Uručena su joj dva ordena Reda britanske imperije, i do sada je tri
puta bila proglašavana britanskim dizajnerom godine (1990, 1991 i 2006).
Danas
ona i dalje slovi za kreativnu i uticajnu modnu autorku, o kojoj se
tvrdi da je brza i nedostižna. Navodno, Vivijen Vestvud određuje modne trendove u savremenom dizajnu odeće, uvek za korak ispred vremena.
Skroman život nastavnice umetnosti u Londonu, ali ne zadugo
Vivijen Vestvud potiče iz radničke porodice. Posle završene osnovne
škole upisala se u umetničku školu u predgrađu Londona gde je učila da
izrađuje nakit od srebra. Međutim, ubrzo je napušta jer je smatrala da
su joj s obzirom na to da je radničkog porekla šanse da izgradi karijeru nikakve, i završava studije koje su joj omogućile da postane predavač u osnovnoj školi.
Predavala je u školi i paralelno sa tim pravila nakit. Udala se 1962.
godine za Dereka Vestvuda, a sin im se rodio 1963. godine. Sama je
kreirala svoju venčanicu.
Ubrzo joj je dosadilo da živi jednoličnim, sređenim životom.
Poznanstvo sa Malkomom Maklarenom i dizajniranje odeće za butik Let it Rock
Odlučujuća promena zbila se sredinom šezdesetih, kada preko njenog
brata upoznaje tadašnjeg studenta umetnosti, a budućeg menadžera Seks pistolsa Malkoma Maklarena.
Maklaren je bio aktivan u traženju načina da uspe u muzičkoj
industriji, i smatrao je da je uspeh u ovj sferi neodvojivo povezan sa
imidžom i marketinškim plasiranjem pravih ideja u pravom trenutku. On
joj otvara vrata neslućenih mogućnosti, postaje njen ljubavnik i partner
u poslu modnog kreiranja.
Karijera Vivijen Vestvud počinje 1971. godine.
Malkom Maklaren je bio vlasnik modne radnje Let it Rock u ulici Kings Road 430,
sa klijentima među muzičarima i ljubiteljima rokenrola. Na početku
njhovog rada preovlađujući stil u njihovom butiku je bio takozvani Teddy Boy.
U pitanju je odeća nadahnuta supkulturnim pokretom nastalim pedesetih
godina, a ovaj stil je modne uticaje preuzimao iz još ranijeg,
edvardijanskog vremena (s početka 20. veka u Britaniji).
Vestvud i Maklaren su prepravljali originalnu odeću, ali i kreirali
kostime za predstave i filmove. Uradili su kostime za likove tada
populranog filma, muzičke drame That’ll Be the Day inspirisane počecima Bitlsa. Takođe su dizajnirali kostime za film Maler britanskog reditelja Kena Rasela.
Kada su krajem 1973. posetili SAD upoznali su se sa članovima grupe New York Dolls
i započeli saradnju. Izgled koji su osmislili za američke pank-rokere
1975. godine, sjajna crvena kožna odeća sa sovjetskim simbolom srpa i
čekića kao elementom provokacije, nije bila naročito uspešan, i onda je
saradnja prekinuta.
U skladu sa promenom stilova i trenutnih preokupacija kreativnog
tandema Maklarenov butik je menjao svoj naziv kroz vreme. Njegova
potonja imena su: Too Fast To Live Too Young To Die, Sex, Seditionaries, World’s End.
Pod nazivom World’s End postoji i danas u vlasništvu Vivijen Vestvud, kao jedan od butika u kojima se prodaje odeća sa njenim potpisom.
Osmišljavanje pank mode by Westwood and McLaren
Vivijen Vestvud je bila u samom središtu dešavanja u vreme osnivanja i muzičke karijere Seks pistolsa, budući da je Malkom Maklaren imao ključnu ulogu u povezivanju članova benda, vođenju njihove karijere i građenju celokupnog imidža.
Sa pank muzikom je u Britaniju došla i pank moda, koju su na sceni promovisali energični i neobuzdani Seks pistolsi. Prema rečima samog Maklarena, ideje za pank stil on je pozajmio od američkog muzičara Ričarda Hela, koji je nosio kratku nakostrešenu kosu, poderane i ručno iscrtane košulje prikačene zihernadlama.
Drugi elementi pankerskog stila su kratke kožne jakne, majice sa anarhističkim i nihilističkom natpisima poput Destroy
i slično, biciklistički ili toaletni lanci prikačeni za odeću, pseće
ogrilice i žileti kao nakit. Deo ženske mode je napadna šminka, sa
obiljem crnog krejona, i mrežaste čarape.
Uz buntovničke i individualističke pankere, ide i „uradi sam“ parola
ne samo u muzici nego i u modi, tako da se svi ovi modni elementi mogu
slobodno kombinovati i kreirati odeća po vlastitom trenutnom nadahnuću.
