Glumac, pre svega. Lista filmova i serija u kojima je igrao
toliko je dugačka da od nje možete sitnim slovima da ispišete jednu
oveću kravatu. Mnoge uloge bile su mu „uloge života“, već od prve, kada
je uplakanim Titovim pionirima, gledaocima Boška Buhe,
predstavljao kakvu-takvu utehu, pošto je lik nasmejanog plavokosog
tinejdžera – bombaša Save Sirogojna, kojeg je igrao Bjela, preživeo
film. Zatim je likom Bobe Popadića „kupio“ najpre mlađe, a zatim i sve
ostale gledaoce Boljeg života, kojima je, iz epizode u epizodu, s
neverovatnom ubedljvošću darivao lik autentičnog beogradskog mangupa,
koji osim srednjoškolskih klupa mora da poznaje i pravila ulice, ma
koliko fina bila porodica iz koje potiče. Onda ponovo bombe, ali koje je
sa radio-talasa bacao Crni Bombarder, voditelj-revolucionar iz
istoimenog ostvarenja Darka Bajića, koje je, zahvaljujući našoj lošoj
kolektivnoj karmi, aktuelno i danas. Potom je malo „ispravio“ našu
kolektivnu karmu u filmu Lepa sela lepo gore, po mnogima
najboljem južnoslovenskom filmu snimljenom posle raspada Jugoslavije.
Kad su se ratovi i devedesete završili, tada već preiskusni Bjela
nastavio je da od života uzima najviše i da od toga pravi najbolje,
posebno u TV seriji Vratiće se rode, a onda je postao reditelj, čiji je debi Montevideo postao i ostao jedan od najgledanijih i najkvalitetnijih srpskih filmskih projekata u novom veku.
Razgovarali smo ušuškani u intimi jednog vračarskog fotografskog
ateljea. Ovo je bio naš prvi susret, što je uvek zabavno kada je reč o
javnim ličnostima, pošto ume da se desi da se „ukačite“ na keca, iako se
znate samo „preko ekrana“. Tako je i bilo. Ugledavši ga, brz na jeziku,
prvo što sam izgovorio bilo je da izgleda super. Ali, zaista, on usred
šeste decenije poseduje stas i energiju tinejdžera, a frizurica mu je
kao u dečaka. Kombinacija Bobe Popadića, Crnog Bombardera i Save
Sirogojna, ta tri mladića se na smenu probijaju kroz njegov pogled i
karakterističan glas, pola hrapav, pola baršunast. Razgovarajući s njim,
istovremeno sam razgovarao i sa govoto celim svojim životom.
WS: Neću kriti, vraćam se svojim knjigama, rado ih ponovo čitam. Da li se i Vi vraćate filmovima koje ste snimili?
Samoinicijativno, da sednem i sam od sebe pogledam, retko. Prednost u
mom slučaju je to što se često repriziraju domaći filmovi, pa onda kada
ide neka repriza, sednem i gledam. Inače, imao sam nekoliko faza. Prva
faza bila je kada su mi deca porasla, tada sam njima puštao svoje „rane
radove“ – Crni bombarder, Lepa sela lepo gore, Rane,
oni se u to vreme nisu ni rodili. Umeli smo da sednemo tako uveče, da
im puštam „tatine filmove“ sa DVD-a. To su bili moji osvrti unazad, ali u
suštini jako retko. Imam princip da neki film koji radim odgledam
nekoliko puta u vreme premijere i onda ga ne gledam jedan izvestan
vremenski period, pa ga onda pogledam sa distance od nekoliko godina,
pokušam da napravim pravi odmak i da dobijem pravi ugao gledanja, da sve
što su mane i vrline prepoznam na pravi način, da uklonim tu emotivnu
povezanost koju imaš tokom stvaranja nečeg. To se pokazalo kao dobar
recept da onome, što mi je u tom „svežem“ gledanju zasmetalo a nisam
mogao da ga definišem, sa vremenske distance dam dijagnozu.
WS: Kada ste poslednji put gledali Boška Buhu?
Naleteo sam na taj film skoro na RTS-u, bila je nedelja pre podne. Boška Buhu nažalost
nemam na DVD-u, nemam ga u svojoj kolekciji. Duže vreme se pripremam da
na hard-disku napravim dobre kopije svojih filmova, ali me uvek nešto
mrzi to da uradim.
WS: I danas plačem kada gledam Boška Buhu. To je bila na neki način filmska lektira za nas rođene sedamdesetih.
Vidiš, to je zanimljivo. Ja sam rođen 1963, film je izašao 1978. i mene su tada uglavnom zezali, kao „Evo ga mali partizan“.
WS: Stvarno?
Jeste. Film je bio jako popularan, gledali su ga svi, ali to je bilo
vreme trežnjenja od socrealizma i među gradskom ekipom je postojala mala
distanca prema partizanskim filmovima, u smislu – dosta više
partizanskih filmova! Boško Buha, doduše, nije klasičan
partizanski film, već je pogodio dobru žicu prema toj deci, tim klincima
koji su se našli u vrtlogu rata i prosto je neverovatno kako je ostao
kultni generacijama rođenim sedamdesetih, pa i još mlađim.
WS: Kako je došlo do toga da igrate Savu Jovanovića Sirogojna u tom filmu?
Potpuno slučajno. Išao sam u školu „Milica Pavlović“, na Vračaru, u
Dadovu je pravljena audicija za film i drug mog starijeg brata je došao u
školu jednog dana i rekao: „Ajde, ima audicija za film Boško Buha“.
