Sa prozora četvrtog sprata Centra za rak u Tampi, Robert A. Gatenbi može da vidi pacijente koji čekaju da im momci dovezu automobile. Ovi ljudi prošli su kroz hemoterapiju, biopsiju, radijaciju. Oni su bledi, nervozni. Neki će živeti a neki će umreti: mlada žena kratke kose koju za ruku drži dečko; stariji čovek, sam. Gatenbi ponekad vidi pacijente koji povraćaju posle hemoterapije, što podseća 62-godišnjeg radiologa da njegovo Integrisano matematičko-onkološko odeljenje – jedino na svetu – nema luksuz vremena. Matematika uglavnom nije poznata po hitrini. Malo života zavisi od nje, mogli biste da pomislite, ali matematičari i onkolozi koje je Gatenbi sakupio pokušavaju da ukrote kancer istim metodama koje su mučile generacije i generacije studenata visoke matematike.
Njihov cilj je da matematički modeluju kancer, kako bi ga rešili i njegove pokrete napravili jednako predvidivim kao što su nam predvidivi uragani. A pacijenti koje Robert Gatenbi gleda svakog dana traže upravo takvu zaštitu od oluje.
Ovo odeljenje ne liči na ostale delove klinike: nema lekara u belim mantilima koji trče okolo, niti čudesnih lekova koji mogu da produže život. Sve podseća, u stvari, na uspavani akademski institut čiji se članovi dobacuju apstraktnim idejama. Tako i jeste, ali ne u pežorativnom smislu. Ova ekipa matematičara je ubeđena da mi uopšte ne razumemo rak i da će, dok ne počnemo da ga shvatamo, svi naši napori ličiti na mačevanje u mraku. Ako njih pitate, svi ostali lekari se ponašaju kao čovek koji pokušava da sagradi najmoderniji avion, a da pritom ne razume osnove aerodinamike, i pita se: “Šta misliš, koliko krila da zakačimo na ovu stvar?”
Rat protiv kancera u Americi, a potom i u celom svetu, počeo je 1971. godine, kada je američki predsednik Ričard Nikson izjavio da “isti koncentrisani napor koji je razdvojio atomsko jezgro i poslao čoveka na Mesec treba da se okrene i upotrebi protiv bolesti”. I četiri decenije kasnije, milioni ljudi umiru širom sveta, a leka nema ni na pomolu. Boginje i polio su izlečeni ili uništeni, a kancer ostaje jednaka pošast kao i pre 4.500 godina, kada je egipatski doktor Imhotep govorio o tome kako treba lečiti “izrasline na ženskim grudima”. Moderna onkologija pravi užasno male korake napred, a produžavanje života za tri meseca slavi se kao nova revolucija.
Ovo nije ničija krivica, ali je svačiji problem.
Gatenbi je umoran od svih tih bitaka koje gubimo svakog dana. Posle 30 godina, došao je do nelagodnog zaključka da je kancer jednostavno pametniji od nas, i da će uvek naći način da eskivira i najbolje medicinsko oružje. Ovaj ratnik zato želi da se izmiri sa kancerogenim ćelijama, ali da taj mirovni sporazum bude potpisan po našim pravilima. Gatenbi želi da posmatra rak kao što je Njutn posmatrao gravitaciju, da prodre u njegovu srž, njegovu inteligenciju, i ubeđen je da matematika ima mnoge odgovore. Kao i sa Njutnovim zakonima akcije i reakcije, kao i sa vremenskom prognozom i finansijskim tržištem, matematika se koristi za modelovanje i predviđanje, uzimajući u obzir spoljne uticaje.
Neki onkolozi rekli su mu još pre 30 godina da je matematičko modelovanje samo za ljude koji su previše lenji da obave eksperiment, te da je kancer previše komplikovan za modelovanje. To je refren koji i dalje progoni Gatenbija i njegov tim, u kojem je petoro matematičara bez ikakvog iskustva u medicini. Jedna od njih je Sendi Anderson, koji kaže da je kompleksnost kancera u stvari veliki izazov, a ne razlog za strah. Kao i uvek u matematici, tvrdi on, to što je nešto komplikovano ne znači da ispod površine ne postoje jednostavna pravila.