Prve modne kolekcije
Izjavivši o prethodno opisanom periodu da je pobuna okej, ali da iza
nje treba da postoje ideje, Vivijen je raskinula sa pankom i nastavila
hrabro napred.
Prve kolekcije prikazane na modnoj pisti početkom osamdesetih godina
prošlog veka, i dalje u saradnji sa Maklarenom, bile su inspirisane
Trećim svetom. Imale su naziv Pirates, Savage, Buffalo Girls.
Svaka kolekcija bila je nadahnuta krojevima i šarama sa različitih
kontinenata i predstavljala modernu varijaciju tradicionalne odeće nekog
naroda ili grupe.
U kolekciji Savage kao osnova dizajna se koriste šare na indijanskim torbama, koje su se nosile na konjima, a u kolekciji Buffalo Girls nadahnuće su joj Peruanke koje nose derbi šešire i dugačke, raskošne suknje boje blata, a materijal je ovčija koža. Sa ovom kolekcijom uvodi i nošenje grudnjaka kao spoljne odeće.
Za nju se tvrdi i da je balon suknju uvela u modu godinu dana pre Kristijana Lakroa.
Vivijen Vestvud je saradnju sa Maklarenom prekinula 1983. godine.
U
svakoj potonjoj kolekciji nalazila je inspiraciju na raznim stranama: u
raznim periodima engleske tradicije u odevanju koje je parodirala, u
dalekoj (paganskoj) prošlosti, umetničkim predmetima kao što su određene
slike ili slikarski stilovi pojedinih slikara, u kultnim filmovima,
knjigama.
Dugo se klonila saradnje sa mejnstrimom, ali se ipak prihvatila dizajniranja venčanice koju nosi Keri Bredšo u filmu Seks i grad.
Dokazala je da uvek može da bude nova i kreativna i da joj nije
problem da stalno iznova daje vlastite interpretacije kako
tradicionalnih tako i modernih stilova.
Sklonost ka provokaciji
Iako je već odavno deo džet-seta, Vivijen Vestvud je zadržala nešto od pankerskog duha: sklonost ka provokaciji i egzibicionizmu.
Doduše, nije jasno da li to ima veze sa pankom ili sa onim drugim fenomenom koji se zove engleska ekscentričnost. Ili su možda u pitanju marketinški trikovi poslovne žene, želja da se bude u centru pažnje.
Tako je Vivijen Vestvud u 1992. godini primila orden od britanske
kraljice ne noseći tom prilikom donji veš što bi i ostalo skriveno da
ona to nije (ne)namerno pokazala, pozirajući fotografima u dvorištu
Bakingemske palate. Vivijen je previše jako zavrtela svojom suknjom, i
eto zabave za fotografe, javnost i kraljicu. U 2006. godini Vivijen
Vestvud je ponovo primila i drugi, po rangu viši, orden za svoj rad u
oblasti modnog dizajna, što znači da je kraljica Elizabeta II iznad
provokacija i da nije zlopamtilo.
Poznata je i njena fotografija iz 1989. sa naslovnice britanskog magazina Tatler. Ovog puta sa znatno više stila Vivijen Vestvud je pozirala u kostimu skrojenom za Margaret Tačer, a ispod te fotografije je pisalo pankerskim fontom: This woman was once a punk. Ova naslovna strana je uvrštena među 50 najboljih prema izboru Gardijana.
Ne može se reći ni da joj je drugi brak konvencionalan, pošto se
1992. udala za dvadeset pet godina od nje mlađeg Austrijanca Andreasa
Kronthalera, koga je upoznala kao studenta umetnosti. I on je dizajner,
te njh dvoje sarađuju i prave zajedničke kolekcije. Očito Vivijen
Vestvud odgovara bračni model kada je supružnik istovremno i poslovni
partner, jer se njih dvoje lepo slažu.
Aktivizam Vivijen Vestvud
Od 2007. godine modna kreatorka istupa protiv nečega što ona naziva konzumerizmom našeg društva. Deviza ove njene ideje je: Kupuj manje, biraj pametno, neka traje duže.
Na novinarsko pitanje zar nije moda u protivrečnosti sa njenom
antikonzumerističkim zalaganjem, Vivijen Vestvud odgovara da se ne oseća
prijatno kada brani svoju odeću i poručuje da ako imate para kupite
nešto od nje, ali da se ne kupuje previše.
Takođe je po nekima sporna i iskrenost njene kampanje za zaštitu životne sredine,
za koju se aktivno zalaže duže od deset godina. Postavljaju se pitanja
da li sama njena kompanija primenjuje sve procese kojima bi se
neodgovorna ekploatacija prirodnih resursa i zagađenje prirode sveli na
najmanju moguću meru, ali i za odnos prema zaposlenima.
Ipak,
Vivijen Vestvud je svoje visoko mesto u svetu mode zaslužila
nepresušnom kreativnošću i uvek svežom sposobnošću da iznenadi.