Prikaz knjiga: 1. Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future / PostKapitalizam: vodič u našu budućnost, Allen Lane 2016; 2.
Nick Srnicek i Alex Williams, Inventing the Future: Postcapitalism and a
World without Work / Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez
rada, Verso 2016.
U knjigama PostKapitalizam: vodič u našu budućnost Paula Masona i Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada
Nicka Srniceka i Alexa Williamsa zagovaraju se stvari za koje smo
verovali da su nestale sa levičarskog repertoara krajem 60-ih godina
prošlog veka: tehnološki optimizam, futurizam, programi i zahtevi,
umesto prostog dokumentovanja propadanja i protesta. Kao oznaka za
ponuđenu alternativu, u obe knjige se koristi neobično neutralna
kovanica „postkapitalizam“, a ne socijalizam, komunizam ili anarhizam,
koji su za naše autore na ovaj ili onaj način kompromitovani.
Srnicek i Williams odbacuju praktično sve što je evropska i američka
levica mislila i činila posle 1968, osim što donekle uvažavaju značaj
polne i rasne intersekcionalnosti.
Za njih problem nije u „politikama identiteta“ – koje neki levičari
vide kao glavni razlog zašto je šezdesetih sve otišlo dođavola – već u
odustajanju od ideje da je društvo s one strane kapitalizma moguće i
neophodno. „Od najava novih svetova dokolice, preko komunizma sovjetske
ere i afro-futurističkog slavljenja sintetične i dijasporične prirode
crne kulture, do post-rodnih snova radikalnog feminizma“, pišu oni,
„popularna imaginacija levice je gradila vizije društva neuporedivo
superirornije od svega o čemu danas sanjamo“. To je izvor velike
frustracije, jer se „čini da je ostvarenje tih snova bliže nego ikada“
zahvaljujući širenju automatizacije, zajedničkoj (komunalnoj)
proizvodnji i distribuciji softvera sa otvorenim kodom, copyleftu (za razliku od copyrighta) koji ukida vlasništvo nad intelektualnom imovinom i mogućnostima koje otvara 3D štampa.
Srnicek i Williams su skrenuli pažnju na sebe 2013. „Manifestom za
politiku akceleracionizma“ u kojem afirmišu „samoovladavanje“,
tehnologiju i oslobađajući potencijal kapitalizma kada se ovaj natera da
prekorači sopstvene granice. To je suvoparan i često neubedljiv
teorijski melanž pun apokaliptičnog uzbuđenja koje priziva doba
Vajmarske republike („Posle Hitlera, mi!“). Izmišljanje budućnosti je trezvenije štivo. Dok je manifest bio sračunato uvredljiv, autori se ovoga puta trude da pridobiju i preobrate čitaoca.
Mason je do postkapitalizma stigao posle duge novinarske karijere u
kojoj je pisao o novim tehnologijama i ekonomiji, kao i kratke ljubavne
afere sa trockizmom. Svoj „vodič u budućnost“ započinje na granici
između Moldavije i ruskog satelita Pridnjestrovlja, mesta gde je, kako
tvrdi, ljudima draža stabilnost diktature nego haos neoliberalizma. Reka
Dnjestar je „geografska granica između kapitalizma slobodnog tržišta i
sistema Vladimira Putina, kako god ga nazvali“ (autor ne objašnjava
zašto i taj sistem ne bi bio „kapitalizam slobodnog tržišta“). Prelaskom
u Putinlend shvatamo da je „najbolje što je kapitalizam imao da ponudi
već iza nas“: oko 2050. svet će se urušiti zbog klimatskih promena,
starenja stanovništva, migracija i disfunkcionalne ekonomije.
Mason, Srnicek i Williams su skeptični i smatraju da kejnsijanski
programi borbe protiv politika štednje kakve predlažu Corbyn, Sanders,
Podemos ili prvobitna Siriza – koji treba da „zauzdaju finansijski
sektor, eliminišu nametnute mere štednje, osiguraju investicije u zelenu
energiju i bolje plaćen rad“, kako ih Mason sažima – nisu ni izbliza
dovoljni da zaustave dolazeću propast. Odsustvo bilo kakve održive
sistemske alternative verovatno je „logičan ishod, ako verujete da je
jedina druga mogućnost ono što je levica 20. veka nazivala
’socijalizmom’“, što Mason definiše kao spoj „državne kontrole i
ekonomskog nacionalizma“ utemeljen na „brutalnoj hijerarhiji“. Znatno
mlađi Srnicek i Williams smatraju da je naš glavni zadatak da ispravimo
greške koje su levi libertarijanci činili posle 1968. Mason, s druge
strane, misli da oni nisu otišli dovoljno daleko.