Inače, nikakvo interesovanje za glumu nisam imao do tog trenutka. Nas
deset je pikalo fudbal u školskom dvorištu i svi smo otišli u Dadov.
Bilo je tamo dece iz svih vračarskih škola, dosta njih,
četrdeset-pedeset i izlazili smo u grupama, a čovek koji je birao bio je
Branko Lustih, danas čuveni holivudski producent, koji je tada bio
pomoćnik režije Branku Baueru. Prišao mi je i pitao me je da li bih
želeo da budem glumac, ja kažem da bih, on zatim kaže: „Ajde ne foliraj,
hoćeš da budeš popularan kod devojčica“ i ja mu priznam da je u pravu.
Tada je zaokružio moje ime, posle čega su dugo, skoro dva meseca, kod
Bate Miladinovića na Radio Beogradu trajale razne audicije. Od februara
do aprila je to trajalo, svakog ili svakog drugog dana imali smo probe,
kastinge, radili smo razne vežbe, uvežbavali scene. Najpre sam bio
kastingovan za manju ulogu Miće Školarca, kada je Slavko Štimac trebalo
da igra Boška Buhu. Onda je Bauer shvatio da je Slavko Štimac već
prerastao tu ulogu, a kad su našli (Ivana) Kujundžića, mene su prebacili
da glumim Sirogojna.
WS: Kada je film „eksplodirao“, koliko ste bili ponosni na svoje ostvarenje?
Bio sam previše klinac da bih mogao da budem ponosan. Prijalo mi je,
postao sam popularan među devojčicama, što je Lustih dobro provalio.
Nisam sve to shvatao previše ozbiljno, ni moji roditelji nisu shvatali
ozbiljno, to je bila klinačka ekskurzija u nešto nepoznato. Tada nisam
ni pomišljao da će to da mi bude životna profesija.
WS: Sada ćemo premotati fast forward na Vaš sledeći ratni film, Lepa sela lepo gore, osamnaest godina kasnije. Kako gledate na svoje učešće u tom filmu, u kojem ste bili i producent i glavni glumac?
Na to sam već ponosan. To su već zrele godine. Sama odluka da radimo
jedan takav film, način na koji smo ga uradili, to šta je taj film
predstavljao u trenutku kada se pojavio i ono što danas predstavlja,
svrstava ga u sam vrh onoga što sam u životu uradio, ne samo po
kvalitetu, već i po stavu, imajući u vidu da je sniman u godinama kada
se većina moje generacije polako osipala po inostranstvu. Sama odluka da
mi sami radimo jedan tako značajan film i sve ono što je proizašlo iz
toga jesu razlog da na njega gledam kao na jednu od najvećih stvari koje
su se desile u mom profesionalnom životu.
WS: Kada
pogledate sa distance od preko dvadeset godina, kakav je uticaj, po
Vašem mišljenju, taj film ostvario na publiku širom bivše Jugoslavije?
U Srbiji je imao katarzičan efekat, ako gledamo širi smisao, mislim da
je jako značajno što je baš odavde došao u tom trenutku jedan takav
film, koji je, po meni, imao zaista pošten odnos prema ratu, to mu nisu
čak osporavali ni oni kojima je smetalo što je došao iz Srbije, a bilo
ih je. I ljudski i profesionalno je imao pošten odnos, pošteno je
urađen, sa velikim odricanjem svih nas, sa velikom verom, sa velikim
entuzijazmom cele ekipe, koja je bila generacijski bliska. Jako je bio
važan, ne samo za kinematografiju, već i kao događaj, pre svega za
Srbiju, ali i za ceo region. Bio je najgledaniji film u Sloveniji, tada
još nije mogao da se prikazuje u Hrvatskoj, ali i tamo su ga svi
gledali. Postojala je anegdota da su se tih godina iz Srbije u Hrvatskoj
najviše tražili kajmak i video-kaseta sa Lepim selima.
WS: Šta se dešavalo u Vašem životu od 1978. do 1987. godine, kada je počelo emitovanje Boljeg života?
Snimao sam neke stvari kao klinac, bio sam u Velikom transportu kod Veljka Bulajića, igrao sam u Halo taksi,
u dosta televizijskih serija i drama, uglavnom u produkciji TV Novi
Sad, ali sam sve to u to vreme shvatao kao razonodu i dodatni izvor
prihoda. Radio sam nekoliko koprodukcija sa Amerikancima, uglavnom
glupavih, ali nema veze, meni je sve to bilo super. Ipak, sve vreme sam
se spremao za, što bi moj pokojni otac rekao, „ozbiljno“ školovanje.
Upisao sam Građevinski fakultet, ali sam već na prvoj godini shvatio da
me to uopšte ne zanima. Onda sam 1983. probao da upišem Akademiju, ušao
sam u uži izbor, ali nisam prošao i onda sam je 1984, iz drugog puta,
upisao, a već 1986. sam snimio Bal na vodi. Kada je izašao taj film, Žika Todorović i ja smo sreli Acu Đorđevića u liftu niškog hotela Ambasador,
on je bio u žiriju festivala, i kaže nam: „Momci, imam lepe vesti. Ti
(Žika) ćeš da dobiješ nagradu, a ti ćeš da dobiješ ulogu u jednoj super
seriji“. To je bio Bolji život.
Cijeli intervju pročitajte na sajtu B9