Jedan od najčešćih razloga za razvod
braka su nepomirljivi interesi. Izraz koji su popularizovali holivudski parovi,
kod kojih je to gotovo uvek razlog razvoda, zapravo je svojevrstan paravan za
pravi razlog razvoda. Neverstvo je takođe uvek negde pri vrhu. Podaci pokazuju kako
je sve veći broj razvoda često izazvan nekakvom vrstom seksualnog
nezadovoljstva, bilo to neverstvo, premalo seksa ili različite disfunkcije. No,
o tim razlozima, osim u nekim posebnim slučajevima neverstva, nikad se ne
priča.
Seks je u našem društvu veliki tabu.
Činjenica je, takođe, da postoje brakovi bez seksa, brakovi u kojima se
supružnici međusobno varaju, u kojima se prave da ne znaju da ovaj drugi/a
vara, brakovi u kojima su se supružnici pomirili s tim da će do kraja života
biti jako dobri cimeri jer je strasti nestalo itd. U društvu opsednutom seksom
imamo velikih problema u svoja četiri zida. No, mora li biti tako? Isto su se
zapitali i Kristofer Rajan i Kasilda Džeta, doktor psihologije i psihijatar. U
knjizi “Seks u zoru: Praistorijsko poreklo savremene seksualnosti” tvrde kako
je monogamija ljudima nametnuta. Zbog tog neprirodnog koncepta danas pate i
muškarci i žene jer su im vekovima objašnjavali kakva je njihova seksualnost,
umesto da su je sami istraživali.
Za početak, kriv je Darvin, tvrde
Rajan i Džeta u svojoj kontroverznoj knjizi. Iako je uradio mnogo za biologiju
i niko ne osporava doprinos njegovog kapitalnog dela “Postanak vrsta”,
činjenica je da je živeo u viktorijansko doba opterećeno seksualnom čednošću i
sa danas zastarelim pogledom na seksualnost.
“Žena… uz vrlo retke izuzetke, manje
je željna od muškarca” – napisao je gospodin Darvin (1809–1882).
Pa kako da onda ozbiljno shvatimo
“nalaze” o ljudskoj seksualnosti čoveka koji je verovao u postojanje ozbiljne
bolesti “ženske histerije”? U viktorijanskom dobu je vladalo uvreženo mišljenje
kako je seks usluga koju žena daje muškarcu, milost. Nažalost, takvo mišljenje
nije izašlo iz mode donedavno – a postoje ljudi koji još u to veruju. Ženski
libido ne postoji ili je bleda kopija muškarčevog, misle mnogi, a vodeći se tom
pretpostavkom, mnogi su naučnici istraživali istoriju ljudskih veza i tako
došli do zaključka da je monogamija najprirodnija ljudskoj rasi, a porodica –
majka, otac i dete/deca osnovna jedinica društva.
Ali, da li je zaista tako? I zašto
onda sve manje brakova opstaje? Znate li uopšte za neki brak u kom nije bilo
posrnulih ili u kom bar jedan od partnera nije poželeo da spava s nekim drugim?
Zašto ljudi, više nego ijedna druga vrsta na planeti, razmišljaju o seksu,
maštaju o njemu, masturbiraju i, na kraju krajeva, toliko često to rade? Rajan
i Džeta nisu poverovali u tu priču. Počnimo od naših prvih rođaka, čovekolikih
majmuna. S šimpanzama i bonobo majmunima imamo najviše sličnosti te se s njima
najčešće i upoređujemo, tražeći uzroke našem ponašanju u njihovima. No, to
radimo vrlo selektivno. Kad raspravljamo o ljudskoj ratničkoj, krvoločnoj
prirodi – koju smo nasledili s društvenim konvencijama i pravilima – tu su nam
šimpanze dežurni “krivci”.
Ali kad tražimo sličnosti s našim
seksualnim navikama, ne okrećemo se bonobo majmunima koji su, uz ljude, jedini
primati koji se ljube u usta, dugo se gledaju u oči pre seksa i kod kojih su
ženke polno aktivne tokom celog ciklusa. Ne, bonobo su za nas promiskuitetni jer
imaju seks iz zabave i tako rešavaju društvene probleme. Kad pričamo u ljudskoj
seksualnosti, odjednom pričamo o – gibonima, malim čovekolikim majmunima s
kojima smo se genetski rastali pre 22 miliona godina (za razliku od bonobo i
šimpanzi, s kojima smo se rastali pre pet do šest miliona godina). Ali giboni
su jedini čovekoliki majmuni koji su monogamni i zato odgovaraju pretpostavkama
o prirodnosti ljudske monogamije. No zašto ne pričamo više o bonobo majmunima
čije smo nagone takođe nasledili i onda obavili konvencijama i tzv. moralom?