On ne krije svoju veru u istorijsku nužnost i napredak, veru koju
većina današnjih marksista brižljivo krije. Postkapitalizam je moguć i
neophodan zato što „kapitalizam više nije u stanju da se prilagodi
tehnološkim promenama“. Rečima koje evociraju Marxov predgovor za Prilog kritici političke ekonomije,
Mason konstatuje da će „kapitalizam biti ukinut“ jer je potrošio svoje
produktivne resurse i u sebi krije „nešto dinamičnije, nešto što već
postoji unutar starog sistema, u početku skoro neprimetno“. Autori obe
knjige su uzbuđeni zbog mogućnosti nastanka „novoga čoveka“, ali ga
različito vide. Srnicek i Williams imaju „intervencionistički pristup
čoveku“, prihvatanje „individualnog telesnog eksperimentisanja“ do
nastanka novog čoveka u novom telu. Masonova proteza nam je bliža:
zasluge za talas protesta u protekloj deceniji, od Occupy Wall Street
(OWS) preko arapskog proleća do Majdana, on pripisuje internetu koji je
stvorio „obrazovane i povezane ljude“ čiju avangardu čini „umrežena
generacija“. Masonova analiza danas zvuči u najmanju ruku neodmereno
optimistički, ali on i dalje nema nikakvih rezervi prema „umreženim
revolucijama“ kojima je posvetio prethodnu knjigu, Zašto svuda počinje (2012). Srnicek i Williams su oprezniji i novu pokretačku silu istorije ne vide u postdiplomcima na Tviteru.
U obe knjige, glavna bitka se bije protiv politika štednje i
neoliberalizma. Obe knjige se bave i mogućim posledicama širenja
automatizacije kao što je stvaranje populacije „suvišnih ljudi“. „Pravi
smisao projekta štednje“, piše Mason, jeste „smanjivanje plata i
životnog standarda na zapadu, sve dok se oni u narednim decenijama ne
izjednače sa rastućim platama i standardom srednje klase u Kini i
Indiji“. Zato će „naredna generacija biti siromašnija od sadašnje; stari
ekonomski model je razbijen i više ne može proizvesti rast“. Ni ona
mesta koja su na neki način uspela da se izoluju – autoritarni Iran,
Kina, Rusija, socijaldemokratska severna Evropa – neće biti pošteđena.
„Do 2060. zemlje kao što je Švedska dostići će nivo nejednakosti ravan
onome danas u SAD“.
Razmišljajući o tome kako smo stigli dotle, Srnicek i Williams – kao i
mnogi autori u poslednje vreme, od Owena Jonesa preko Marka Fishera do
Philipa Mirowskog – naglašavaju ulogu ekspertskih grupa (Društvo Mont
Pelerin i slične organizacije) koje su imale spremna rešenja kada je
kejnsijanizam počeo da posustaje polovinom 70-ih godina prošlog veka.
„Folklorna politika“ klimatskih kampova, tematskih kampanja i lokalizama
pokazala se kao neadekvatan odgovor na neoliberalno preuzimanje države,
univerziteta i „zdravog razuma“. Mason je hrabriji i ambiciozniji. On
tvrdi da postoje jasni strukturni razlozi zašto je kapitalizam u svom
sadašnjem obliku kočnica tehnološkim promenama i poboljšanju ljudskog
života i veruje da su promene u načinu rada i raspodele proizvele novu
istorijsku silu sposobnu da ga prevaziđe.
