Revija predstava studenata AUBL počinje sutra, što nam je
bio jedan od povoda za razgovor sa mladim glumcem Markom Vukosavom, čija
monodrama “Ko je to?” otvara pomenutu Reviju. Sa Markom, koji je iz rodnog
Sečnja kod Zrenjanina odlučio glumu studirati u Banjaluci, razgovarali smo o
pozorištu, položaju mladih glumaca, banjalučkom SKC-u i njegovim daljim planovima.
Marko, sutra kreće
Revija predstava studenata AUBL u kojima i ti igraš. Možeš li nam malo više
reći o ovoj Reviji, ali i o predstavama koje će Banjalučani moći pogledati do
26. septembra?
Revija će se održati u podrum sceni Studentskog Pozorišta u
Gospodskoj ulici. Na reviji će publika imati priliku da vidi sedam predstava.
Svaka sa početkom od 20:30h. Sve predstave su nastale kao ispitne predstave iz
predmeta Gluma 7, provocirane temom -Svet glume u meni- . Raznolike stilski,
ali opet sličnih tema, dotiču se trenutne situacije u kulturi i pozorištu na
našim prostorima, i istine. Ja ću otvoriti reviju monodramom “Ko je
to?” sutra, 20. Septembra.
Tvoja monodrama „Ko
je to?” osvojila je nekoliko važnih nagrada, za najboljeg glumca na Studentskom
festivalu „Svetozarevo” (Jagodina, 2016) i 6. Međunarodnom festivalu
alternativnog teatra – GEST (Sečanj, 2016), Treći Međunarodni festival ‚‚Zlatni
Ris Srpske‚‚ 2016. – Nagrada za najbolji utisak. O čemu monodrama govori i kako
si zadovoljan reakcijom publike?
Monodrama govori o etici i pravilima koje mi pozorišni
radnici tako često zaboravljamo, a koja su neophodna za stvaranje istinite
pozorišne predstave. Predstave koja bi dotakla svakog čoveka, bez obzira da li
razume tekst ili ne. Istina u pozorištu budi u čoveku osećaj blaženosti i sreće.
To je magija pozorišta. Energija koja protiče salom, ide od glumca ka publici,
od publike ka glumcu, kruži i oplemenjuje. To blagostanje i punjenje energijom
publiku i sebe pokušao sam da postignem.
Po reakciji publike u BiH , Srbiji i Crnoj Gori, tokom 13 igranja ove
predstave, čini mi se da sam uspeo.
Monodramu si i
režirao? Privlači li te i režija ili je gluma ipak tvoj prvi izbor?
Na našoj klasi, to je praksa našeg profesora glume Željka
Mitrovića, svi sami sebi režiraju zadatke. Priznajem da me režija mnogo
privlači. Dosta sam naučio o glumi i režiji
u radu sa studentima pozorišne režije i njihovim i našim profesorom
Nenadom Bojićem. Gluma i režija su neraskidivi pojmovi, ali bih se ipak
opredelio za glumu za sada.
U kojim si još predstavama
igrao i da li neke nove pripremaš?
Uglavnom su to bile ispitne predstave i jedna diplomska
starije koleginice, ali se provukla tu koja uloga u Gradskom Pozorištu Jazavac
u predstavama za decu “Vesela šuma čeka Djeda Mraza” ,
“Razbojnička bajka” i trenutno igram takođe u GPJ u dramatizaciji
čuvenog Ćopićevog romana “Magareće godine”. 24. septembra u Domu
Omladine sa početkom u 18h odigraćemo premijeru nove predstave za decu
“Balet za nilske konje”, koja je deo ispita koleginice sa pozorišne
režije Dragane Đedović. Pripremam i diplomsku predstavu sa dragim kolegom
Aleksandrom Runjićem, ali o njoj ništa još ne otkrivam.
Zašto gluma, šta te
njoj privuklo i šta ona za tebe predstavlja, bijeg o stvarnosti, strast ili nešto
treće?
Mene privlači pozorište u celini. Ono me drži živim i daje
mi najlepšu energiju i čini me srećnim, čak i sa predstavama sa nesrećnim krajem.
Gluma je najživlji deo pozorišta koji mi rasplamsava mozak, telo i duh.
Koliko je putem glume
bitno analizirati važna pitanja u našim životima, baviti se kritikom društva i
vremena u kome živimo?
Samo je to i bitno. I ono što čovek nosi u sebi neovisno od
vremena u kojem živi. A to su njegova osećanja.
Jedan si od
inicijatora osnivanja SKC-a u Banjaluci. Možeš li nam nešto više reći o tome…
i živi li i dalje banjalučki SKC?
Sami radovi nastali na akademiji su inicijatori od sebe.
Proizvodi ozbiljnog rada imaju potrebu da žive, oni samo žive kroz nas i SKC.
Nedostatak prostora u kome bi oni živeli podstakli su nas da im pomognemo da žive
i da ljudi mogu da uživaju u njima. SKC je imao letnju pauzu, ali već od
oktobra očekuju se nove predstave, izložbe, koncerti…
Koliko se inače ovdje
daje šansa mladim glumcima?
Pozorišta su prezasićena glumcima. Previše je kadrova za
kapacitete pozorišta, samim tim šansi skoro da i nema. Ista je situacija i u
zemljama u regionu. Mladi glumci moraju sami da stvaraju sebi posao, da se bore
i rade, a ne da čekaju šansu od nekog trećeg, koja teško da će doći.
Završavaš AUBL. Koji
su ti dalji planovi i ostaješ li u gradu na Vrbasu?
Ostaću i pokušaću da živim od svog rada. Izdvajam deo iz
drame Slavomira Mrožeka koju pripremam za diplomsku predstavu “Rad će dati
hleb, a zakon slobodu, jer će sloboda biti zakon, a zakon sloboda. Zar se ne
radi o tome, zar nije to ono čemu svi težimo?”
Razgovarala Tatjana Čalić