U novoj emisiji TV Buka ugostili smo Božu Vreću. Božo Vrećo je umjetnik, interpretator i autor sevdalinki za kratko vrijeme postao je regionalna senzacija. Odlukuju ga visok i mekan glas i upečatljivi scenski nastupi.
Božo je rođen 18.10.1983. godine u Foči. Muzički nije obrazovan,samouk je, nikada nije išao na časove pjevanja, niti je svirao instrumente, a glas je vježbao tako što je pratio instrukcije na internetu. Sa 27 godina se odlučio za sevdalinke jer se na taj način poistovećuje sa njenim junacima koji bi zbog ljubavi pretrpeli sva stradanja. Njegova interpretacija sevdalinki je posebna, izvodi je sa posebnim žarom.
U nastavku teksta Vam donosimo dijelove intervjua…
Aleksandar Trifunović: Zanimljivo mi je to što si rekao i zaista dijelim to mišljenje da je živjeti u budućnosti, odnosno živjeti sadašnjost i misliti o budućnosti je u stvari stvar ličnog izbora. Prošlost je vrlo jednostavna. Povratak u prošlost je mnogo jednostavnija od izbora života sada….
Božo Vrećo: Kako da ne. Ja nisam od onih ljudi koji kažu to je sudbinski, to će se desiti, to nas čeka u nekom krugu. Ja mislim da mi konstantno stvaramo sve ono za šta smo sposobni i zašto se borimo. U principu moja karijera nije pala sa neba i niko mi zaista nije dao ništa tek tako. Ništa mi nije bilo servirano na pladnju i za sve sam se morao boriti. Ali ja volim borbu i negdje u toj borbi se i kleše sav moj talenat i sva moja virtuoznost u domenu sevdaha, ako mogu tako da nazovem, kroz moj autorski rad koji je već sada negdje evidentan. Meni to u stvari jako imponuje i jako mi daje snage svi ti ljudi i ta njihova potpora… I divno je što sam se ja ogradio od ljudi koji me ne vole i koji me ne podržavaju i koji ne dolaze na moje koncerte. Dakle ja nisam od umjetnika koji stvaraju za svakoga, koji kažu da se to mora svima dopasti. Apsolutno ne. Moj glas, moja vizualnost, moje stvaranje, ljudi sa kojima se družim, sa kojima surađujem, također su poprilično čudni, ali jako inteligentni, široki duboki i mislim da su za određen dio ljudi.
Aleksandar Trifunović: Prije emisije mi je zaista bilo stalo da ti objasnim razloge zbog kojih želim da razgovaram sa tobom, to bi volio da ponovim i našim gledaocima, a to je da ti ni u jednom trenutku ne objašnjavaš sebe, da si izbjegao tu zamku, da objašnjavaš „daj pogledajte ja sam drugačiji“. Ne ti demonstriraš osobu ja sam svoj, to sam ja…
Božo Vrećo: Prihvati me ili ne. Nema nikakvog „ratosiljanja“ da te ubjeđujem u nešto. Ja te uopšte ne prisiljavam da ti dođeš na moj koncert da uživaš u njemu. Ti to moraš osjetiti. Ja u stvari volim da živim sa tim osjećajem i ja sam to podjelio, napravio sam radikalno rez u svemu tome. Rekao sam da ne stvaram za ljude kamenje. Ja zaista to tako i osjećam i tako percipiram jer to su ljudi koji ne osjećaju ništa, koji ne žive sa emocijom, koji žive dualan, dvojni, odnosno lažni život, nisu vjerodostojni sebi ili vole samo sebe, druge ne. Dakle puni kompleksa, sa takvim ljudima zaista ne želim da budem okružen i volim da zažmirim da takvih ljudi bude manje. Volim nekako da to prizovem, da se i univerzum i sve oko nas upravo postara za to.
Aleksandar Trifunović: Da ti nekako nisi dozvolio da tvoja eksualnost bude tema ispred tvoje muzike…
Božo Vrećo: Znaš zbog čega, zato što mi u stvari ne možeš mi ništa prišiti što već nije očigledno. Prišićeš mi da sam gej, da sam žena, da sam muškarac istovremeno… Ja sve to jesam. Ja u stvari volim i muškarce i žene, volim ljude i ljubav je u stvari primarna u svemu. Ona ne poznaje rod. Ona ni kroz sevdah ne poznaje rod, a onda i kroz sav moj vizualni identitet. Ja ne mogu da se dijelim. Svi smo mi u stvari i muškarac i žena i upravo kada bi tako gledali na ljude i kada bi tako živjeli, sa tom dualnošću, mislim da bi život bio mnogo ljepši, mnogo uređeniji i mnogo iskreniji. Tako da ljudi u stvari nisu u nedoumici u vezi samnom. Njima je sve jasno poprilično, a ono što nije ja se postaram da im objasnim.