Mason smatra da je ključni problem u tome što je „informaciona
ekonomija možda neuskladiva sa tržišnom ekonomijom“. U solidnom pregledu
različitih teorija adaptacije kapitalizma od početka 20. veka, Mason se
posebno fokusira na „talase“ kapitalističke promene o kojima piše ruski
revolucionarni socijalistički ekonomista Nikolaj Kondratijev, talase
zahvaljujući kojima kapitalizam uspešno izbegava scenarije kolapsa i
katastrofe koje su predviđali boljševici i menjševici. Talas promene
može podrazumevati „uvođenje novih tehnologija, razvoj novih poslovnih
modela, izlazak novih zemalja na globalno tržište ili rast količine i
raspoloživosti novca“, kao u slučaju „trećeg talasa“ kapitalističke
ekspanzije u vreme Belle Époque
(1871-1914). Mason analizira pokušaje Rose Luxemburg, Lenjina, Rudolfa
Hilferdinga i Eugena Varge da objasne procvat sistema za koji su mislili
da je na izdisaju. Rosa Luxemburg veruje da će njegova konačna propast
nastupiti kada čitava planeta bude uvučena u kapitalistički sistem. Ali
ona „gubi iz vida činjenicu da se nova tržišta mogu otvarati ne samo u
kolonijama, već i unutar nacionalnih ekonomija, u lokalnim sektorima, u
kućama ljudi, pa i u njihovim glavama“.
Nakratko se činilo da je takav novi talas počeo u periodu posle 1989,
kada je kapitalizam „dobio inekciju adrenalina kroz priliv radne snage,
otvaranje novih tržišta i širenje preduzetničkih sloboda“ zahvaljujući
otvaranju Kine, Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Ipak je već
krajem 90-ih godina prošlog veka bilo jasno da nešto nije u redu.
Propast internet kompanija je pokazala da nova industrijska revolucija
nije ni približno tako profitabilna kao što smo verovali da jeste. U
novom „info-kapitalizmu“ cenu više nisu diktirali cena rada, degradacija
materijalne baze, troškovi proizvodnje i tako dalje. Zahvaljujući novoj
dostupnosti „besplatnih stvari“ cene su određivane arbitrarno. Koliko
iTunes može naplatiti jedan mp3, ako znamo da se digitalne datoteke mogu
beskonačno kopirati, a nova muzika je u roku od nekoliko sekundi od
objavljivanja dostupna preko desetina polulegalnih kanala distribucije?
Drugi problem je bio pokret slobodnog softvera: raspoloživost kolektivno
razvijanog i besplatnog softvera kao što je Linux znači da su nam
„potrebni novi oblici vlasništva i upravljanja vlasništvom“, čime je
najavljen „novi modus proizvodnje s one strane kapitalizma“. Čak i
„tvrdokorni kapitalisti“ poput Gugla zavise od besplatnog softvera: na
primer, Android, koji Gugl koristi kao telefonski operativni sistem. Iz
današnjeg info-kapitalizma, zaključuje Mason, ne može proisteći nikakav
novi „talas“. (Srnicek i Williams se slažu s njim: „nove industrije“ –
Fejsbuk, Tviter, Instagram i tako dalje – „zapošljavaju tek 0,5 odsto
američke radne snage“, a „prosečna nova kompanija otvara 40 odsto manje
radnih mesta nego pre 20 godina“.)
Masonov omiljeni primer postkapitalističke institucije je Vikipedija,
uspešno neprofitno preduzeće koje se oslanja na entuzijazam i
volonterski rad hiljada urednika, samoregulišuća mreža koja nikoga ne
plaća i ne može se prodati ili kupiti. To je verovatno bolji primer nego
Uber, otvoreno eksploatatorska mreža za taksi prevoz o kojoj Mason
govori na drugom mestu, ali njegov prikaz Vikipedije jasno pokazuje da
on nije proveo mnogo vremena uređujući enciklopedijske odrednice.
Vikipedija se gotovo parazitski oslanja na istraživanja koja nije
obavila mreža, već akademska zajednica – zato se fraza „potreban izvor“
tako često ubacuje u odrednice sumnjive vrednosti, pre nego što dođu na
red za brisanje. (S druge strane, Vikipedija će vam progledati kroz
prste ako izvor izgleda iole zvanično. Svako sumnjivo istraživanje može
proći kao izvor podataka, kao što pokazuju neke od epskih uredničkih
bitaka, na primer povodom sukoba Rusije i Ukrajine: staljinistički
istoričari i ukrajinske službe bezbednosti redovno se navode kao
pouzdani izvori.) Greh „izvornog istraživanja“ – još jedan neprimeren
sklop reči, zloslutan skoro kao „potreban izvor“ – takođe nas podseća da
je ne-post-kapitalistički rad akademske zajednice osnova ovog projekta.
