Foto: Vladimir Manojlović
On je autor brojnih djela, a neki od njih su romani: „Dvadeset
četiri zida“, „Parter“, „Prave Beograđanke“, „Tuđine“, te zbirke priča:
„Tragači“, „Mediterani“, Sve za lepotu“. Pisac je i drama: „Nomadi“, „Tvrđava
Evropa“, „Bar sam svoj čovek“. Njegova djela objavljivana su na španskom, ukrajinskom,
katalonskom, mađarskom, portugalskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.
Zastupljen u desetak reprezentativnih antologija srpske, ex-YU,
južnoistočnoevropske i evropske kratke proze. Dobio je više od deset književnih
nagrada, između ostalih Andrićevu, „Meša Selimović“, Nagradu grada Beograda.
O književnosti, spisateljskoj karijeri, životu, muzici, umjetnosti i mnogim
drugim temama, novinar Buka magazina razgovarao je sa nesvakidašnjim i jako
čitanim piscem, Igorom Marojevićem.
Ove godine gost si na OK festu, tačnije OK BOOK zoni, gdje ćeš predstaviti
svoj književni opus. Da li si ikada ranije imao promociju na sličnim mjestima i
da li ti imponuje što si pozvan na jedan takav festival da budeš književni
gost?
Igor:
Književnim promocijama pristupam što je profesionalnije i rutinskije moguće ali
osećam diletantski entuzijazam pred odlazak na svako mesto gde ću o svojim muzičkim aktivnostima
moći da pričam ili pevam. Nisam ranije imao
promociju na manifestacijama kakva je OK fest i godi mi što ću je uskoro
imati.
Nisi slučajno pozvan na muzički
festival jer i ti se baviš muzikom. Na čemu trenutno radiš? Koliko mi je
poznato ti si završio album sa svojim bendom?
Igor: Album nije završen, materijal postoji ali još smo u fazi njegovog
konačnog odabira i usviravanja na probama a na osnovu demo snimaka koje smo
uradili. Bend se zove Ultrazvuk, svi članovi su sa raznim grupama ranije
objavili EP odnosno poneki album. Zajedničko nam je i da smo rođeni šezdesetih
i da smo lokalno etablirani ali ne kao muzičari: bubnjar Ivan Ivačković je rok
kritičar i biograf pojedinih poznatih izvođača, gitarista Dušan Pavlović je
profesor na Fakultetu političkih nauka i bivši poslanik stranke Dosta je bilo
koji je vratio mandat i poslaničku platu, basista Predrag Mitrović je šef
kardiologije na Urgentnom centru i, između ostalog, scenarista TV serije
“San urgentne noći”. Potonja dvojica i ja smo autori
celokupne muzike, svi radimo aranžmane, a većinu tekstova je napisala moja
neznatnost.
Da li ćeš objaviti album za neku
produkcijsku kuću i malo se ozbiljnije posvetiti muzici i svirkama?
Igor: Ugovor nam je već ponudila jedna značajna diskografska kuća iz
Beograda ali ne verujem da će snimanje biti gotovo a album objavljen pre leta
2024. godine. Svirkama ćemo se baviti onoliko koliko nas organizatori budu
zvali i u zavisnosti od uslova koje nam budu nudili.
Kako, pored spisateljske karijere i
života u dva evropska grada koja nisu blizu jedan drugoga, uopšte uspjevaš da
nađeš prostora i za muziciranje?
Igor:
Trudim se da budem dobro organizovan, a nemam sekundarnu porodicu, niti dece iz
prethodnih brakova, ni kučeta, ni mačeta.
Zanima me kada si počeo da se baviš
muzikom?
