– Mnogo ima tu stvari koje su vezane za Dayton koje su drugačije nego što se kasnije interpretiralo. Naša delegacija nije prihvatila Daytonski sporazum u Daytonu. To je naknadno predsjednik Karadžić parafirao, a pokojni Koljević je potpisao u Parizu.
Ja sam samo imao primjedbu na Daytonski sporazum što predsjednik Milošević nije bio ovlašten od nas da to dogovara. Sve što govore da je imao ovlaštenja, to nije tačno. On je samo trebalo da se dogovori da ima veto u dva slučaja – da presudi ako je 3:3, a poslije ne može. On je to malo zbog sankcija zloupotrijebio. Iako ja o njemu i danas imam pozitivno mišljenje i mislim da je bio dobar državnik, tad sam mu dosta zamjerio za Daytonski sporazum. Dao je Sarajevo bez ikakvih osnova. Za Sarajevo smo mogli dobiti samostalnost. Muslimani bi to prihvatili. Ne poznajući dovoljno tu našu situaciju, mislim da je napravljena velika istorijska šteta, kaže Momčilo Krajišnik, bivši predsjednik Skupštine Republike Srpske u ispovijesti za beogradski Nedeljnik.
Da li je tačno da je Milošević rekao Izetbegoviću u Daytonu: “Evo vam Sarajevo, zaslužili ste ga”?
Tu nisam bio prisutan. To je Holbrooke rekao da je Milošević kazao. Ja to ne znam. Ali, ne bih mnogo vjerovao Holbrookeu, jer oni su upravo željeli taj raskol s pričama da je Milošević nešto dao uz čašu viskija. To je bio Miloševićev način kako da ih pridobije da mu skinu sankcije.
Izjavili ste jednom da ste sa Alijom Izetbegovićem 1993. potpisali sporazum po kojem je Republika Srpska imala pravo da se u roku od pet godina osamostali. Rekli ste takođe da taj sporazum nikad nije osporen nigdje?
Aleksa Buha i ja smo bili s delegacijom muslimana 23. septembra 1993. u Ženevi. Bili su Alija Izetbegović i Haris Silajdžić. Ja sam potpisao deklaraciju u kojoj doslovce piše da će obe strane moći da poslije pet godina raspišu referendum da li žele da ostanu u BiH. Ta deklaracija nikad nije stavljena ad akta, doduše više nikom ona nije bitna. To smo potpisali Alija Izetbegović i ja.
A da li je tačno da ste sa Tuđmanom imali dogovor o izlasku na more za Republiku Srpsku, da je bio spreman da to ponudi?
On nije bio spreman, nego nam je čak odobrio. U Daytonu je dogovoren izlaz na more za Republiku Srpsku.
Gde je bio taj izlaz?
Dole kod Molunata, Prevlaka. Imam ja i dalje te mape, gde je tačno nacrtano – od Molunata pa do Oštrog. To je dogovoreno u tri navrata, a u Daytonu je dogovoren kao poseban separat. Naša delegacija u završnom dijelu nije ušla u razgovore – već su napravili mapu i sve – a onda su gospodin Milošević i gospodin Bulatović jednostavno zaboravili na to. To je prava istina.
Kada kažete zaboravili, mislite da su namjerno zaboravili?
Ne namjerno, nego je njima samo bilo bitno da se skinu sankcije, da se potpiše sporazum što prije i taj separat su zaboravili. Sve što ljudi pričaju drugo, nije tačno.
A kako biste ocijenili odnos rukovodstva RS sa Tuđmanom?
Ako vam bilo šta budem rekao, neću biti objektivan. Mi nismo mogli da simpatišemo Tuđmana radi naše Srpske Krajine. Bili smo u teškim i lošim odnosima. Ali, ako smo željeli nešto da riješimo sa Hrvatima u Bosni, mogli smo da računamo da ono što kaže, Boban i njegovi moraju da poslušaju. Tuđmana prvo ubijedimo i onda smo riješili problem. Predsjednik Milošević nije imao ni izdaleka mogućnost da utiče na nas toliko. Ipak, ne mislim da je bio – on će sigurno u istoriji hrvatskog naroda biti velika ličnost – ali ne bih mogao reći da je on dobar političar. Prije bi mogao da bude neki vojnik nego političar.