Vikipedija nije toliko nova forma znanja koliko novo pakovanje starih
formi.
Knjiga PostKapitalizam, kao i Srnicekov i Williamsov „Manifest akceleracionizma“, utemeljen je na Marxovom „Fragmentu o mašinama“ u Osnovima kritike političke ekonomije,
misaonom eksperimentu u kojem se „kapitalizam raspada jer nije u stanju
da opstane u okruženju zajedničkog, deljenog znanja“. To nam se upravo
sprema, veruje Mason, zahvaljujući peer-to-peer
mrežama i sličnim tehnologijama koje najavljuju „ekonomiju u kojoj se
mašine grade besplatno i traju večno. Mada mehaničarska radionica danas
miriše i zvuči gotovo isto kao pre 30 godina, ona se od radionice u
kojoj sam ja radio razlikuje isto koliko i pesma sa iTunesa od pesme na
ploči od vinila“. Gotovo polovina poslova će uskoro biti automatizovana,
tvrdi on, a ljudi koji će tako ostati bez posla „ne mogu se svi
pretvoriti u postmodernu poslugu za 1% najbogatijih“. Zbog smanjivanja
ponude poslova koji se plaćaju i nesposobnosti novih tehnologija da
ponovo pokrenu sistem (zbog ugrađene preferencije za besplatno i
kolektivno), kapital je primoran da nastavi da isisava ostatke socijalne
države i frenetično traga za načinima da naplati, „monetizuje“
društvene mreže. „Da bi zahvatio sve nepredviđene posledice
(eksternalije) u informatičkoj ekonomiji“, piše Mason. „kapital je
prinuđen da širi vlasnička prava na nove oblasti; on mora posedovati nas
same i naše plejliste, ne samo objavljene akademske radove, već i
istraživanja na osnovu kojih smo ih pisali. Ipak, sama tehnologija pruža
sredstva da se tome odupremo i čini takav aranžman dugoročno
neodrživim“. Kao i Marx i Rosa Luxemburg, Mason veruje da je kraj
kapitalizma moguć: njegovi prethodnici su samo pogrešili u tome što su
ga najavili pre vremena.
***
Neoliberalizam računa na to da će „uzbuđenje i polet koji prate nove
tehnologije biti prihvaćeni kao opravdanje za pretrpljene patnje na putu
do slobodnih tržišta. Rudari su morali biti slomljeni da bismo dobili
Fejsbuk, telekom kompanije su se morale privatizovati da bismo dobili 3G
telefone“. Zapravo, „potkopavanje pregovaračke pozicije radništva… je
suština čitavog projekta, sredstvo za sve ostale ciljeve“. Ali radnička
klasa posle toga nije nestala, već je stvoren „proletarijat koji broji
tri milijarde ljudi“. Mason je veoma skeptičan u pogledu sposobnosti
novog proletarijata da razvije političku svest i primećuje da „na tlu
neizvesnih poslova, ekstremnog siromaštva, migracija radne snage i
očajnih uslova života nema izgleda da na globalnom jugu izraste bilo šta
uporedivo sa zajedništvom i političkom svešću radničkog pokreta na
zapadu na vrhuncu njegove moći“. On objašnjava da ni radnički pokret na
zapadu nikada nije bio revolucionaran, ali propušta da primeti činjenicu
da je kvazi-ruralno „tle“ Kine ili Južne Amerike bilo mnogo sklonije
pobunama u poslednjih 70 godina nego organizovano radništvo Birmingema
ili Pitsburga. Ali sve to više nije važno, jer „danas je pokretač
promene, potencijalno, svaki čovek na planeti“, a „na mestu subjekta
istorije“ proletarijat je „zamenila raznorodna globalna populacija čije
su bojno polje svi aspekti društva – a ne samo rad“.
U ovom delu PostKapitalizma čitaoce će frustrirati kontrast
izmeđi Masonovog veoma uzdržanog prikaza poznatih elemenata istorije
radikalne levice i ushićenog prizivanja novog umreženog ljudskog bića.
