i smelom novinom – idejom o permanentnoj revoluciji.
Aleksandar Genis: Trebalo bi možda podsetiti neke naše slušaoce šta je to.
Boris Paramonov: Da, slažem se. Tim pre što se kao originalni autor ove ideje često pominje ne Trocki, već Parvus.
Ideja o permanentnoj revoluciji se rodila tokom prve ruske revolucije
1905, a najvažniji događaj te za Rusiju prelomne godine bio je generalni
štrajk koji je od cara iznudio parlamentarnu reformu i osnivanje Dume. U
prethodnom periodu se raznim liberalnim pokretima, večerinkama
i bučnim salonskim razgovorima gotovo ništa nije postiglo. Ali je zato
radnički štrajk, i to sveopšti, odmah doneo odgovarajuće rezultate. U
Rusiji je konstituisana prva Duma, a narodu poklonjen prvi ustav.
I tada je Parvus iznenada shvatio: radnici su ti koji Rusiji mogu
doneti promene, i to bez uplitanja buržoaskih stranaka i pokreta. A ako
je već tako, zašto bi se radnički pokret zaustavljao na pola puta? Zašto
bi se zadovoljio buržoaskim parlamentarizmom? Treba ići dalje i odmah
uspostaviti socijalizam.
Aleksandar Genis: Znači, što se permanentne revolucije tiče, Parvusu ipak treba dati prioritet?
Boris Paramonov: Ma nije važno ko je prvi to
izgovorio. Mnogo je važnije to da je tokom prve revolucije u Peterburgu
osnovan Savet radničkih deputata i da je Trocki stao na čelo te
organizacije. A Lenjin se u to vreme motao negde po Finskoj.
Aleksandar Genis: Pa nije baš tako. Poznato je da se sa govornice Saveta i on jednom oglasio.
Boris Paramonov: Da, samo jednom, i to bez trunke
uspeha; posle čega je ponovo pobegao u Finsku, a odande dalje u Evropu.
Jasno je da godine 1905. Lenjin ni izbliza nije shvatao svu snagu, sav
raspoloživi potencijal ruskog radničkog pokreta. Kasnije jeste. Tačnije,
u februaru 1917. on se prisetio ozbiljnosti svih događaja koje je sobom
donela prva proleterska revolucija i sa svojim tezama pod miškom u
aprilu iste godine ponovo stigao u Rusiju. A Trocki, prepoznavši u
njegovim (kasnije) čuvenim „aprilskim tezama“ svoj koncept permanentne
revolucije, rado se pridružio Lenjinu, mada su se ranijih godina njih
dvojica uglavnom prepirali.
Aleksandar Genis: I te kako. Sećamo se onog
„podmuklog licemera Trockog“, pa „izdajnika Trockog“ itd. Ali Borise
Mihailoviču, vi ste nam na početku obećali par reči o njegovoj knjizi
„Izneverena revolucija“, a do sada ste govorili o stvarima koje su barem
ljudima naše generacije uglavnom poznate, bez asocijacija na sadržaj
knjige sa kojom smo se tek mnogo kasnije upoznali.
Boris Paramonov: „Izneverena revolucija“ je po mnogo
čemu njegova „završna“ knjiga, jedinstven konzistentan tekst u kojem on
svodi svoja razmimoilaženja sa sovjetskim rukovodstvom, sa svima redom i
sa Staljinom – naravno. Ali u toj knjizi postoji jedna skrivena tema –
rekao bih temica – koja pod znak pitanja stavlja čitav idejni korpus
Trockog, između ostalog i permanentnu revoluciju.
Na prvi pogled bi se reklo da na stranicama „Izneverene revolucije“
Trocki svojim čitaocima ne nudi ništa novo. U njoj su punim glasom
ozvučeni stari motivi o termidorskoj degeneraciji revolucije. On je ovim
terminom okarakterisao vođe tek izvojevane revolucije, zadovoljne
postignutim rezultatima i spremne da se tim rezultatima nadalje obilato
koriste. O tom termidoru je Trocki govorio već tokom 20-ih godina
prošlog veka, u vremenima kada je i on sam bio u ešalonima vrhovne
vlasti. Već tada se on u glasnim apelima omladini otvoreno borio protiv
odroda u nomenklaturi vlasti, nazivajući omladinu barometrom partije.
Međutim, u „Izneverenoj revoluciji“ Trocki daje karakteristike
postoktobarskog termidora na širem društvenom planu. Psihološki koreni
ove pojave su potpuno jasni, prosto elementarni: borci revolucije su
odlučili da se odmore. O tome je pisala gotovo sva tadašnja sovjetska
književnost, od Bulgakova u „Zojkinom stanu“, do Alekseja Tolstoja u
„Guji“. Trocki kao revnosni marksista ovu pojavu objašnjava na
objektivnoj, sociološkoj ravni. Ali tu njegova teorija neprimetno upada u
neku vrstu zamke.
