Prošlonedeljni ulični protest
desetine hiljada ljudi zbog dešavanja u Savamali za vlast je možda bio
iznenađenje, ali u istoriji Beograda ne predstavlja ništa izuzetno. Pre 127
godina izbili su na prestoničkim ulicama prvi nemiri i od tada pa sve do danas
održao se običaj da građani na beogradskim trgovima iskazuju svoje
nezadovoljstvo. Nekada na podsticaj vlasti, a nekad i protiv nje. I u jednom i
u drugom slučaju padale su glave…
Ako se ne računaju ratovi, ustanci i bune, prvi masovni
nemiri u Beogradu dogodili su se 14. maja 1889. Tog dana u beogradskoj Velikoj
pivari, u današnjoj Gepratovoj ulici, naprednjaci Milutina Garašanina održali
su veliki zbor.
Dve godine ranije pali su s vlasti i od tada trpeli osvetu
liberala i radikala za progone iz doba kad je Garašanin bio predsednik vlade.
Osveta liberala i radikala za četiri godine stradanja u opoziciji bila je
surova. Ubijeno je 140 naprednjaka, pedeset njihovih kuća je srušeno, a
sedamdeset imanja spaljeno. Po selima su mnogi bivši kmetovi završili u jarku,
premlaćeni kočevima, a pričalo se i da je jedan naprednjak bio nabijen na
ražanj…
Da bi ovo zaustavio, Garašanin je za narečeni 14. maj
zakazao zbor da pokaže da su „naprednjaci živi“. U zlo doba! Prvo su ih za
ručkom prosjaci i skitnice – naočigled policije! – zasuli kamenjem, a onda ih
je ministar policije Kosta Taušanović, radikal, nagovorio da se preko
Finansijskog parka i današnjom Ulicom Kneza Miloša evakuišu ka Terazijama…
Niko im nije rekao da je vlast duž ovog puta izvela „narod“: kamenice su na
povorku predvođenu Garašaninom padale „kao da ih neko posipa žitom“.
Na Terazijama je došlo do tuče u kojoj su potezani bodeži i
pištolji, ali mrtvih nije bilo.
Protest je okončan uveče, a u službenom saopštenju
radikalske vlasti stajalo je da su neredi bili spontani pokret mase, koju su
„izazvali naprednjaci svojom nepopularnošću“.
Samo dve godine kasnije pašće i prva demonstrantska glava.
PUCANJE U NAROD
Na prestolu je maloletni kralj Aleksandar Obrenović, a vladu
vodi Nikola Pašić. Želeći da onemoguće uticaj Beča na srpsku politiku, Pašić i
ruski dvor daju veliku sumu novca prezaduženom kraljevom ocu Milanu da napusti
Srbiju. Milan, međutim, traži da se iz Srbije odstrani i kraljica Natalija, od
koje se razveo, da ne bi „uticala na maloletnog kralja“, pa vlada 6. maja donosi
odluku o njenom proterivanju.
Rano popodne žandarmi su je silom izveli iz stana kod
današnje „Beograđanke“, ugurali u zatvorene kočije, koje su pod pratnjom
konjanika krenule ka savskom pristaništu. Narod je, zasipajući ih povađenom
kaldrmom, nagrnuo za njima, a žandarmi su neuspešno pokušavali da se odbrane
mašući kao toljagama teškim i širokim noževima koje su nosili kao oružje. Kod
Saborne crkve svetina im je otela kraljicu, ispregla konje i na rukama je
vratila u stan.
Tada je vlast na ulice izvela vojnike. Narod opijen
pređašnjim uspehom, na raskrsnici kod „Londona“, i na njih je počeo da baca
kamenje, ali su ovi zapucali. Od plotuna su poginula dva šegrta i jedan stariji
građanin. Masa se razbežala, a vojska je zaposela ceo kraj oko kraljičine kuće.
Oko četiri sata ujutru, ne želeći da se i dalje proliva krv zbog nje, Natalija
je vozom otputovala u Zemun.
Naređenje vojsci da puca u narod – prvo takve vrste u
istoriji moderne Srbije – izdao je, potpuno neovlašćeno, lično Pašić, ali zbog
toga nikada nije odgovarao.
