Srbija je definitivno zemlja depresivnih ljudi. A kakav narod takva i vlast: depresivna. Gledajući lica lidera svih stranaka, čovek bi zaključio da su svi izgubili, odnosno da na izborima niko nije pobedio, uprkos tome što imamo stranku koja je osvojila polovinu glasova. Počev od Vučića, preko Tadića, Šešelja, Raškovićeve, do Dačića svi su izgledali kao da su na parastosu a ne u izbornoj noći, katarzi demokratije. Kao da smo prisustovali Topalovićima u novom ruhu, gde je Radulović ličio na Mirka pa je održao malo vatreniji govor a Pajtić je bio kao Đenka, posle davljenja, srećan što je preživeo, bar privremeno.
Napravite mali eksperiment: isključite ton i posmatrajte mimiku lica Aleksandra Vučića, tokom njegovog pobedničkog govora, na konferenciji za novinare, posle izbora. Lice tužnog, rezigniranog, čoveka, zar ne? Ili ako hoćete da upotrebimo eufemizam: lice pesnika koji ne veruje u vlastite stihove. A možda je Vučić, kao i Milošević, naučio lekciju iz Domanovićevog “Vođe”. Srbi vole takve ljude, tmurne, zabrinute, ozbiljne, pa sad što imaju neki nedostatak, koga briga, niko nije savršen. S druge strane, Domanovićev “Vođa” je knjiga koja najbolje odslikava čuveni aforizam nemačkog fizičara Georga Kristofa Lihtenberga:” Jedna knjiga je kao ogledalo: ako je čita magarac neće sigurno moći da reflektuje učenjaka”.
Rezultat izbora u Srbiji za EU je gotovo najbolji mogući. U Briselu, kao i u Vašingtonu, što smo videli tokom vladavina Miloševića, Koštunice i Tadića, preferiraju da imaju “jakog” čoveka u Beogradu, odnosno lidera s kojim mogu da završavaju poslove. Priče o demokratiji i demokratskim liderima su za javnost, iza kulisa se mnogo radije i ozbiljnije radi sa onima koji imaju realnu vlast na terenu, bez obzira na njihov liberalno-demokratski kapacitet. Izjašnjavanje građana je potvrdilo da takav status i dalje ima Vučić. Tako da ćemo, već koliko sutra, iz EU čuti da čestitaju na pobedi srpskom premijeru i da očekuju kako će novi parlament biti što hitnije konstituisan a vlada što brže formirana kako bi mogao da se nastavi reformski put i proces pregovora o članstvu Srbije u EU.
U poslednjih dvadeset godina sam pratio sve izbore u najvažnijim demokratskim zemljama Zapada i nikada nisam video ni tako ubedljivu pobedu jedne stranke ni tako deprimentan govor pobednika. Štaviše, u istoriji demokratskih zemalja, ne pamti se stranka koja je osvojila 50 odsto glasova u državama sa čistim proporcionalnim sistemom, ali verujte, ne pamti se nijedan lider koji je održao tako mlak, tako neinventivan i govor pun opštih mesta. Paradoksalno je što je Vučić insistirao da su ovo izbori na kojima Srbija odlučuje o budućnosti, o reformskoj agendi, o decidiranom koraku ka napretku. Iz njegovog govora i tzv. “body language” proizilazi da Srbiju ništa dobro ne očekuje.
Mada je moguće da, paradoksalno, Vučić nije zadovoljan rezultatima izbora. I pored toga što je osvojio polovinu glasova, to mu nije dovoljno da ima većinu u parlamentu. Kada sve male stranke koje su bile na listi SNS-a, uzmu svoj deo kolača, od PUPS-a, Ljajića, Vulina, Draškovića, Popovića, Ilića, plus Nikolićevi poslanici, dolazi se do zaključka da verovatno neće imati 126 poslanika u skupštini. Da li to znači da Vučić ne veruje svojim koalicioonim partnerima, da ne veruje poslanicima u kvoti Tomislava Nikolića? Da li to znači da će Vučić opet morati u koaliciju sa SPS-om, odnosno da ima u rezervi socijalističke poslanike u slučaju da proradi “peta kolona” unutar SNS-a?
