Dan nakon što je Britanija objavila rat Nemačkoj, 4. septembra 1939. promenadni koncert Bi-Bi-Sija započet je odlomcima iz dela Riharda Vagnera, uključujući Nirnberške majstore pevače, Sumrak bogova, Tristana i Izoldu, Tanhojzer i Valkiru.
Koncerti održani kasnije te godine obuhvatali su dela Baha, Betovena,
Bramsa, Mendelsona, Štrausa i Vagnera. Bi-Bi-Si jeste bio instrument
britanskih ratnih napora, ali malo je ko od najrodoljubivijih Britanaca
smatrao da je nemoralno svirati dela velikih nemačkih klasika.
Naredne godine, Simfonijski orkestar Bi-Bi-Sija, koji se preselio u
Bristol, otvorio je seriju koncerata nastupom čiji je drugi deo bio
potpuno posvećen Vagneru. U odgovoru na jednu pritužbu, Ralf Hil,
muzički kritičar lista Bristol Evening Post, odbacio je „mit da Vagnerovu muziku ne mogu ili ne treba da cene civilizovani narodi koji su u ratu sa Nemačkom“.
Izgleda da se danas daleko manje toleriše to osećanje da je, čak i u
sukobu, moguće ceniti kulturu neprijateljske zemlje kao sastavni deo
univerzalne civilizacije. Čak se i opis „neprijateljskog“ pejzaža
mnogima čini moralno odvratnim.
Prošle nedelje, spisateljica Elizabet Gilbert odložila je objavljivanje svoje knjige Snežna šuma.
Zasnovan na istinitoj priči, roman govori o porodici religioznih ruskih
fundamentalista koji su se 1930-ih povukli od Staljinovog terora u
izolaciju u udaljenom delu Sibira gde su živeli gotovo pola veka. U svom
postu na instagramu, Gilbert je navela da je dobila „mnoštvo reakcija“
ukrajinskih čitalaca koji „izražavaju bes, tugu, razočarenje i bol“ što
je radnju romana smestila u Rusiju. Suspendovala je izdanje kako ne bi
„povredila“ ljude koji već trpe „bolne i ekstremne povrede“.
Malo ko je pročitao rukopis Snežne šume. Čini se očiglednim,
međutim, da nije reč o propagandi ni proslavi ruskog nacionalizma, a
kamoli Vladimira Putina. Ako išta drugo, to je žestoka kritika sovjetske
tiranije i modernosti.
Takva razmatranja su, međutim, postala gotovo nevažna u razgovoru o
moralnoj vrednosti umetničkog dela. Ono što danas često pokreće
autocenzuru pre je osećaj moralne obaveze da se ne uznemirava publika,
što je senzibilitet koji je Gilbert tako naglašeno izrazila u svom videu
na instagramu.
Od Kosoka Džeksona (koji je i sam „senzibilisani čitač“,1 visoko usklađen sa izdavačkom etikecijom oko identiteta i uvredljivosti) koji povlači svoj debitantski roman, Mesto za vukove,
posle onlajn prozivki da je njegova gej ljubavna priča sa Kosova
previše „centrirana“ na Amerikance i da trivijalizuje genocid, do
Aleksandre Dankan koja je otkazala svoj roman Dani žeravice
nakon što je druga autorka, koja nije ni pročitala rukopis, osudila to
što belkinja piše o pripadnicima zajednice Gala Giči, južne afroameričke
kulture – danas često izgleda da izdavaštvo oblikuju komentatori sa
društvenih mreža bar koliko i sami autori ili izdavači.
To su prilike za koje romanopisac Hanif Kureiši strahuje da će
preoblikovati samu prirodu umetnosti. „Umetnost ne mora da bude
bezopasna i prijatna“, napisao
je. „Može i da uplaši, uzbuni, navede nas da poželimo da bacimo
knjigu“. Međutim, sve više se razvija „atmosfera straha i inhibicije u
kojoj se pisci plaše da izraze svoje pravo ja iz bojazni da ne uvrede
ove ili one“. Šta li bi, pita se Kureiši, današnji senzibilisani čitači
napravili od njegovih ranih romana i „kakvo bi tu kasapljenje nastalo“.
