Biljana Stojković je redovna profesorka Biološkog i Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Aktivna je u borbi za ljudska prava i društvo jednakosti i solidarnosti. BIla je kandidatkinja za predsjednicu Srbije ispred koalicje lijevih i zelenih stranaka i koalicije “Moramo”. Trenutno je kopredsjednica zeleno-lijeve stranke “Zajedno”.
“Situacija je prilično paradoksalna u ovom vremenu kada proteste organizuju opozicione političke stranke i izvode na ulice stotine hiljada ljudi, ali se okupljanja uvijaju u foliju isključivo građanskih protesta i izbegava se da na njima govore političari. Naravno da je svakom učesniku protesta jasno da promena mora biti urađena kroz politički rad, a ipak dominira ograđivanje od političkih partija. Predstoji nam ponovno građenje poverenja između stranaka i građana, kao najteži proces u ovom trenutku” – kaže Biljana Stojković.
U razgovoru za BUKA magazin Stojković napominje da bi medijske slobode oborile naprednjačku vlast i Aleksandra Vučića za samo nekoliko mjeseci.
“Kroz medije on je uspeo da izgradi sopstveni kult ličnosti, da zamaskira realnost i kreira virtuelnu stvarnost, da ubedi ljude kako je Srbija moćnija i bogatija nego ikada, da bez njega ne bi bilo ni plata ni penzija i da bi Srbija nestala s lica Zemlje pod nekim drugačijim vlastima” – kaže Biljana Stojković.
U brojnim gradovima stanovništvo je pokazalo neposlušnost i bunt. Kuda vode ti potezi?
Nema nikakve dileme da su građani Srbije konačno ustali, nakon decenijskog sakupljanja frustracija zbog života u Srbiji. Neverovatan je nivo destrukcije koji smo doživeli. U Srbiji je poništena uloga svake institucije – od Narodne skupštine, preko sudstva do same izvršne vlasti. Mi više nemamo razdvojene grane vlasti zato što one, osim na papiru, ni ne postoje. Postoji samo vlast u rukama jednog čoveka koji po Ustavu Republike Srbije ne bi ni trebalo da ima neke posebne nadležnosti. To je naravno Aleksandar Vučić u ulozi predsednika Srbije. Po mom mišljenju, čak je i razaranje institucija manji problem od potpune dekonstrukcije društva. Institucije možemo oporaviti jednog dana kada smenimo ovaj režim, ali je posebno podmukli proces doveo do sistematskog uništavanja funkcionisanja zajednice, osećaja uređenosti, sigurnosti ili pristojnosti. Niko se više ni ne nada da može dobiti pravdu pred sudovima ukoliko nije član Srpske napredne stranke; niko ne očekuje da može ostvariti preglede ili lečenje u državnom zdravstvu; socijalna pravda je zaboravljena odavno; radnička prava i sindikalno organizovanje su obrisani iz prakse pod pretnjama državnih zaštitnika krupnog kapitala, itd. Nadzor nad građanima je toliki da lokalne vlasti prete ljudima ukoliko nešto napišu na društvenim mrežama, ako posećuju kafiće koji nisu po volji vlastima, ukoliko se druže sa određenim ljudima – ograničavanje sloboda je ogromno. Sve u svemu, ljudi su prinuđeni da se svako za sebe snalazi u haotičnoj džungli, bez podrške institucija i zajednice. Ne zaboravimo zaluđivanje ljudi kroz male ekrane na kojima se Vučić svakodnevno obraća građanima koristeći najteže optužbe protiv svih koji mu se ne dopadaju, protiv „unutrašnjih neprijatelja i stranih plaćenika“. Njegov jezik je agresivan, ciničan, svadljiv, preteći. Takav jezik se preliva u zasedanja Skupštine, u emisije televizija pod režimskom kontrolom, a odatle u svaku kuću i u glave dece i mladih. Nivo nasilja i negativnih emocija je neverovatan! Društvo je razbijeno do atoma!
Masakri s početka maja meseca doveli su do kulminacije nezadovoljstva koje nije stalo. Bez obzira na to što je povod bio nepojmljivo traumatičan, ili baš zbog toga, svako je u te događaje učitao sve probleme koje ima, pa makar to bila i samo emocija beznađa. Mislim da je osvešćivanje bilo naglo, burno i nepovratno – kao kada se probudite iz noćne more i naprasno shvatite da to nije, ili ne mora biti realnost.
Da li je konačno kreiran povoljan ambijent za uzbunjivače i one koji žele da dignu glas protiv ugnjetavanja?
U korumpiranoj državi ne možete očekivati da uzbunjivač neće imati problema sa režimskim kvazi-institucijama. Svaki uzbunjivač je ostajao bez posla ili je hapšen. Ohrabruje činjenica da postoje ljudi koji će ustati u odbranu ljudi spremnih da progovore. Jedina odbrana je javnost i zbog toga se sve više građana okuplja kao zaštitni zid za hrabre ljude. Slučaj uzbunjivača Aleksandra Obradovića iz Krušika bio je prva demonstracija činjenice da smo potrebni jedni drugima. Najnoviji slučaj je uzbunjivačica iz policije koja je dostavila dokumenta o skrivanju saobraćajne nesreće kuma Aleksandra Vučića, a koju je počinio nadrogiran i pijan. Kao i Obradović, i Katarina Petrović je bila uhapšena, ali ubrzo puštena jer su se ljudi pobunili. Značajno je probuđen osećaj solidarnosti, ali su i ohrabreni pojedinci da javno govore o svakoj kriminalnoj radnji kojoj su svedočili.