Postavlja se pitanje: šta to hoće da uradi Aleksandar Vučić kada mu je potrebna tako velika, u Italiji bi rekli, “bugarska većina” u parlamentu? Šta mu to ne da mira da čak ni u noći apsolutnog trijumfa, kakav se ne pamti u parlamentarnoj istoriji demokratskih zemalja, nije mogao da priušti sebi čak ni opuštenost, a kamoli veselje?
U svakom slučaju rezultati izjašnjavanja građana su pokazali da su izbori bili nepotrebni. Bez obzira na to da li će SDS, Dosta je bilo i DSS-Dveri, ući u parlament, jasno je da Vučić neće imati ozbiljnu opoziciju zbog njene heterogenosti i animoziteta. S jedne strane imamo proevrospke patuljke na ivici cenzusa čiji lideri, Pajtić, Tadić, Radulović, ne mogu očima da se vide i koji su čak rizikovali i političku smrt a nisu hteli da se ujedine. I druga strana nije ništa bolja, Šešelj je direktno udvostručio glasove na račun DSS i Dveri i zaista je teško zamisliti da lider SRS-a može da se približi Raškovićevoj i Obradoviću. Posle negativnog iskustva sa SPS-om, nije realno da se proevropske ili proruske stranke približe Dačićevoj ekipi.
U Domu Narodne skuštine ćemo imati tri ili čak šest opozicija sa vrlo skromnim poslaničkim klubovima. Oni koji i dalje veruju da skupštinska govornica ima specifičnu težinu za stvaranje novih lidera i uticajnih političkih ličnosti žive u tehnološko-medijskoj praistoriji. Kada su Paroški, Marković i Šešelj sticali popularnost, skupštinski televizijski prenosi su bili jedina mesta gde su mogli da se vide na televiziji, danas postoji toliko instrumenata na raspolaganju političarima da dopru do birača da su skupštinski prenosi potpuno prevaziđeni.
I ova izborna kampanja je pokazala neinventivnost opozicionih stranaka i nesposobnost dobrog dela politčkog establišmenta da smogne snage i posle 20 godina promeni ploču, kao što je to uradio Vučić, ili da ode u penziju i otvori prostor za neke nove političke klince koji bi u sledećih par godina mogli da ugroze Vučića. Zvuči kontradiktorno, ali za Vučića su Šešelj, Tadić, Pajtić, Obradović, Rašković, Jovanović, Dačić, najbolja garancija da će bez problema biti na kormilu Srbije. Poznati, predvidljivi i istrošeni tako da Vučićeva natmurenost i rezigniranost izgledaju prilično ubedljivo za depresivne Srbe. Da Srbi su depresivan narod, dovoljno je da pogledate dvorišta i kuće po unutrašnjoj Srbiji i Vojvodini, zapuštena i prljava, kuće u raspadu ili ostavljene na pola, ili bez krova. To na žalost nije odraz nemaštine već depresije koja vlada Srbijom. Za čisto i uređeno dvorište i “okrečenu” kuću nije potreban novac, dovoljna je dobra volja i živost, osobine koje nedostaju depresivnima. A znate kako kažu stari Latini:”Similis simili gaudet”.
Dakle, izbori su samo potvrdili da imamo političkog, tmurnog, Gulivera i proevropske i proruske svadljive liliputance, koji nemaju ni koalicioni ni unutrašnji kapacitet da ugroze Gulivera. To je najbolje shvatio Milomir Marić, direktor Srećne televizije koji je još u 21 čas pustio Parove na Happy-ju, i otišao da gostuje na rivalskoj Prvoj.