LIBAN – da li je siguran za posjetu?

Činjenica je da svi mi koji smo odrastali 80-ih godina prošlog veka Liban i Bejrut pamtimo isključivo po ratu i razaranju. Rat je završen 1990. godine ali u glavama ljudi negativna percepcija je ostala. Tome je potpomogla i prilično nestabilna situacija u regionu i stalni problemi sa Izraelom. I sama sam imala loše mišljenje sve do pre tri godine, kada mi je pod ruke došao putopis o Bejrutu. Tada sam shvatila da bi ipak vredelo detaljnije istražiti ovu zemlju.

Osnovne podatke o Libanu možete pročitati ovde.

Sad po povratku, dok pokušavam da saberem utiske, shvatam da i pored normalnog života i izostanka nemira, i dalje je najjači utisak baš religiozno politička situacija u zemlji. Toliko je to sve komplikovano, da mi nakon povratka Bosna dođe kao „light“ varijanta. Sve moguće religije su zastupljene u ovoj zemlji po površini manjoj od Crne Gore, a svi sukobi i ratovi koje su imali su baš na verskoj osnovi. Popis stanovništva nije rađen još od 1932. godine zbog osetljivosti pitanja, a tek zadnjih desetak godina Liban je bez tuđih čizama na svojoj teritoriji – sirijska vojska je bila prisutna u toku građanskog rata i posle njega sve do 2005. godine, a Izrael je dosta dugo držao okupiranim južni deo zemlje.

A da se u Libanu dosta toga vrti oko religije shvatam i kada me kao turistu dva dana vode u obilazak dva različita svetilišta, vrlo važna, jer i pripradnici drugih koncesija tu dolaze na molitivu i po blagoslov.

Ipak, Libanci se uglavnom ne oblače po religioznim standardima, bar u gradovima, pa je neki opšti utisak dok hodate ulicama opušten. Osećate se kao da ste negde na zapadu, a ne na Bliskom istoku. Nije bez razloga Bejrut svojevremeno bio poznat kao Pariz Bliskog istoka.  Libanke su lepe žene koje dosta polažu na izgled, garderobu, šminku.

Libanci su inače vrlo ljubazan i otvoren svet. Ono što mi je bilo zanimljivo je da vole da se fotografišu. U nekim drugim zemljama u kojima sam bila ili ti jasno daju do znanja da ih se kloniš ili ti traže novac za fotografisanje. Ovde čim vide aparat odmah stanu u pozu. To mi nije odgovaralo jer sam htela da „uhvatim“ trenutak dok nešto rade. Ali su bili toliko simpatični da sam ih fotkala bez obzira.

Lokalno stanovništvo će vam svakako preporučiti odlazak u mesto Harisa koje se nalazi na uzvišenju iznad zaliva Žunije, a udaljeno je 27 km od Bejruta. Do vrha je moguće stići gondolom ili autom (ali je gondolom svakako zanimljivije), a tamo se pruža fantastičan pogled na ceo zaliv. Ako ste avanturističkog duha onda je ovo mesto odakle treba da probate i paraglajding. Mesto je inače poznato katoličko svetilište gde dolaze vernici, ali i turisti. Najistaknutija tačka jeste 8,5 metara visoka statua device Marije koja svoje ruke drži ispružene ka Bejrutu.  Tu je i maronitska crkva sagrađena u modernističkom duhu. Ja sam se tamo zatekla tokom nedeljne službe, a pošto su vrata crkve bila širom otvorena ušla sam da vidim šta se dešava. Na izdignutom podijumu je bio vrlo energičan sveštenik (pričao je toliko glasno da mu zvučnici nisu ni trebali), dečiji hor i orkestar, a iza njih veliki digitalni displej na kojem su se smenjivale različite fotografije. Mene je iznenadilo da su većim delom ponavljali slike vojnika sa naoružanjem. Svakako nisam razumela o čemu je propoved, ali izgleda da su se Libanci saživeli sa ratom i vojskom, pa ne vide ništa čudno u slikama rata u jednoj božijoj kući.

Džeita pećina je lokalitet koji vam preporučujem da posetite. Postao je svetski poznat jer se našao u najužem izboru za sedam novih svetskih čuda, iako je na kraju završio na 14. mestu. Pećinu je otkrio američki monah još 1836. godine i u stvari je čine dve odvojene pećine, međusobno povezane. Gornja pećina deluje uobičajeno za nas koji smo imali prilike posetiti neke od poznatijih pećina u regionu (poput Resavske). Ono što je vredno pomena je da  se jedan od najviših stalaktita na svetu (visok 8,2 metara) nalazi baš tu. Donja pećina je mnogo zanimljivija, jer je ispunjena jezerom koje formira podzemna reka.  Dugačka je skoro 8 km, ali je za obilazak čamcem dostupno tek nekih 500 metara. Ugođaj dok se vozite električnim čamcem po jezeru je zaista poseban, nalazite se u utrobi zemlje a na tako lepom mestu. Pravi dragulj prirode. Inače, ta podzemna reka snabdeva pijaćom vodom 1,5 miliona stanovnika Bejruta. I da ne zaboravim, fotografisanje ili snimanje je strogo zabranjeno u pećini, svu tehničku opremu morate da ostavite pod ključem. Moja koleginica je pokušala da bude mudra i ipak ponela mobilni telefon. Čak smo napravile i „zaklon“ da nas vozač čamca ne vidi, ali smo bile provaljene u sekundi, „No photos, ladies!“