Dosadašnji tretmani raka podsećaju na uzaludne pokušaje, kao da branu začepite vatom. Tumor težak svega deset grama sadrži više ćelija nego što ima ljudi na planeti. A te ćelije nisu uniformna masa, kao što mnogi zamišljaju. Kako tumor raste, različite mutacije se pojavljuju – to je kao vojni napad koji povremeno ubacuje artiljeriju i pešadiju. Ćelije raka razlikuju se i unutar samog pacijenta, a isti tipovi kancera razlikuju se od pacijenta do pacijenta. Ne postoji prototip kancera.
“To je vrlo inteligentan protivnik”, kaže Donald Beri, prvi čovek biostatističkog odeljenja u Centru M. D. Anderson u Hjustonu. “Ima mnogo puteva koje može da odabere. A matematika može da nam da neke odgovore kada biologija udari u zid.”
Gatenbi je svestan da sve jednačine koje crta po tabli neće značiti ništa ako ne budu pomogle pacijentima. On će morati da ubedi lekare koji sumnjaju u njega da matematički pristup može da donese korist. Nije, dakle, dovoljno samo predvideti uragan, nego treba spasiti i sve gradove koje bi on uništio.
Jasno je, i to niko ne spori, da je rak jako dobar u evoluciji. Toliko dobar da ga naš organizam hrani, čak i kad on preuzme krvne sudove i nutritijente. On uspeva da prevari imuno-sistem i da se smesti toliko duboko u normalno tkivo, da ne možemo lako da ga maknemo. A onda, u nečemu što zaista podseća na samoubistvo, on ubija telo u kojem se nastanio. Pisac Kristofer Hičens jednom prilikom je opisao kancer jednjaka koji će ga uskoro ubiti kao “slepog, bezosećajnog vanzemaljca”. Ali taj vanzemaljac je u stvari potekao u tom telu. Gatenbi sada shvata da bi Darvinovim metodama moglo da se objasni zašto je teško zaustaviti njegovo napredovanje. Mi smo sve dosad pomagali tu evoluciju, pretvarali mnogo malih kancera u ogromne uragane. A što je najgore, sve to smo radili u ime nekog spasavanja života.
Rat protiv kancera zasniva se na ideji da rak mora da bude potpuno uništen. Otud i beskrajne hemoterapije s kojima se susreće svaki pacijent, i koje ubijaju loše ćelije zajedno sa dobrima. Ali, ako vi uništite čitav jedan grad, i mučite njegove stanovnike, oni koji uspeju da prežive biće ojačani ustanici, sa željom da vas ubiju. Umesto toga, treba strateški napadati protivničke snage, pa će ostatak populacije proći s mnogo manje problema. Drugim rečima, dosadašnji tretmani podstiču rast kancera time što ubijaju samo “ranjenike”, a ostavljaju u organizmu one čvrste “kancerogene ratnike”.
“Evolucija će pobediti u ovoj igri”, tvrdi Gatenbi. Maligne ćelije će uvek biti za korak ispred svakog leka koji pokušava da im se suprotstavi.
Zato je njegova ekipa razvila takozvanu adaptivnu terapiju. Tumor se sastoji od hemosenzitivnih ćelija, koje se brzo razmnožavaju, i hemorezistentnih, koje slabije rastu. Klasičnom hemoterapijom uništavate prve, a ostavljate druge, koji podsećaju na ratnike Al-Kaide. Hemorezistentne ćelije sada imaju i prostora i hrane da rastu, i kancer se vraća još jači i još opasniji. Adaptivna terapija kaže da te “loše momke” treba da ostavite tu gde su, ali tako što ćete ih izmoriti i naterati na stagniranje. U isto vreme, zdrave ćelije će očvrsnuti, poput Ramba u “Prvoj krvi”, koji se vratio iz Vijetnama spreman da se suprotstavi celom svetu, nakon svih užasa koje je tamo doživeo i preživeo.
Jedan od inovativnih načina je i korišćenje “erzacdroge”, ili “lažnih lekova”, koji napadaju hemorezistentne ćelije, ali ih ne ubijaju. One aktiviraju membranu i ponašaju se kao citotoksičan agens, ali nisu, i time uspevaju da izmore ćelije kancera i smanje im prostor za delovanje.
Nisu svi onkolozi oduševljeni uplivom matematike u ovo polje. Neki kažu da je sve uzalud, jer se tumor ne ponaša ni kao berza, ni kao uragan. Ali, za doktore koji su frustrirani puževim ritmom kojim se kreće borba protiv raka, Gatenbi i njegov tim u najmanju ruku nude novi način razmišljanja o bolesti koja zbunjuje i ubija čovečanstvo već hiljadama godina.