Etnoselo za đake želja je rukovodstva i roditelja učenika Osnovne škole „Svetozar Miletić” u Zemunu. Idealno bi bilo da ima deset kućica sa po 12 ležajeva, da može da se smesti grupa od 120 dece, koliko ih otprilike ima u svakom razredu. Mora imati veliku kuhinju i trpezariju. Letnje učionice. Sve u etnostilu, bez kompjutera, pametnih tabli i mobilnih telefona.
“Imaćemo voćnjak, drvorede jabuka, šljiva. Vinograd. Štalu, da gajimo tri, četiri konja, dve-tri krave, koze, ovce, guske, patke, ćurke… I ribnjak.”
– Deo imanja zauzeće njiva, da uzgajamo kukuruz, kupus, karfiol, krompir, luk… Imaćemo voćnjak, drvorede jabuka, šljiva. Vinograd. Štalu, da gajimo tri, četiri konja, dve-tri krave, koze, ovce, guske, patke, ćurke… I ribnjak. Komplet selo, puno dece. Jarbol nasred sela. Ujutru intonacija himne, „postrojavanje”, gimnastika na čistom vazduhu. Uveče logorska vatra, proglašavanje najvrednijih tog dana, spuštanje zastave, povečerje kao u izviđačima – kao da naglas maštari Miroljub Mosurović, direktor OŠ „Svetozar Miletić”, a bez šale predočava do detalja osmišljen plan kome lokacija fali da se obistini.
Mosurović smatra da su rekreativne nastave, izleti i ekskurzije pelješenje roditelja, gde je deci, nažalost, od svih ponuđenih sadržaja najdraže da skaču po hotelskim sobama. Rekreativna košta minimum 20.000 dinara. Za boravak u etnoselu plaćali bi samo hranu. Svaki razred bi dolazio dva do tri puta godišnje. Smenjivali bi se na dve nedelje.
“Rekreativna košta minimum 20.000 dinara. Za boravak u etnoselu plaćali bi samo hranu. Svaki razred bi dolazio dva do tri puta godišnje.”
– Ne raste voće i povrće na pijaci, niti se mleko pravi u prodavnici, kao što naša deca misle. Odrastaju na asfaltu. Mnogi su ćurku i patku videli samo na slici. Zamislite male Zemunce kad krenu vinogradom da beru zrelo grožđe, a onda plodove dele sa drugarima. Neće zbog kiše bežati u kuću, trčaće napolje u kabanicama i gumenim čizmama da šljapkaju po barama – dočarava Mosurović.