SKUP KAKAV SE NE PAMTI
Petog oktobra 1908. u 11 sati car Franjo Josif izdao je
proglas o prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austrougarskoj, a već u pola pet
po podne Politika je štampala vanredno izdanje sa tekstom Jovana Dučića na naslovnoj
strani „Beograđani, otadžbina je u opasnosti“.
U šest se Branislav Nušić, praćen barjaktarom i zloslutnim
bubnjanjem dobošara, uputio prema Kneževom spomeniku. Usput im se pridružilo na
stotine građana. Kad su stigli, Pozorišni trg već je bio pun. Pisac se popeo na
postolje Spomenika knezu Mihailu i odozgo, ispod razvijene zastave, zagrmeo:
„Braćo, neprijatelj je pred vratima! Nad našim glavama visi
razbojnički mač! Austrija se sprema da otme Bosnu i Hercegovinu, a mi, Srbi,
nećemo i ne možemo to da dopustimo!“
Za sutra zakazuje novi zbor i takav skup kao što je bio
miting 6. oktobra Beograd u svojoj istoriji sve do 27. marta 1941. neće videti.
Ovog puta Nušić nije jedini govornik. Pridružuju mu se narodni poslanici,
profesori, studenti, a narod skandira: „U boj! Na Drinu! Rat Austriji! Smrt
otimačima!“
Pored Spomenika knezu Mihailu odmah je razapet šator gde su
se upisivali dobrovoljci. Prvi su se upisali Dučić, osnivač Politike Vladislav
Ribnikar i Nušić. Do zalaska sunca prijavilo se više od dve hiljade
dobrovoljaca za rat.
Kralj Petar tada je poslao u Petrograd prestolonaslednika
Ðorđa i Nikolu Pašića da mole ruskog cara za pomoć. Car ih je primio čim su
stigli. Rekao im je kako mu srce krvari zbog srpske nesreće, ali da „mora tako
biti s Bosnom“…
NAPAD NA SVEŠTENSTVO
Kraljevina Jugoslavija i Vatikan potpisali su 1935. u Rimu
Konkordat, sporazum kojim bi bio uređen položaj Katoličke crkve u Jugoslaviji.
Uoči njegove ratifikacije u Skupštini u Beogradu, SPC je povela oštru i glasnu
kampanju protiv ovog ugovora. Najglasniji je bio sam patrijarh Varnava, koji je
u poslanici za 1937. godinu pozvao narod: „… da ustanemo i zbijemo se u
redove, kao vojska Božja protiv vojske satanske“. Vlasti su zabranile štampanje
ove poslanice poglavara SPC.
Odmah posle toga on se teško razboleo, zbog čega se proneo
glas da je otrovan.
Za 19. jul 1937. godine, kad je bilo najavljeno glasanje o
Konkordatu u Skupštini, bilo je zakazano i moletestvije za ozdravljenje
Varnave, a potom i litija u Beogradu od Saborne crkve do Hrama Svetog Save.
Strahujući od nereda, policija je zabranila litiju, ali je
na poziv sveštenika narod izašao na ulice. Intervencija policije, čiji je
ministar bio Slovenac Anton Korošec, odlikovala se brutalnošću. Neki hroničari
tvrde da su žandarmi bili Hrvati i Slovenci i da su tukli sveštenstvo i narod
„psujući mu srpsku majku“.
Učesnici ove „krvave litije“ uzvratili su krstovima i
ripidama, a episkopa šabačkog Simeona žandarmi su onesvestili kundacima. Dok je
vožen u bolnicu, sveštenici su iz kola vikali: „Narode, razbojnici i ubice
ubiše ti vladiku!“
Protest je nastavljen i naredna dva dana, a iz Beograda se
proširio i u Kragujevac, Šabac, Užice i Mladenovac. Konkordat je ipak izglasan
23. jula, ali sledeće noći umro je u svojoj 57. godini patrijarh Varnava, pa je
Milan Stojadinović, bojeći se daljeg zaoštravanja odnosa sa SPC, odustao od
njegovog sprovođenja.