Aleksandar Genis: Možete li nam to malo detaljnije objasniti?
Boris Paramonov: Pokušaću prepičavanjem jednog
prostog, kasnije tipično sovjetskog primera kojeg u svojoj knjizi navodi
Trocki. Ako u prodavnicama ima svih proizvoda u odgovarajućem
asortimanu i ako su oni svim kupcima dostupni, onda nema problema. Ali
ako proizvoda nema dovoljno, stvaraju se redovi i što su ti redovi duži,
to su i kupci uznemireniji i bučniji. I razume se, tada na scenu
stupaju naoružani čuvari reda i poretka.
Trocki ovaj primer navodi u prilog kritike Lenjina i njegovog dela
„Država i revolucija“. Osnovna teza ovog Lenjinovog rada je da pobedom
revolucije i uspostavljanjem socijalizma država odumire. Jer država je
po definiciji osnovni instrument nasilja, oruđe kojim uzak društveni
sloj eksploatatora sebi potčinjava široke mase eksploatisanih. I na tom
mestu Trocki ističe svoj glavni polemički argument: kako današnje vođe
revolucije mogu da tvrde da je socijalizam u SSSR-u uspostavljen kada je
golim okom vidljivo da država ne samo da ne odumire, već naprotiv,
svakim danom postaje sve jača? Da – slaže se Trocki – revolucijom je
klasa eksploatatora zaista likvidirana, ali to očigledno nije dovoljno
za uspostavljanje socijalizma. I tu se on ponovo vraća na primer s
redovima: budući da ljudi koji kontrolišu raspodelu jačaju, u SSSR-u je
na snazi surova materijalna nepravda. To je glavni izvor antagonizma i
masovnog nezadovoljstva u Sovjetskom Savezu, a za efikasnu kontrolu tog
antagonizma i gušenje nezadovoljstva neophodna je jaka, svakim danom sve
jača država.
Aleksandar Genis: Dobro, sve to što je Trocki tada
pisao nama je danas potpuno razumljivo. Ali gde je tu teoretska zamka u
koju je on po vama upao?
Boris Paramonov: Ispada da je sam tok rasprave
nenadano doveo Trockog do tačke koja kompromituje njegovu (ili
Parvusovu) teoriju o permanentnoj revoluciji, koju je i Lenjin kasnije
prihvatio. Njome su oni opravdavali izvođenje socijalističkog prevrata u
slabo razvijenoj i pretežno ruralnoj zemlji kakva je tada bila Rusija.
Prevrat su boljševici uspešno izveli, ali se ubrzo pokazalo da sama
pobedonosna revolucija nije dovoljan uslov za uspostavljanje
socijalističkog društvenog poretka. Marksovim rečima rečeno, nije bilo
dovoljno moćnih proizvodnih snaga za uspostavljanje novih produkcionih
odnosa. Otuda i večiti deficiti, ne samo robe široke potrošnje, i ne
samo tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka kada je pisao Trocki, već i
kasnije, tokom čitave epohe takozvane sovjetske vlasti.
Aleksandar Genis: Kako je pisao Isak Babelj: „Savladalo nas je naše sopstveno siromaštvo“.
Boris Paramonov: Ili kako je na jednom drugom mestu napisao: „Nema slonova u našoj guberniji – konje nam dajte, pa da nastavimo da se mučimo“.
Aleksandar Genis: Borise Mihailoviču, hajde da se još jednom vratimo našem televizijskom Trockom. Da li je Trocki zaista bio avanturista?
Boris Paramonov: Neposredna primena teorije
permanentne revolucije bi se zaista mogla nazvati avanturističkom. Ali
to ne znači da je sam Trocki bio avanturista. On je bio krajnje
nekoristoljubiv čovek, teoretičar zaražen revolucionarnom groznicom i
sputan uskim okvirima evolucionističke teorije. Jer marksizam je – kao i
darvinizam – evolucionistička terorija, ali ubrzo se pokazalo da
složeni sadržaj revolucionarne prakse ovu teoriju strukturno nadilazi.
Zato su po meni zaista valjani marksiti bili Plehanov, socijaldemokratski orijentisani menjševici, kao i zapadni socijaldemokrati.
Aleksandar Genis: Ali ceo svet se takoreći složno
odrekao marksizma. Što reče Fukujama, marksisti se danas mogu naći samo u
Pjongjangu i na Harvardu.
Boris Paramonov: To je zato jer je najzad postalo
jasno ono najbitnije: da bi se zadovoljile potrebe trudbenika, uopšte
nije neophodna ekspropriacija tuđe imovine i ukidanje tržišne ekonomije.
A još manje ima potrebe prizivati iz zaborava Trockog i njegovim
falsifikovanim likom i delom krpiti zjapeće rupe savremene Rusije.
Radio Svoboda, 11.12.2017.
Prevod s ruskog Haim Moreno