A da li je tačno da ste tokom rata napravili dogovor sa Tuđmanom?
Nikakav sporazum mi nismo imali. Uvijek smo imali rezervu da bilo šta razgovaramo s njim radi Srpske Krajine. Mi smo željeli da se nađe rešenje koje bi pomoglo ljudima tamo, a Tuđman je bio daleko od toga da se oko toga usaglasi.
A kada kažete da ste se lako dogovarali s njim, na šta mislite?
Evo, na primjer, bila je tu jedna mapa. I sada mi crtamo te mape, i treba da se riješi naš Brod, i tu ima rafinerija. Mapa se precrtava, i Tuđman crta. Mi mu kažemo pomjeri jedan centimetar, i rafinerija ostaje kod nas. On je to uradio. Ovi njegovi počnu da se bune, a on prekine sa “ja sam rekao i tačka”. Tako smo mi tu dobro prošli, i nikada to više nije bilo upitno. Kada bi on jednom nešto uradio, to su Mate Boban i ovi poštovali. Neću da kažem da je on držao riječ, ali očigledno da mu je bilo stalo da u tim pregovorima ne bude da je on prevario.
A Milošević, rekli ste da nije mogao da utiče na vas. U jednom intervjuu 1997. pitali su Vas za odnose sa Miloševićem i tada ste rekli da ste imali sjajne odnose kao rukovodstvo Republike Srpske, osim u pojedinim trenucima kada nije sve štimalo, a to je u vrijeme Vance-Owenovog plana, za vrijeme blokade na Drini i poslije Daytona…
Uvijek je preča potkošulja od košulje. Uvijek ste okupirani onim što radite. Mi smo bili okupirani istorijskim projektom koji se nametnuo – nismo mi njega zaslužili, tako se to desilo. I mi smo vidjeli šansu u istoriji, da Srbi Drinu pređu sa zapada na istok, a ne sa istoka na zapad. Srbi su uvijek pokušavali sa istoka da pređu Drinu i nisu uspjevali. Mi smatramo da smo veliki uspeh postigli – vrijeme radi za projekat koji smo napravili – to je Republika Srpska. Ništa nismo radili na šta nismo imali prava, da to bude jasno. Osim Boga, nikog nismo imali od saveznika.
Predsjednik Milošević bio je jednako Srbija. Ništa niste mogli uraditi ili dobiti ako nemate dobre odnose s njim. Svi su govorili kako mi imamo pravo, a da oni nemaju pravo da izađu iz Jugoslavije, i tako dalje… To su pravnici govorili, ali što se tiče konkretnih stvari, sve je išlo protiv nas. I onda je počeo jak pritisak na Srbiju. Bio je jedan dokument, gdje su bili svi predsjednici republika – dogovoreno je da se podijeli Jugoslavija po republičkim granicama. I prihvatio je i Milošević, i Bulatović, svi su prihvatili. Mi smo prije toga ovlastili Miloševića da pregovara u naše ime. I kad su došli, onda smo mi otišli kod njega, pokojni Nikola Koljević, Radovan Karadžić i ja. I mi smo njemu objasnili da je to katastrofa – već je rat, mnogo je žrtava palo, mi smo već proglasili Republiku Srpsku. Onda je on odigrao veliku istorijsku ulogu. Rekao je: “Ja ću odbiti ovaj dokument”. I kada je on odbio dokument, lavina pritisaka je došla na Srbiju. I radi istorije, Srbija je zbog nas imala velike sankcije.