Mason sofisticirano razvija argument da je „u istoriji ljudskog društva
proletarijat bio najbliži prosvećenom, kolektivnom istorijskom
subjektu”, ali taj subjekt nikada nije verovao da je njegov zadatak da
sruši kapitalizam, već samo da ga zauzda uz pomoć sindikata, zadruga i
samoobrazovanja i tako osigura bezbednost i održivost života za koje su
se radnici izborili unutar sistema. Nasuprot Marxovoj ideji o
proletarijatu kao „odsustvu“ bez sopstvene kulture ili prtljaga, Mason
ističe da je nova industrijska radna snaga stvorila osobenu i autonomnu
kulturu još dok je Marx bio student. Dok je Lenjin smatrao da je
„radnička aristokratija“ reakcionarna sila unutar radničke klase, Mason
je uveren da su u stvarnom životu viokokvalifikovani radnici avangarda
levice, na primer u Glazgovu i Berlinu 1919. ili u Brimingemu i Torinu
70-ih godina prošlog veka.
Mason briljira kada opisuje efekte finansijalizacije na Laj, njegov
rodni grad na severozapadu Engleske, ili istoriju militantnog radništva u
20. veku. Manje je ubedljiv kada pređe na „umrežene pokrete“ iz
poslednjih godina. On misli da organizovani fabrički proletarijat u SAD,
Evropi i Japanu nije uspeo da probije put do postkapitalizma – ili
socijalizma, kako se to nekad zvalo – ali OWS, Majdan, Tahrir, pa čak i
protesti protiv Radničke partije u Brazilu su „dokazi da je na scenu
stupio novi istorijski subjekt. To nije samo radnička klasa pod novom
maskom – to je umreženo čovečanstvo“. Kapitalizam je stvorio „novu silu
koja će ga sahraniti“. Tu silu čine umreženi pojedinci koji su kampovali
na gradskim trgovima, blokirali mesta na kojima se vadi nafta iz
škriljca (protiv frakovanja), organizovali pank koncerte na krovovima
ruskih katedrala, prkosno podizali limenke piva u lice islamizmu na
travi Gezi parka i tako dalje. Mason tu zaista prelazi u kič, ali veći
problem je njegov propust da analizira političku sadržinu omladinskih
pokreta.
On ne razume da ni u jednom od tih pokreta nema mnogo onih koji u
„kapitalizmu“ vide najvećeg neprijatelja, a svakako ih je manje nego
među štrajkačima iz 30-ih ili 70-ih godina prošlog veka. To je šarena
gomila ljudi koji potiču iz različitih društvenih klasa i zagovaraju
različite stavove sa svih strana političkog spektra, a ono što ih
navodno ujedinjuje jeste korišćenje Tvitera i nepoverenje u „stare
elite“ i hijerarhije. Pošto ne nose nikakv prtljag, nije vredno truda
istraživati zašto su, na primer, protesti u Brazilu tako brzo prešli
granicu otvorenog rasizma, zašto su neki od demonstranata na Tahriru
odabrali da podrže novog generala umesto demokratski izabranog
islamiste, zašto na obe strane u sukobu u Ukrajini važan deo čine
elementi radikalne desnice i zašto mladi koji su donedavno okupirali
London i Njujork sad odjednom vode klasične političke kampanje za
osedele socijaldemokratske i levičarske kandidate starog kova.
Zaslepljen svojom tehno-utopijom Mason zanemaruje sva ta pitanja.
On stalno iznova ponavlja da je sukob između postkapitalizma i
njegovih navodnih neoliberalnih neprijatelja „prožet sukobljavanjem
mreže i hijerarhije“. I to je možda tačka u kojoj se najviše udaljava od
Srniceka i Williamsa. U prvom delu Izmišljanja budućnosti izlaže
se kritika lokalne, samoorganizovane, nehijerarhijske politike. Srnicek
i Williams to nazivaju „folklornom politikom“, iako se spolja čini da
su takve inicijative uvezane s internetom i društvenim mrežama bar
koliko i futurizam koji oni zastupaju, možda i više. Akteri folklorne
politike, poput Masonovih mladih umreženih pojedinaca, postavljaju
„svakodnevnicu iznad strukture… osećanje iznad mišljenja“. Primer su
OWS, 15M u Španiji, zapatisti i većina oblika političke borbe koji se
zasnivaju na direktnoj akciji: sve je u neposrednosti. U folklornoj
politici „taktika i proces su važniji od strateških ciljeva“, pa modus
komunikacije – bilo kroz direktna sučeljavanja u protestnim kampovima
ili preko društvenih mreža – postaje fetiš, dok se politički sadržaj
potiskuje u drugi plan. Što se tiče Srniceka i Williamsa, ideja da sami
treba da budemo promena koju želimo da vidimo u svetu garantuje da
nikakve promene neće biti.