Još jedan argument onih koji smatraju
da je monogamija prirodna ljudskoj vrsti jeste taj da su se naši preci u
praistoriji grupisali u parove kako bi preživeli. Priča ide otprilike ovako:
uslovi za život bili su surovi i ženi je od muškarca bila potrebna zaštita jer
je on mogao obezbediti hranu i sklonište. Ona mu je zauzvrat ponudila
ekskluzivni pristup njenoj seksualnosti. Muškarcima je to jako važno, a to je
isto tako navodno urođeno tom polu jer žele osigurati širenje (isključivo)
svoga genetskog materijala. Rajan i Džeta takav pristup nazivaju
“kremenkizacijom istorije”, podsećajući kako je pogrešno stvarati pretpostavke
o životu naših predaka na temelju današnjih iskustava. To što zamišljamo da je
porodica Kremenko živela u kamenom dobu praktično isto kao i mi, samo zato što
nam se to čini zabavnim ili logičnim, ne znači da je to istina. Zauzvrat, nude
pogled na plemenska društva koja postoje i danas, a u kojima je seksualna
sloboda prirodna, menjanje partnera ne izaziva osudu društva nego se podstiče,
a važnost očinstva, pa i majčinstva, ne postoji. Takav pristup pobija i teoriju
o neizbežnosti patrijarhata.
Naime, suprotno verovanju mnogih
sociologa, kao što je Stiven Goldberg, da je “patrijarhat univerzalan” svim ljudskim
društvima koja postoje i koja su ikad postojala (a verovatno, nada se Goldberg,
koja će ikad i postojati), rat polova uopšte nije potreban za skladno i mirno
društvo. Rajan i Džeta kao jedan od primera navode narod Mosuo koji živi na
jugozapadu Kine. U toj zajednici, koju čini oko 56.000 ljudi, seksualna
nezavisnost i sloboda podrazumevaju se za oba pola. Domaćinstva se vrte oko
žena i kćerik, a muškarci imaju očinsku obavezu prema deci njihovih sestara.
Koja su deca njihova nije važno. Argument o važnosti očinstva pada u vodu s još
većim praskom kad se uhvatimo sa plemenima koja žive u Amazoniji, od Venecuele
do Bolivije. Plemena na tom području veruju kako se dete u ženinoj utrobi
stvara akumuliranjem sperme. Bukvalno, žena treba da ima seksualne odnose sa
što više izabranih partnera kako bi svom detetu pružila što bolje šanse u
njegovom budućem životu. Pa tako bira onoga koji je najbolji lovac, koji ima
najlepše lice ili najsnažnije ruke. A kad se dete rodi, odgajaju ga svi – jer
svi su mu očevi. U tim društvima patrijarhat ne postoji jer nema potrebe za
kontrolom seksualnog ponašanja žena. Njihova želja i volja za seksom prepoznaje
se kao jednaka onoj kod muškaraca. A mogući kontraargumenti o tome kako još
nikad nije pronađeno društvo u kom vlada matrijarhat nevažni su zbog
jednostavne činjenice da se ne radi o konceptu uređenja društva “iz ogledala”.
U tzv. matrijarhatu žene imaju veću
ulogu u odlučivanju, ali kontrola muškaraca ni na koji način nije potrebna jer
su polovi jednaki. Kao, uostalom, i kod naših rođaka bonoboa. Iako su ženke
najpoštovanije članice plemena, muškarci im nisu potčinjeni. Ukratko, kod
bonobo majmuna ženke su seksualno aktivne, zbog čega su muškarci manje
frustrirani jer ne postoji jaka konkurencija. Zbog nepoznatog očinstva stvara
se manje mužjačkih saveza te postoji manje ubistava mladunčadi i raširenija
očinska briga. Kod šimpanzi takav sistem ne postoji. Patrijarhat smo, čini se,
naučili od njih, jer za razliku od bonoboa, kod šimpanzi postoji jaka
konkurencija među mužjacima za parenje, postoje i silovanja, a alfa mužjaci
ubijaju mladunčad koja nije njihova kako kasnije ne bi potkopavali njihov
autoritet. Ne postavlja se pitanje koji sistem se čini boljim, nego zašto smo
izabrali onaj koji je očito lošiji. Rajan i Džeta ipak nisu napisali “Seks u
zoru” kako bi nas pozvali da se vratimo životu na drveću ili da potpuno
odbacimo moderan način života i vratimo se sakupljanju plodova.
No jasno je kako seksualnost koju
praktikujemo ne funkcioniše. Brojni su razlozi zbog kojih znamo da nam
monogamija nije prirodan koncept, a argumenti su svuda oko nas. U statistici, u
vezama naših prijatelja, nas i u brakovima naših roditelja. Koliko je ljudskih
odnosa i dečjih života uništeno razvodima jer ga on nije mogao držati u
pantalonama ili jer je ona htela frajera u kožnoj jakni? Mnoge pogrešne
pretpostavke vodile su današnjem stanju. Jedna od najsnažnijih je da je želja
žena za seksom bila priznata bolest – ponovo se vraćamo na žensku histeriju.
Lekari su je, inače, lečili “masažom vulve koja je dovodila do nervnog
paroksizma koji je pacijentkinji davao privremeno olakšanje”. I to sve do 1952.
godine, kad je precrtana sa službenog spiska bolesti. Koliko god bila jaka
potreba za osuđivanjem promiskuitetnih ljudi, onih koji imaju otvorene veze i
brakove, te koliko god imali potrebu da moralizuju oko dostojanstva muškarca i
(posebno često) žene, moramo se saglasiti o jednom: nije moguće da su nas
milioni godina evolucije doveli do stadijum u kom se, poput Adama i Eve na
izlasku iz rajskog vrta, pokrivamo smokvinim listom od srama.