Kasnije, kako je vrijeme prolazilo, onda je sve više popuštao i stalno je želio da nas se ratosilja. I koliko god je želio da ode, mi nismo dali. I sve ono što se poslije pričalo o blokadi, sve je to istina. Meni je bilo zabranjeno da pređem Drinu, pa onda prođe vrijeme, pa on nas nazove… Milošević je kasnije svaki plan htio da prihvati. Mi smo imali veliki sukob kada je bio Vance-Owenov plan. Na Đurđevdan, ujutru u pet sati pokojni Milošević i pokojni Ćosić su izašli strašno ljuti, jer smo odbili Vance-Owenov plan. Nismo odbili, išlo je na referendum – narod je odbio.
Da li ste Dobricom Ćosićem razgovarali lično?
To je bio nastavak razgovora iz Atine, koji su pratili taj sporazum. Oni su došli – on i Milošević – da bi svojim autoritetom ubijedili te poslanike. Razgovarao sam sa Ćosićem više puta. I tada, i prije i poslije. On je bio siguran da će biti bombardovanja ako ne prihvatimo Vance-Owenov plan i zato je bio u strahu.
Za njega je važilo da je znao da pridobije ljude. Kako nije uspio sa vama?
Mi smo svi njega voljeli. I pokojni Koljević i Radovan i ja. Voljeli su ga svi ljudi u Republici Srpskoj. Ne bih rekao da je bio vješt pregovarač. Za politiku je bio naivan. Svi pošteni ljudi su pomalo naivni u politici. Smatram da je Dobrica Ćosić jedna velika ličnost i mislim da je ipak mnogo bolji pisac nego političar.
I Radovan je, kao što znate, pisac, pa su se oni po toj osnovi družili i prije. I onda sad objašnjava gdje su položaji naše vojske, pa šta je naša vojska uradila – odbranili smo to, zauzeli smo to, imamo cilj taj i taj. A Dobrica mu kaže: “Radovane, pa ti si pesnik, nisi ti vojskovođa.” A Radovan kaže: “Pa, ja sam predsjednik Republike”. A Ćosić mu odgovara: “Pa, Radovane, ti ne možeš tako govoriti”. A obojica su bili predsjednici.
I danas mislite da to nije trebalo prihvatiti?
Apsolutno. Vance-Owenov plan je bio ukidanje Republike Srpske. Tu nema Republike Srpske – ima samo nekih malih regija. Ne možete istorijsku stvar tako stvarati. Da mi nismo tada odbili, mi danas ne bismo sjedili u Republici Srpskoj. To je najveći istorijski događaj u stvaranju Republike Srpske. I oni su nama tada rekli: “vodite nas u propast”. Neverovatno je koliko je to hrabar potez bio. Kada pogledate genezu tih predloga, mi smo na početku imali pravo da ostanemo u Jugoslaviji. Onda nam dolaze i kažu, zamjena za Jugoslaviju je to što imaćete svoju konstitutivnu jedinicu. Mi pitamo kako će se zvati ta jedinica, a oni kažu: “Zovite je kako hoćete: država, republika, šta god hoćete”. Mi smo za Jugoslaviju dobili Republiku Srpsku. Kada smo to dobili, odmah smo je proglasili.
A kada pogledate genezu tih prijedloga, u jednom trenutku je došao plan Kontakt grupe, koji je sličan Daytonskom. Ko je tada Amerikance, koji su se tada uključili u priču, uspio da ubijedi da je neophodna jedinstvena teritorija RS?
Kada je bio plan Kontakt grupe, tada je ulogu odigrao predsjednik Karadžić. On se nije slagao s tim. Znate šta su oni radili – oni naprave mape i svugde stave svoje teritorije, a nama ostanu samo restlovi. Htjeli su da naprave nefunkcionalnu državu – to je bio plan Kontakt grupe. Mi to nismo prihvatili. Za Daytonski sporazum, bila je sreća – uvijek nam je više teritorije škodilo. Dok smo držali 70 odsto teritorije: ako hoćete negde da smanjite, ne možete. Kada su nas sveli na 46 odsto, paradoksalno, bilo nam je lakše. Onda je njima bilo teže. Ne mogu oni nešto što su osvojili da daju nama, da bi oduzeli nešto što su hteli prije. Uzeto je Sarajevo koje je bilo 30 odsto Bosne i Hercegovine prije rata, i danas je. Sve smo to izgubili. Ja sam strašno bio ljut na Miloševića kada smo bili u Daytonu.