Igor:
Počeci su vezani za srednju školu, kao petnaestogodišnjak sam napisao svoju
prvu pesmu, Odrastao nisam, koja će se
35 godina kasnije naći na mom solo albumu “Da se ne zameri” 2018.
godne, istina s prilično izmenjenim tekstom. Ne verujem da su moji gimnazijski
bendovi i prvi beogradski vredni daljeg spomena. Drugi, bend “Stvarno
kvarno”, je objavio kasetu 1992. godine sa kog se relativno pamti poluhit
Radovan baca daske, parodija klasika Another one Bites the Dust grupe
Queen. Od ranih osamdesetih do danas,
moj izraz je alternativni rok pevljivih refrena i kritičkih ili barem ironičnih
tekstova, a mislim da će slično biti i na albumu Ultrazvuka.
Na festu ćeš predstaviti svoje romane.
Ima li neko djelo ili neka djela koje posebno izdvajaš i o kojim ćeš knjigama
govoriti na Tjentištu?
Igor:
Izdvajam roman “Ostaci sveta” iz 2020. godine iz prostog razloga što
je to jedini moj narativ koji uvodi sasvim nov poetički postupak, prosede
ulančanog skaza, i što se uhvatio u koštac sa najtabuizovanijim temama naše i
španske istorije, s obzirom na to da živim na relaciji Beograd-Barselona. Iz sasvim
drugih razloga naglašavam i zbirku priča “Beograđanke” iz 2014.
godine, to je jedino moje delo prodato u tiražu od desetak hiljada primeraka,
pa sam ja kao pisac one hit band. Na Tjentištu ću govoriti o toj i drugim
svojim knjigama u kojima rokenrol ima značajniju ulogu, a to su, između
ostalog, romani “Parter” iz 2009. godine i zbirka priča “Sve za
lepotu” objavljene 2021. godine.
Žanrovski tvoje knjige su različite
ali u svakom romanu ostavljaš svoj pečat, jer i po stilu pisanja i po
svjetonazoru osjeća se da ih je pisao Marojević. Kako to uspjevaš?
Igor:
Ne mogu dati pouzdan odgovor jer sam o tom pitanju subjektivan, ali
pretpostavljam da je razlog u poetičkoj smesi manje-više tabuizovane teme ili
tema, doživljenog govora, kritičkog naboja, ironije, cinizma, crnog i, uopšte,
humora, kao zajedničke supstance koju primenjujem na gotovo svaki narativ.
U tvojim romanima postoji i erotskih
momenata. Da li ti je to taj dio bundovničkog i rokerskog koje nosiš i imaš u
sebi i da li je teško unijeti tu erotičnost u pisanje a u isto vrijeme ne biti
vulgaran?
Igor:
Iskreno, ne verujem. Ne vidim naročitu vezu između ljubavno-seksualnih potreba
i buntovništva, a unošenje erosa je neophodno i kao neka vrsta proorijentira u
kritičkom kontekstu: nešto mora biti i pozitivno inače bi se sve srušilo.
Pretpostavljam da onim literatama koji erotično pisanje shvataju kao vid bunta
izrazito uspeva da budu vulgarni.
Koliko u tvojim knjigama ima
autobiografskog i koji tvoji romani su autobiografski?
Igor:
Pretpostavljam, oko polovine napisanog, u svakom od mojih romana, bilo da se
pripoveda iz prvog ili trećeg lica, o savremenosti ili istoriji. Pojedina svoja
iskustva dajem i likovima iz povesti, odnosno onima koji nisu glavni junaci ili
poglaviti pripovedači.
Moram te na kraju pitati o
spisateljskoj hiperprodukciji koja se pojavila na ovim prostorina. Čini se da
ima više pisaca negoli čitalaca. Tvoje mišljenje o tome i da li je to pozitivno
ili negativno za književnost?
Igor:
Ne vidim kako bi moglo biti pozitivno, ali nije ni previše negativno. Možda
jeste na kratki rok jer su paraknjiževni
bilderi koji idu gladni u teretanu obično krajnje navalentni. Na dugi rok je
sasvim svejedno jer ogromna većina paraliterature vrlo brzo nestaje iz iole
šireg vidokruga.