KOMUNISTI U AKCIJI
Godine uoči Drugog svetskog rata obeležili su protesti koje
je organizovala Komunistička partija. Tako je jedno okupljanje studenata protiv
rata, fašizma, policijske samovolje, nestašice hleba, za slobodu, demokratiju
bilo zakazano za 14. decembar u 19 sati na Slaviji.
Veće grupe studenata, kojima su se pridružili radnici, nešto
pre 19 sati rasporedile su se po ulicama koje su se ulivale u Slaviju, dok je
sam trg bio sablasno prazan. A tačno u sedam uveče na praznu Slaviju izašlo je
rukovodstvo demonstracija – komunisti Miloš Matijević, Radoje Dakić, Rifat
Burdžević, Aleksandar Ranković i Vukica Mitrović. U trenutku kad je Radoje
Dakić uzviknuo: „Dole krvavi rat, dole skupoća, dole teror!“, hrupili su
demonstranti.
Istovremeno su se na još nekoliko mesta u gradu pojavile
manje grupe demonstranata kojima su se priključivali građani, pa su snage
žandarmerije bile razvučene.
Tek kad im je dovedeno pojačanje, odredi žandarmerije i
policije suprotstavili su se demonstrantima. Do najžešćih sukoba došlo je kod
Pravnog i Tehničkog fakulteta, gde je žandarmerija upotrebila oružje. Ubijena
su tri studenta i dva radnika, a ranjeno oko pedeset demonstranata. Među ovima
je bio i jedan od organizatora Rifat Burdžević. Metak mu je u pucnjavi ispred
Pravnog prošao kroz slabinu. Samo sat ranije, na pijaci Ðeram, na Burdževića
je, dok je držao govor demonstrantima, pucao zloglasni agent policije Ðorđe
Kosmajac, ali ga je promašio.
BRITANCI
O demonstracijma 27. marta 1941. naveliko je pisano, i da je
Čerčil rekao da je „Srbija našla svoju dušu“, i da su plaćene Čerčilovim,
odnosno engleskim parama… A dvanaest godina kasnije i engleska ambasada će se
naći na meti ljutih Beograđana, u prvim demonstracijama u socijalističkoj
Jugoslaviji.
Razlog je bio – Trst. Ovaj grad su 1. maja 1945. u silovitom
nadiranju na zapad oslobodili jugoslovenski partizani pod komandom Petra
Drapšina. Tito je nameravao da ga uključi u sastav nove države, ali već 12.
juna pod pritiskom Čerčila i Trumana morao je da povuče glavninu snaga. Sporna
teritorija stavljena je pod protektorat UN i podeljena na savezničku Zonu A i
jugoslovensku Zonu B, a 9. oktobra 1953. SAD i Engleska saopštile su odluku o
pripajanju Zone A Italiji. Već narednog dana izbile su demonstracije širom
Jugoslavije, a u Beogradu su demolirane britanska i američka čitaonica.
Skandiralo se „Trst je naš“, „Zona A i Zona B, biće naše
obadve“, „Život damo, Trst ne damo“, „Dole Pela, dole Rim, dole papa, kurvin
sin“… Ðuzepe Pela, tadašnji italijanski premijer, u samoj stvari najmanje
kriv, bio je posebna meta demonstranata, pa je u Knez Mihailovoj ulici spaljena
lutka s njegovim likom, a jedna od najpopularnijih parola bila je „Pela –
džukela“. Druga „žrtva“ bila je glumica Silvana Mangano, kojoj se pevalo „Ako
dođe do bombaša, i Silvana biće naša“ i „Druže Tito, ajmo na Milano, da jebemo
Silvanu Mangano“.
Udba i milicija imale su nalog da ne intervenišu, već da
protest samo drže u prihvatljivim granicama, ali je već drugog dana Aleksandar
Ranković morao da na beogradske ulice izvede policajce na konjima. Protesti su
trajali danima, a indirektna njihova posledica jeste i pokretanje Večernjih
novosti 16. oktobra 1953. u cilju bržeg informisanja građana.