ISTORIJA

Jedan od najjačih utisaka koje nosim iz Libana svakako je istorija. Tamo bukvalno hodate po njoj. Malo vam se zavrti u glavi od silnih podataka i godina, kad je ko rođen, kad se oženio, kad pokorio susednu kraljevinu i zašto je odlučio da rođenom bratu odrubi glavu. Negde na pola puta sam prestala da slušam vodiče i počela na svoj način da „slušam“ prošlost. Ako dovoljno dobro oslušnete možda čujete i ono što vodiči ne mogu da ispričaju.

U obilascima lokaliteta konstantno se smenjuju feničanski, persijki, helenski, rimski, vizantijski tragovi. Jedni preko drugih. Kopaju jedan lokalitet, pa ispod njega pronađu neki još stariji. Istorija sveta je ovde.

Liban je postojbina Feničana koji su svoju državu formirali na ovom prostoru oko 1500. godine p.n.e. Malo je pisanih tragova ostalo o njima, ali se zna da su bili dobri trgovci i moreplovci koji su svojim lađama stigli sve do Skandinavije na severu i oplovili Afriku na jugu. Čovečanstvu su ostavili pismo iz kojeg je kasnije nastao alfabet koji mi danas koristimo. Glavni gradovi su im bili Tir, Sidon i Biblos koji su oko 875. godine p.n.e. izgubili svoju samostalnost i pali pod vlast Asirije, kasnije Persije, pa Helena, Rimljana, itd. Feničani su se prosto asimilirali sa osvajačima koji su vekovima dolazili na ovaj geografski važan prostor. Danas će Libanaci hrišćani reći da su direktni potomci Feničana, dok će Libanci muslimani to opovrgnuti i reći da su Arapi. Ipak, jedna studija nedavno urađena dokazuje da svaki sedamnaesti stanovnik Mediterana nosi u sebi genetičke markere specifične za Feničane, a da trećina Libanaca ima ove markere, bez obzira na religioznu pripadnost.

Jedna prirodna nepogoda, tačnije klizište, tokom dvadesetih godina prošlog veka u Biblosu je pomogla da vrhunski artefakt izađe na svetlo dana. U pitanju je veličanstveni sarkofag feničanskog kralja Ahirama iz 1200 p.n.e. Pronađen je na dubini od nekih 10 -12 metara, pa je pretpostavka da su kraljevi sahranjivani na taj način kako bi se sprečilo da ovozemaljski kriminalci dođu do grobova i pokradu blago u njima ostavljeno. Sarkofag je važan jer je na njemu ugravirano feničansko pismo koje se tada po prvi put pojavljuje. Početkom građanskog rata 1975. godine sarkofag se nalazio u muzeju i nije ga bilo moguće preneti na neku sigurniju lokaciju zbog njegove težine. Muzej se nalazio na liniji razgraničenja zaraćenih strana u Bejrutu, pa je pretilo da se eksponati unište. Rukovodstvo muzeja je pribeglo različitim metodama zaštite, a ovaj sarkofag su odlučili da zazidaju i na taj način sačuvaju od metaka i granata. I uspeli su u tome. Od 1997. je počela rekonstrukcija muzeja a samim tim i „razbijanje“ oklopa u kojem je sarkofag ležao punih 20 godina. Danas sa ponosom krasi Nacionalni muzej u Bejrutu i predstavlja njegovu centralnu postavku.

Jedna od istorijskih „poslastica“ za mene je bio rimski hipodrom iz II veka u gradu Tiru. Smatra se jednim od najvećih rimskih hipodroma ikad izgrađenih, koji je mogao da primi čak 20 000 gledalaca i bio namenjen utrkama kočija. Lako je bilo zamisliti scenu iz „Ben Hur-a“ i publiku koja frenetično navija za svog favorita. Delovi kamenih tribina i danas svedoče o burnoj prošlosti i daju vam neku ideju kako je to moglo da izgleda.  A dokaz da je svet jedno globalno selo je što smo baš na tim kamenim tribinama na jugu Libana sreli UN vojnike iz Južne Koreje. Za razliku od libanskih, ovi vojnici se sa zadovoljstvom fotografišu, pa smo organizovali pravi foto-session.

