Dok smo čekali profesora Miodraga Zeca u njegovom kabinetu na
Filozofskom fakultetu kako bismo uradili ovaj intervju, njegov asistent
je pregledao kolokvijum koji su studenti nedavno polagali. Kada se
pojavio profesor, prvo što je pitao bilo je: „Kako su uradili?” Asistent
mu saopštava da je trećina studenata prošla, što je, konstatovaće
zajedno, prilično dobro. Jer Zec je od onih profesora koji i dalje drže
lestvicu visoko.
“Daj mi da pogledam
rad studenta koji je najbolje uradio”, kaže asistentu. I dok mu dodaje
papir, asistent pokazuje: “Čak je i rukopis kao iz bukvara.”
“Neki kažu da smo
prestrogi, ali mi držimo kriterijume”, govori nam jedan od omiljenih,
često citiranih profesora, sklon primerima i poređenjima ne bi li
razotkrio i približio suštinu problema, zbog čega se njegove izjave dugo
prepričavaju, a ekonomski laici, poput mnogih nas novinara, vole da
pozovu Zeca da im kaže onako kako stvarno jeste, a ne kako ekonomski
stručnjaci hoće da zabašure. U intervjuu za Original, pričao nam je
zašto je važno da se lestvica ne spušta, zašto je još fakultet ostao kao
poslednja odbrana obrazovanja, pošto su osnovno i srednje totalno
devalvirani, kako treba da se uči, zašto najbolji studenti ne treba da
odlaze i kako umesto da ih sačuvamo, kao što seljak najbolje tele i
najbolji paradajz čuva za sebe, mi dozvoljavamo da nam ih uzmu.
Budućnost
svake zemlje zavisi od ulaganja u mlade i obrazovanje. Vaša izjava da
seljak najbolje tele čuva za sebe, a mi 10 najboljih učenika Matematičke
gimnazije damo strancima, često se citira. Kakva je naša budućnost sa
lošim đacima i lekarima koji treba da nas sutra operišu, a platili su
ispit?
Problem malih
zemalja, a mi smo mala zemlja, jeste što su njeni resursi ograničeni. A
stanovništvo je ključni resurs. Jedna je stvar kada vi iz jedne velike
zemlje, Indije, Kine, izvadite milijardu ljudi, vi statistički morate
imati mnogo potencijala. Zato Srbija mora da ima izuzetno dobar sistem
identifikacije talenata i ljudskog kapitala i da ih neguje, sa svrhom
šta će sa tim ljudima. Nažalost, mi smo potonuli u mantru koja nam je
nametnuta, da možemo da se razvijamo na bazi golog fizičkog manuelnog
rada, a mi nemamo potencijal za to. Za privlačenje investitora ne traži
se znanje već manipulativni poslovi i obuke za 15 dana. A onoga koga
školujemo 15 godina i pokaže talente, dajemo. Koliko ima rasnih
matematičara na 10.000 rođene dece? Nema ih mnogo. I onda ti to tako ne
štedeći daješ i oni ti prvo te uzimaju, a vraćaju ti prljavu industriju.
Tako da to na duži rok ne može da bude dobar izbor.
U čemu je naš najveći problem kada je reč o obrazovanju?
U čemu je tajna i moć
Engleza i Škota i zašto su oni ti koji osvajaju svet, a drugi su
osvojeni? Kad su smislili parnu mašinu, smislili su da trajno proizvode
energiju. Nisu čekali vetar. Kad je došlo do tehničkog progresa, rekli
su „mi smo malo stanovništvo, ali ćemo iz Indije pobrati sve talente i
dovesti u Kembridž”. I danas tamo imate više Indijaca. Kad jedna mala
Srbija uđe u tu igru, i jednog vrhunskog inženjera i lekara sa 30 godina
da na specijalizaciju, da mu sve, i onda on ode u Nemačku ili Englesku,
a znam mnogo takvih slučajeva, šta si onda dobio? A istovremeno
nekritički upisuješ i daješ diplome, a ne znanje, masi stanovništva koja
zauzima važne državne položaje. Ti truješ sopstveni narod. Ono što
Englezi rade drugima, mi to radimo sebi. E to je naš problem. Mi imamo
tiraniju analitičara nad sistematičarima i parcijalnog znanja nad
celovitim znanjem.
Ostatak intervjua pročitajte ovdje