Zašto folklorna politika naizgled cveta u umreženom svetu savremenih
protesta? Zato što proizvodi osećaj topline, tvrde oni, utisak da zaista
„preduzimamo nešto“, utisak koji se pojačava kad neku od bitaka
dobijemo: „Ali na male pobede – koje su bez sumnje korisne, jer bude
nadu – pada senka velikih poraza. Glavni izazov s kojim se levica danas
suočava jeste izlaženje na kraj sa razočarenjima i neuspesima poslednjeg
ciklusa borbi“. To uključuje „noviju istoriju revolucija – od
revolucije u Iranu do arapskog proleća“ (prilično širok zahvat, mora se
primetiti), koje su se redovno „završavale nekom kombinacijom
teokratskog autoritarizma, vojne diktature i građanskog rata“. Oni više
prostora poklanjaju pokretima koji su pokušali da se polugama državne
moći približe uobičajenim putem, pobedom na izborima. Njihov primer toga
je pokušaj stvaranja „dvojne vlasti“ države i lokalnih zajednica u
Venecueli – što danas možda izgleda kao promašaj, ali je bar bio pokušaj
izgradnje nečega istinski „protivhegemonijskog“ i „strukturnog“.
Kako Srnicek i Williams vide stvari, misija istorijskog radničkog
pokreta je bila da definiše ciljeve i postavi zahteve – da traži
penzije, socijalno osiguranje, kraće radno vreme – i bori se za njih na
radnom mestu i van njega. Ono što njih dvojica zapravo predlažu, ako se
kritika folklorne politike ostavi po strani (jer su je događaji već
prevazišli, budući da se posle finansijskog sloma levica poslednje
generacije više ne organizuje u afinitetske grupe već u političke
partije), jeste da treba ustanoviti novi skup zahteva i uporno
insistirati na njima, onako kako je to činila stara levica. Dva od tih
zahetva – puna automatizacija i univerzalni osnovni dohodak – sasvim su
konkretni; treći zahtev, budućnost, očekivano je manje jasno definisan.
Srnicek i Williams nas podsećaju da smo nekada verovali da će ljudi u
21. veku raditi tri dana u nedelji, a prosečno puno radno vreme u SAD
danas se približilo brojci od 47 sati nedeljno, bez vremena provedenog
na putu do posla. To je apsurdno, kažu oni, ako se ima u vidu koliko
rada je već automatizovano, da ne govorimo o onome što nas čeka u
budućnosti. Njihov zamišljeni ne-radnički pokret zahteva potpunu
automatizaciju. Ipak, iako se veliki deo ljudskog rada može
automatizovati bez većih problema, ostaje još dosta toga što je teško
zamisliti kao automatizovano, na primer usluge nege bolesnika – što je
pitanje koje Srnicek i Williams zaobilaze.
***
Kako ćemo izdržavati stanovništvo sveta kada potpuna automatizacija
jednom bude ostvarena? Tu na scenu stupa univerzalni osnovni dohodak.
Mason podržava tu ideju i predlaže da se „isplate finansiraju iz poreza
na tržišnu ekonomiju“. Tako će primaoci osnovnog dohotka moći da
preusmere svoje vreme u postkapitalistički segment ekonomije. Gugl će
biti nemilosrdno oporezovan da bi bivši radnici u kol-centrima i
prodavnicama „sve za funtu“ mogli da se posvete radu na Vikipediji. I
ovde Mason ide korak dalje od Srniceka i Williamsa u artikulisanju
alternativa i predlaganju sredstava za njihovo ostvarivanje. Tamo gde
Srnicek i Williams pokazuju izvesne simpatije za neke aspekte sovjetskog
socijalizma (naročito za svemirski program i „intervencionistički“
pristup prirodi, ljudskoj i onoj drugoj), Mason pokazuje samo prezir za
„strojevi korak“ Sovjetskog Saveza i njegovih satelita. „Izlaz“ iz
kapitalizma koji je ponudio sovjetski sistem, tvrdi on, vodio je u
„nešto još gore od kapitalizma“. (To nije sasvim fer: neko će primetiti
da je pravo pitanje da li je to gore od ruskog kapitalizma na kraju 20. veka ili u poslednjih 25 godina, a to je pitanje na koje je već teže odgovoriti.)