Najupečatljiviji istorijski objekat u Libanu je Jupiterov hram u Balbeku. Hram je deo ogromnog rimskog svetilišta i bio je najveći u celom rimskom carstvu. Danas je od njegovih kolosalnih stubova ostalo samo šest. Postoji priča po kojoj je car Justinijan upotrebio deo stubova za izgradnju Aja Sofije. Ceo kompleks svetilišta je ogroman i toliko moćno izgleda da se osećate mali i ranjivi. Možete satima da istražujete skrivene delove i sklapate svoju vlastitu priču o verovanju u bogove.

Istražujući veliki kompleks nabasala sam na mladića koji je sedeo u improvizovanom drvenom skloništu ispod drveta smokve. Počela sam da pričam s njim i između ostalog ga pitala šta je tu njegov posao. On mi kaže da štiti. „Kamenje, ne ljude“, rekao je uz suzdržan osmeh. Kad bolje razmislim – u pravu je. Stala sam da malo popričam s njim, imala sam pitanja o rekonstrukciji delova hrama, ali i o životu u Balbeku koji je većinski šiitski grad poznat i kao jako uporište Hezbolah-a. Nisam imala puno vremena, sunce je već uveliko zalazilo za ostacima rimske imperije. Kada sam krenula izvadio je iz džepa punu šaku badema i poklonio mi ih. Ti neki mali gestovi običnih ljudi, usred neke daleke zemlje me svaki put podsete da divnih ljudi ima svuda. Onih koje bi trebalo štititi umesto kamenja, bez obzira kojem se bogu mole.

PRIVREDA

Liban danas dosta polaže na turizam koji je vrlo podložan potencijalnim nemirima i sukobima. Oni su toga svesni, a turiste doživljavaju kao vesnike nekog boljeg vremena. Ljubazni šef konobara u hotelu u kojem sam boravila, inače već u godinama za penziju, je svako jutro proveravao kako sam (bila sam bolesna) i šta je taj dan u planu za obilazak. Poslednjeg dana je tražio da mu obećam da ću ponovo da dođem u Liban. Nisam mogla da ga odbijem.

Pored turizma Liban ulaže i u razvoj poljoprivrede kojoj odgovara optimalna mediteranska klima sa dosta kiše, pre svega plantažama banana, pomorandži, maslina, grožđa. Kompletna privreda Libana trenutno trpi zbog rata u Siriji, jer je značajno smanjeno tržište za izvoz poljoprivrednih kultura. Nisam znala da je Liban proizvođač i dobrih vina i da tradicija proizvodnje postoji već 5000 godina. Danas u zemlji postoji oko 40 vinarija koje prerađuju domaće sorte grožđa, ali i francuske poput Cabernet Sauvignon-a. Obilazak jedne od vinarija mi je dao uvid u ozbiljnost posla. U pitanju je jedna od najstarijih vinarija po imenu Ksara u oblasti Beka (još su je jezuitski monasi osnovali 1857. godine). Ono što je zanimljivo za ovu vinariju je da deo njenih podruma čine stari rimski podrumi koje su monasi slučajno otkrili u XIX veku. To je u stvari sistem pećina dug 2 kilometra koji obezbeđuje savršene uslove za skladištenje vina. Vatikan je 1973. godine naložio da se prodaju komercijalna dobra, pa je tako i ova vinarija došla u posed lokalnih preduzetnika. Danas su ponosni vlasnici priznanja za kvalitet vina koje izvoze u više zemalja sveta.

Na jugu Libana vredi posetiti gradove Tir i Sidon. Tir je najjužniji i iz njega se u daljini vidi granica sa Izraelom. Bio je glavni feničanski grad kao i značajno rimsko uporište, pa je dosta istorije svuda okolo. Grad ima lepe plaže i zanimljive uličice sa neodoljivim mediteranskim šmekom. Plaže su pune lokalnog stanovništva, sve je vrlo opušteno. Negde sam pročitala da je Tir skriveni dragulj Mediterana i da ima veliki potencijal kao turistička destinacija. Za sada ga otkrivaju Libanci i pomalo turisti iz Evrope.

Sidon je veći i poznat po krstaškoj tvrđavi iz XIII veka koja dominara na ulasku u grad. Ovo je grad koji se pominje i u Bibliji. Zanimljiv za posetu je tradicionalni suk u kojem se može doživeti tradicionalniji Liban sa radnjama koje nudu robu široke potrošnje – od mesara do jorgandžijskih prodavnica. Kad ste tu onda obiđite i Muzej sapuna koji daje uvid u ručnu proizvodnju koja se praktikuje već nekoliko vekova. Na kraju možete posetiti i pravoslavnu crkvu Svetog Nikole.