Dok odluka Gilbert da samu sebe otkaže otkriva nešto o novom pejzažu
književne suzdržanosti, šira debata o ukrajinskom ratu i kulturalnom
bojkotu oslanja se i na starije teme kulture, nacije i države.
Prošle godine, ukrajinski ministar kulture Oleksandar Tkačenko pozvao
je na zabranu svega ruskog, jer je rat bio „civilizacijski sukob oko
kulture i istorije“. U otvorenom pismu, ukrajinske organizacije iz
kulture zahtevale
su „totalni bojkot knjiga iz Rusije“, jer je „ruska propaganda utkana u
mnoge knjige koja ih zapravo pretvara u oružje i izgovor za rat“.
Jedno je pozivati na bojkot državnih institucija ili onih koji
nastupaju u službenom svojstvu. Sasvim je drugo tražiti da se zabrane Krcko Oraščić ili Rat i mir
jer su njihovi autori Rusi. To je Putinovo viđenje odnosa kulture i
nacije, ruske kulture kao pripadnosti ruskoj naciji i definicije njene
duše.
To je vizija kultura kao homogenih, ograđenih zajednica, vizija koja
se oslanja na rad nemačkog filozofa Johana Gotfrida Herdera za koga se esencija
svakog naroda nalazi u njegovoj jedinstvenoj kulturi, jeziku i
istoriji. Ljudi jedne kulture, verovao je Herder, ne mogu istinski da
cene jezik i umetnost druge.
A ipak, svaka kultura se sastoji od mnogih, često konfliktnih,
linija. Neke od najoštrijih disekcija ruskih običaja dali su ruski
mislioci. Niti su pisci i umetnici osuđeni na nacionalne granice, već su
uvek deo šireg razgovora. Čajkovski i Dostojevski, Čehov i Ahmatova,
Tolstoj i Popova obraćaju se Rusima, koliko i Ukrajincima, Britancima
ili Indusima.
Pismo kojim se poziva na „totalni bojkot“ ruskih knjiga potpisala je i organizacija pisaca PEN Ukrajina. Međutim, u osnivačkoj povelji
PEN-a insistira se na tome da „književnost ne poznaje granice“, da
„posebno u vreme rata, umetnička dela, nasleđe čovečanstva u celini, ne
smeju biti ugrožena nacionalnim i političkim strastima“ i „treba da
ostanu zajednička svojina svih naroda“.
Ili kako je to rekao proslavljeni ukrajinski reditelj Sergej Loznica: „Ne smemo da osuđujemo ljude na osnovu njihovih pasoša“, zbog čega je izbačen sa Ukrajinske filmske akademije jer je „kosmopolita“.
Ako je čak i britanski establišment, usred rata za opstanak protiv
nacističke Nemačke, bio u stanju da nemačku muziku ceni kao nešto više
od „neprijateljske“ kulture, kao deo zajedničke civilizacije, svakako
bismo i mi mogli tako nešto danas?
Od vitalnog je značaja podržati ukrajinski narod i suprotstaviti se
brutalnoj invaziji Rusije. Međutim, takva podrška ne bi trebalo da meša
Putinovu agresiju i rusku kulturu. To bi bilo u skladu sa Putinovim
pogledom na svet. Po rečima pisca i izdavača Deniza Judžela, predsednika nemačkog PEN-a: „Neprijatelj je Putin, a ne Puškin, Tolstoj ili Ahmatova.“
The Guardian, 18.06.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 22.06.2023.
________________
- sensitivity reader,
osoba koja analizira tekst u pripremi za štampu da bi identifikovala i
preporučila izmene eventualno uvredljivog sadržaja, stereotipa i
predrasuda; prim.prev.