Narcisov greh
Prema poznatom Ovidijevom mitu, Narcis je bio mladić
opčinjen sobom. Lutao je svetom tražeći ljubav i nekoga sa kim bi je
delio, a uprkos tome, odbio je šumsku nimfu Eho kada mu je, zaljubljena, prišla.
Kasnije, približivši se reci kako bi iz nje popio vode, Narcis je
ugledao sopstveni odraz i istog trena se zaljubio u njega. Pokušao je
čak da ga poljubi, ali strepeći od toga da se odraz ne uništi i ne
nestane, održavao se u položaju tik iznad njega, zanemarivši svoju
prvobitnu potragu za vodom, sve dok u tu reku nije upao i utopio se. To
je bila kazna koju su mu bogovi poslali.
Narcis je umro od žeđi i samoljublja, nikad ne dosegnuvši ljubav koju je tražio, i nikad ne dostigavši osvešćenost.
Ispunilo se proročanstvo koje mu je Tiresija, slepi prorok, izrekao po rođenju: živeo je i bio srećan sve dok nije ugledao, odnosno, spoznao svoj lik.
Ovaj mit puštao je svoje duboke filozofske i psihološke korene kroz
istoriju i poslužio kao osnova za portretisanje jednog tipa čovekove
ličnosti. Narcis je postao svaka osoba koja oseća preteranu ljubav prema
sebi samoj.
Odatle proističe pitanje: da li je Narcisov greh bila takva vrsta
ljubavi, ili nemogućnost da oseti ljubav podjednakog intenziteta prema
drugoj osobi?
Savremeni Narcisi
Psiholozi koji su se bavili proučavanjem ovog tipa ličnosti
definisali su narcisoidnu osobu kao onu čiji interesi, ljubav i
prioriteti postoje isključivo radi zadovoljenja sopstvenih potreba, i
onu koja potrebe, osećanja i stavove drugih ljudi smatra manje važnim
ili čak manje stvarnim.
Sagradivši zamišljeni zid oko sebe, narcisoidna osoba živi u
realnosti krojenoj prema sopstvenim uverenjima, počevši od onog da je
ona centar i srž sveta unutar i izvan tog zida.
Tu nastaje njen osnovni paradoks: narcisoidna osoba traži
uvažavanje, podršku, pažnju i ljubav, verujući u svoju važnost, ali nije
u stanju da isto pruži i oseti prema drugima.
Bilo da se analiza ličnosti zasniva na razgovoru, ponašanju i delima narcisoidne osobe, ili pak količini napravljenih selfija, moderna psihologija pravi razliku između dva tipa narcisoidne ličnosti – „ranjivih“ i „grandioznih“ narcisa.
Ranjivi i grandiozni narcisi
Ranjivi narcisi razvijaju i održavaju svoje samoljublje kako bi prikrili svoju nesigurnost
i nadomestili količinu ljubavi i pažnje koju su im roditelji
uskraćivali tokom odrastanja. Njihove potrebe se zasnivaju na želji da
budu prihvaćeni i cenjeni, a fokus njihove pažnje postaje strah od odbačenosti.
Sa druge strane, grandiozni narcisi imaju mnogo više mišljenje o sebi, jer oni čvrsto veruju u to da su zaista superiorniji, bolji i značajniji od svih.
I kod ovog tipa, psiholozi kao temelj uzimaju detinjstvo i odgajanje,
ali drugačije vrste nego kod narcisoidnih ličnosti ranjivog tipa.
Grandiozni narcisi postaju oni ljudi koje su roditelji odmalena
postavljali na pijedestal i nametali im ideju da su bolji od druge dece.
Oba tipa imaju jednu zajedničku osobinu – nedostatak empatije.
Kao i Narcisu koji je zbog odraza u vodi, koji se sa njim smejao,
plakao i patio, pomislio da je našao srodnu dušu, ljubav i utehu,
narcisoidnim ličnostima najviši ideal postaje njihovo JA.
Ostaje, stoga, pitanje: da li se Narcis zaljubio u svoj pravi odraz ili sliku o sebi koju je želeo da vidi?
Priroda Narcisove ljubavi
Opšteprihvaćena je ona definicija po kojoj je ljubav nešto suptilno,
slobodno, neiskvareno i altruističko. Narcis je, zasigurno, osećao neku
vrstu ljubavi, samo je ona bila usmerena prema jednoj jedinoj osobi – njemu samom. U tome je, možda, ona „sloboda“ zastupljena u definiciji.
Poput drugih čovekovih osobina, empatija se da naučiti, i dostižna je narcisoidnoj osobi, kao i svakoj drugoj.
Narcisov greh nije bilo samoljublje, već nedostatak želje za uviđanjem sopstvene narcisoidnosti i želje za promenom. Stoga je njegova kazna bila njegov sopstveni paradoks: tražiti ljubav i razumevanje, a nikad ih ne pronaći.
Ni
nimfa Eho, niti bilo koji drugi čovek nije mu mogao pružiti ljubav za
kojom je tragao – bar ne onoliko koliko je to mogao sopstveni odraz.
Da je Narcisu neko rekao da je svet mnogo veći od onog iz njegovih
uverenja, da postoje bolji narcisi od njega, ili da su bogovi osetili empatiju pri odabiru Narcisove kazne, da li bi se išta promenilo? Verovatno ne. To sugeriše opis prirode narcisoidne ličnosti.
Nama danas ostaje da se pitamo da li je Narcis zaista sam
kriv za svoju sudbinu, sliku o sebi i uverenja na kojima je gradio svoj
svet, ili je pak, svet gradio Narcisa.
U suprotnom, ne bi imala smisla ona simbolika i izlišna ljupkost
skrivena u činjenici da je Narcis ime dobio po cvetu i reči (grč. Nárkissos) koji označavaju „onog koji ublažava bol i patnju“.