Aleksandar Trifunović: Kada pričamo o tim emocijama s jedne strane ih ne kriješ i misliš da je to bitno. I na neki način otvaraš i druge da ih ne kriju…
Božo Vrećo: To oslobađa definitivno. Ja sam kroz koncerte uvidio da ne želim da budem neko ko sa strane, sa zadrškom pjeva, neko ko sa zadrškom izlazi na tu scenu. Ja moram svoja krila raširiti. Ja nekako uvijek zamislim vizualno tu ženu koja je počela ispjevavati sevdah. Ja nju zaista zamišljam kako šušti sa tim dimijama, kako sprema pitu i pjeva, kako je njoj otvoren taj pendžer, otvorena kapija, ona čeka tog muškarca, a on možda nikada neće doći… ali ona negdje u svojim mislima čeka, pjeva mu i divno je što je taj glas u stvari otišao negdje dalje od te mahale. I u stvari divno je što je ta sloboda nešto što je meni krucijalno bitno i što je svjetlo ispred mene.
Aleksandar Trifunović: … možda je lični doživljaj muzike svakoga pojedinačan, možda to tako treba da bude, sam si to rekao na kraju krajeva. Ali hajde da vjerujemo da je to recept s jedne strane i da je moguće da taj recept primjenimo na jedno društvo, da uz svu tu tugu, koja je neminovna, koja je i opravdana damo šansu i životu?
Božo Vrećo: Ona se u stvari pretopi u tu jednu emociju, nadu oslobođenje i u to neko vjerovanje u bolje sutra. Znaš negdje na početku sam se ja nagledao parova koji dolaze. Žena koje me voli, ali muškarac dođe samo zbog nje, jer ne može da je odbije, jer bi se ona naljutila. Međutim on nije neko ko prati moj rad, ne zna dovoljno o meni, a na kraju nije me ni doživio uživo, nije čuo sve to što treba da čuje. Ja kažem da pored tog glasa, iz svog domena kažem, ljudi osjete apsolutno to nešto što je iskra slobode i upravo to mijenja ljude. To otvara vrata, to nas negdje spaja, to nas negdje povezuje. I bez obzira koliko mi bili različiti, koliko mi imali potpuno različit identitet, koliko se razlikovali vizualno, ipak mislim da nas ta pjesma itekako veže i kada sagledamo stvari danas, nakon nekih šest godina od nekog mog počinjanja, previranja, eksperimentisanja definitivno mogu da napravim paralelu i da kažem da su ljudi duboko unutra i da ljudi to osjećaju.
Aleksandar Trifunović: … Činjenice govore da ovo društvo nažalost nije društvo tolerancije koliko bi moglo i trebalo biti. Ali ti poprilično razoružavaš. Biću iskren, koliko treba hrabrosti za to? Jer kada ti i ja ovako pričamo ljudi će reći, pa ovo je sve potpuno u redu, ali, budimo realni, trebaju doći na taj nivo…
Božo Vrećo: U 21 vijeku treba hrabrost živjeti svoj život. Bavti se muzikom koja je dio tebe, koja je dio tvoje nutrine i pri tom pokušati omađijati ljude upravo tom muzikom, tom ljepotom duše, koju ti posjeduješ unutra i koju nesebično daješ. Divno je što su ljudi prihvatili što sam ja iskren, što nisam lažan. Ja definitivno izađem sa nalakiranim noktima, nakarminisan, u suknji, u haljini… Izađem i na Markale na pijacu, i u taksi, i u tvoju emisiju i na koncert. Dakle nije to osoba koja se vizualno razlikuje od tvog Bože susjeda. I u tome je ustvari keč….
Aleksandar Trifunović: … U Banjaluci nisi započeo koncert u haljini, obukao si je na pola koncerta. Reakcija publike, za one koji neznaju, je bila fantastična. Mislim da su svi ustali na noge, aplaudirali i na neki način dali potvrdu tvojoj hrabrosti. Međutim u jednom razgovoru za Hrvatsku televiziju, a moja drugarica Lamija Begagić je to sjajno primjetila i napisala tekst posvećen tome, rekao si koliko ti je tvoja majka u svemu pomogla i kako je tvoju želju da nosiš haljinu, nagradila kupujući ti haljinu…..
Božo Vrećo: Ona je bila podrška i sjećam se toga. O tome pišem i u mojoj knjizi koja uskoro izlazi, 11. juna će ugledati svjetlo dana. Jako sam emotivan i uzbuđen zbog toga. Pričajući sa ljudima koji su radili na toj knjizi, koji su prodrli u strukturu svega toga, to poprilično intimno, kao dnevnik. Ispisano je kao lirski roman, jako puno poezije, jako puno metaforskog pričanja i nekog monološkog prepričavanja i jako puno govori o meni, o tom, nazovimo ga tako, stradanju kroz odrastanje. Jer zante, svi ti ožiljci su u stvari mene negdje preoblikovali i formirali. Naravno uz njenu potporu, uz majčinu pomoć i tu neku svijest da ja treba da istrajem u tome što jesam… Jer ona nikada nije htjela da me mijenja i to je fantastična konstatacija na cijelu priču. Upravo me prihvatala takvog i upravo mi je uvijek potvrđivala „ja sam te takvog rodila društvo te nije takvim učinilo; ne želim da se mijenjaš; ne želim da ljudi utiču na tebe; ne želim da te sve ono ružno što čuješ mijenja u tom kontekstu da budeš druga osoba, neka te samo ojača, neka ti to bude vjetar u leđa“….
Cijeli intervju pogledajte u videu:
Ostale intrevju iz novog ciklusa pogledajte na našem YouTube kanalu