Mason se ne slaže sa stavom „sajber-staljinista“ da je snaga računara
udahnula novi život fantaziji o sasvim planiranoj ekonomiji: „Čak ni sa
najbržim super-kompjuterima i najvećim farmama podataka, planiranje
nije primarni put izlaska iz kapitalizma“. U takvom sistemu, tvrdi on,
ne bi bilo mesta za „elektronsku trgovinu, mrežne strukture, stvari koje
se besplatno dele preko peer-to-peer mreža – to jest, za
oblike nekapitalističkog života koji već postoje. Mason do kraja ostaje
sasvim posebna vrsta marksiste. Protivi se planovima za kompjuterizaciju
socijalističke ekonomije iz istih razloga iz kojih su Marx i Engels
napadali „utopijske socijaliste“ svog vremena“: zato što njihovi planovi
zanemaruju „stvarni i već postojeći pokret koji ukida sadašnje stanje
stvari“ – to jest, organizovanu radničku klasu. U Masonovoj viziji,
pokret je umrežena omladina koja ukida kapitalizam kliktajima miša, klik
po klik.
Ipak, iznenada, pred sam kraj PostKapitalizma, planiranje
ponovo dospeva u prvi plan. Mason tu prvi put pominje klimatske promene.
On odbacuje ideju da „tržište“ može rešiti problem sistemom trgovine
pravima na emisiju gasova i sličnim aranžmanima, a onda se, kao da je
uskočio u neku drugu knjigu, zalaže za „državnu kontrolu i planiranje“
kao put prelaska u ekonomiju sa nultom emisijom štetnih gasova u kojoj
će „niskoplatežne, nedovoljno kvalifikovane i nekvalitetne korporacije“
koje cvetaju u režimu neoliberalizma biti „nemilosrdno“ likvidirane, kao
radnički pokret 80-ih godina prošlog veka. Odjednom se pokazuje da su
njegove nehijerarhijske mreže irelevantne za najveći problem koji nas
čeka u sledećih 100 godina. Srnicek i Williams, s druge strane, usputno
primećuju da su klimatske promene jedan od velikih strukturnih problema
koje „folklorna politika“ ne može rešiti: posle potpune automatizacije,
tvrde oni, relaksiranije stanovništvo će manje trošiti, pa će se i
pritisak na resurse smanjti. Možda je stvarno tako, ali bilo bi lepo da
nam Mason ili Srnicek i Williams otkriju malo više detalja o našim
budućim robotima-slugama: gde će ih praviti i od čega, gde će se vaditi
potrebne sirovine – i tako to.
Optimizam ove dve knjige, vera da je velike probleme još moguće
rešiti, deluje zarazno. Ipak, na kraju, postkapitalizam je, kao i
postmodernizam, samo oznaka za odsustvo, a ne pozitivan program. Kao i
antikapitalizam s početka 21. veka, on nam govori samo šta nije: u ovom
slučaju, on nije stara levica, folklorna politika, socijaldemokratija
ili staljinizam, sa njihovim čvrstim hijerarhijama i bez svih onih
besplatnih stvari koje su tako kul. Postkapitalizam, kao i
prekapitalizam, može biti feudalno društvo ili robovlasnički sistem ili
noćna mora razrušenih gradova i radioaktivnih nomada iz naučne
fantastike. Ili možda samo etatizam bez slobodnog tržišta, koji toliko
užasava Masona. Socijalizam, koliko god da je značenje tog termina
zamagljeno neodmerenim korišćenjem, i dalje podrazumeva nešto socijalno,
komunizam nešto komunalno, anarhizam nešto anarhično. U svakom slučaju,
nešto za šta smo spremni da se borimo, ako u to verujemo. Narativ o
postkapitalizmu nas samo obaveštava da proizvodne snage čine mogućim
neke promene i predlaže da ih zahtevamo, ili tvrdi da to već nesvesno
činimo.
Owen Hatherlay, London Review of Books, 30.06.2016.
Preveo Đorđe Tomić