Znate da se u Beogradu poslije Daytona, u vrijeme kada se “lomilo” u Crnoj Gori, govorilo kako Milošević možda izgubi jednog Moma, ali da dobija drugog?
Bio sam strašno ljut na Miloševića u Daytonu. Tada sam neke stvari neodmjerene rekao. Bio sam u pravu, ali bih volio da sam ih rekao kako ja znam to reći…
A šta ste mu rekli?
Bolje da to prećutim. Bio sam ljut i rekao sam da to što je uradio nije pravo. I kada smo sjedili u avionu, vidio sam da je završen posao i da moram popraviti odnose jer nam od toga zavisi mnogo. Onda sam ja prešao u njihov dio aviona – bili su tu on i Bulatović, i oni su se tako iznenadili. Htio sam da razogovaram oko izgradnje Srpskog Sarajeva, što nam je bilo važno. Oni su to prihvatili, i zaista su nam puno pomogli. Onda smo ponovo uspostavljali odnose. Više nije bilo razloga za razmimoilaženje mišljenja. Kada vam neko govori o nekom sve najgore ili sve najbolje, nemojte mu vjerovati. Ja znam sigurno da je Milošević bio autoritet, da su ga uvažavali svi sagovornici u inostranstvu, da je želio sve najbolje za Srbiju. Ja mu nisam nimalo zamjerio što je on želio da skine sankcije uz manje žrtve, ali on je tu olako prihvatio neke ustupke. Ipak, puno nam je pomogao.
Pomenuli ste nekoliko puta da zamjerate Miloševiću za Sarajevo. A zašto ste se povukli na Pale?
Vidite, mi nismo imali mogućnost negdje da možemo slobodno da radimo. Pale su bile sastavni dio Sarajeva. I zato smo mi došli tamo. Radovan i Nikola su došli tamo prije nego šta sam ja došao, a i prije smo imali neke sastanke na Palama. Mi smo imali sve institucije kao prava država. Oni to nisu, niti su mogli imati u Sarajevu. Što bi mi pravili sebi problem da bi pokazali neko junaštvo ako nemate funkcionalne organe države.
Najavili ste reviziju procesa koji je vođen protiv Vas i u kom ste osuđeni. Šta se s tim dešava?
Kad sam došao, ja sam imao jedan jedini primarni cilj, a to je da napravim pripremu za reviziju moje presude. Sve dokumente za reviziju sam pripremio dok sam bio u Engleskoj, ali ja imam porodicu i onda sam želio da napravim jednu malu porodičnu firmu i sve vrijeme se samo tim bavim. Čim to završim, a nadam se da će to uskoro biti, odmah ću.
Kako onda gledate na to šta bi bilo da je neki od ranijih planova prihvaćen, i da se nije dogodila Srebrenica?
Mi smo svaki plan prihvatili, osim plana Kontakt grupe. Owen-Stoltenberg, Cutilierov, Unija tri republike… Svaki smo prihvatili, ali nismo prihvatili kad god su oni hteli da ponište početne principe koje smo uspostavili. Najbolji plan je bio plan OWen-Stoltenberg. To je plan po kojem smo imali otprilike 53 odsto teritorije, dio Sarajeva, izlaz na more. To je bilo na brodu, na Jadranskom moru smo dogovorili plan, usvojili ga – i muslimani i Hrvati. Ali kada je došao Alija Izetbegović u Bosnu, to je palo na sjednici Skupštine. Tačno je – da je to prihvaćeno, bilo bi daleko manje žrtava, ne bi bilo ni Srebrenice. Srebrenica je tada pripadala Federaciji, bila je enklava. Svakako da bi bila manja šteta.