LUMUMBA
Već naredne demonstracije koje su vlasti podstakle otele su
se kontroli. Povod je bilo ubistvo prvog premijera nezavisnog Konga Patrisa
Lumumbe. Kolonijalni gospodari ove afričke zemlje Belgijanci streljali su ga
17. januara 1961. sa još dva člana vlade, a sutradan njihova tela rastvorili u
kiselini. Zločin je ipak obznanjen svetskoj javnosti 13. februara, a u
večernjem dnevniku na jedinom televizijskom kanalu u Jugoslaviji saopšteno je
da će „sutra građani izraziti svoj protest pred belgijskom ambasadom“.
Demonstranti su, međutim, upali u ambasadu i izazvali
diplomatski incident, ali je veći problem predstavljao njihov broj na
beogradskim ulicama i odbijanje da se povinuju naredbama milicije. Osetivši
otpor mase, socijalističke snage bezbednosti izvele su konjicu i prvi put u
suzbijanju protesta upotrebile vodene topove. Kod Tašmajdanskog parka
demonstranti su se tukli s milicijom, ležali okolo krvavih glava, a kad su
uključeni vodeni topovi, učesnici protesta, prema zapisu jednog očevica,
„padali su kao kegle na kuglanju“.
Ima razloga da se veruje da je u osnovi ovog sukoba ležalo
nezadovoljstvo naroda ekonomskom situacijom u zemlji, ali samo mesec dana
kasnije narod je na ulice izašao zbog pesme.
LIČNA DOSTAVA
U javnosti su poznate studentske demonstracije iz juna 1968.
Mnogo manje se zna za protest akademaca održan dve godine ranije. Sve je počelo
iz najbolje namere, i opet uz diskretnu podršku vlasti: beogradski studenti
zakazali su za 23. decembar 1966. miting protiv rata u Vijetnamu.
Došlo je 3.000 ljudi, Sala heroja na Filološkom fakultetu
bila je krcata. Među učesnicima je bio i Ivo Andrić, a među govornicima Dobrica
Ćosić. Studenti su klicali: „Živeo narod Vijetnama! Dole agresija! Napolje svi
Amerikanci iz Jugoslavije!“, a Dragoljub Mićunović, tada asistent Filozofskog
fakulteta, sastavio je protestno pismo Ambasadi SAD u Beogradu, koje su
učesnici skupa usvojili aklamacijom.
Posle čitanja pisma, mimo plana, pao je predlog da se pismo
ne šalje već da se lično dostavi osoblju ambasade. Raspoloženi studenti krenuli
su ka izlazu, ali ih je na Studentskom trgu dočekao kordon milicije. Na
naređenje da se raziđu, odgovorili su povicima: „Ua, rankovićevci! Ua,
džonsonovci!“ Aleksandar Ranković je nekoliko meseci ranije smenjen, a Lindon
Džonson bio je aktuelni predsednik SAD.
Većina studenata, međutim, poslušala je naređenje i odšetala
sa Studentskog trga, ali je grupa od oko tristotinak njih zaobilaznim ulicama
izbila pred zgradu Američke čitaonice u Knez Mihailovoj. Tu ih je dočekao
kordon milicije na konjima.
Studenti su krenuli da telima probiju kordon, a milicioneri
su upotrebili šmrkove s vodom i bombe sa suzavcem. Nekoliko desetina
milicionera prodrlo je u zgradu fakulteta, jureći i tukući studente koji su se
razbežali po učionicama i kabinetima.
Stotinak studenata je i posle intervencije milicije došlo
pred američku ambasadu. Tokom puta do zgrade u Ulici kneza Miloša niko ih nije
ometao, ali ih je milicija rasterala pendrecima kad su pred ambasadom počeli da
uzvikuju parole. Grupa od dvadestak najglasnijih uhapšena je i osuđena na po
mesec dana zatvora zbog „bacanja snega na milicionere i građane“, „ulične
galame“ i sličnog.
Posle je došla 1968. godina, pa 9. mart 1991, šetnje i
mitinzi 1997, Peti oktobar, sramni miting za Kosovo i patike… Nema razloga da
verujemo da će protesti zbog fantomki biti poslednji…
Izvor newsweek (Momčilo Petrović)