Tokom protesta i različitih akcija građani dobijaju pozive za saslušanja u policiji ili prekršajne/krivične tužbe, ali to više nikog ne brine jer znaju da će dobiti pravnu i finansijsku pomoć. To su najveći uspesi protesta – ponovno buđenje solidarnosti! Predstoji nam da proširimo krug ljudi koji će biti uvučeni u tu predivnu emociju na kojoj se zasniva svaka ljudska zajednica. Kada to postignemo, vratićemo se na civilizacijski put.
Kako se može politički artikulisati nezadovoljstvo stanovništva i kako će ubuduće biti artikulisano?
Politička artikulacija nezadovoljstva je možda najveći problem u ovom trenutku. Naime, veoma uspešno je u javnost usađeno mišljenje da je politika isto što i nepoštenje, da je svaka stranka ista, da ne postoje političari koji se politikom bave zbog javnog interesa. Dakle, veoma je duboko nepoverenje prema političkim partijama. Tome je svakako doprinelo i ogromno razočarenje u tzv. demokratske vlasti nakon Petog oktobra, nemogućnost opozicije da se konsoliduje u SNS ambijentu, a takvo mišljenje Vučić intenzivno neguje u javnosti. Situacija je prilično paradoksalna u ovom vremenu kada proteste organizuju opozicione političke stranke i izvode na ulice stotine hiljada ljudi, ali se okupljanja uvijaju u foliju isključivo građanskih protesta i izbegava se da na njima govore političari. Naravno da je svakom učesniku protesta jasno da promena mora biti urađena kroz politički rad, a ipak dominira ograđivanje od političkih partija. Predstoji nam ponovno građenje poverenja između stranaka i građana, kao najteži proces u ovom trenutku.
Da li su blokade saobraćaja uvod u blokade rada državnih institucija koje mogu da reaguju prema zahtjevima kritične mase?
Svakog dana razgovaramo o tome šta mogu biti novi potezi protesta koji će izvršiti još veći pritisak na vlast. Vučić je izvukao jako dobre zaključke iz devedesetih godina kada smo protestovali protiv Miloševića. Milošević je na demonstracije izvodio kordone policije koji su tukli ljude, što je uglavnom izvodilo još više besnih građana na ulice. Vučićeva strategija je maksimalno ignorisanje uličnih dešavanja u nadi da će se brojnost smanjivati tokom vremena. Naravno, van protesta vrše se pritisci na pojedince – ili na javne ličnosti kroz medije, ili pisanjem kazni i privođenjem običnih građana. Ovogodišnji protesti su se, međutim, pokazali prilično otpornim na takav vid zastrašivanja i ne smanjuje se spremnost ljudi da rizikuju. Mislim da je to posledica osećanja da nam ne može biti gore, ni čitavom društvu ni pojedincima, kao i one emocije solidarnosti i zajedništva o kojoj sam govorila.
Mnogo se raspravlja o novim potezima opozicije u organizaciji bunta nakon leta, kada se svi građani vrate svojim životima posle godišnjih odmora. Čeka nas ponovno suočavanje sa svim elementima horora u kom živimo i to će biti nova energija u pobuni. Postoje različiti vidovi građanske neposlušnosti i budite sigurni da ćemo ih isprobati sve.
Pred vlast su postavljeni zahtjevi koje aktuelni režim, izgleda, nije spreman da ispuni. Da li će u narednom periodu ta lista zahtjeva biti dopunjena?
Za sada nema planova da se proširuje lista zahteva. Očigledno je da Vučić ne želi samostalno da ispuni zahteve, bez obzira na to da li ih ima tri ili deset. Mi ga na to moramo naterati kroz pojačavanje pritiska i političku artikulaciju. Jasno je da, u konačnici, ispunjavanje zahteva vodi i poboljšanju izbornih uslova, posebno u domenu medija. Normalizacija života je i sloboda izbora. Mediji su osnovna poluga vlasti Aleksandra Vučića, pa je oduzimanje nacionalne frekvencije Pinku i Happy-ju poslednje što ima nameru da ispuni. Tu će biti najviše borbe.
Kako ocjenjujete zahtjeve koji se tiču regulisanja rada elektronskih, štampanih i online medija i medijskog ugleda javnosti? Čini se da je to zahtjev o kome se dosad najmanje raspravljalo…
Različiti akteri protesta na različite načine percipiraju prioritete u zahtevima. Moje je mišljenje da su upravo mediji ključni. Već sam implicirala da bi medijske slobode oborile naprednjačku vlast i Vučića za samo nekoliko meseci. Kroz medije on je uspeo da izgradi sopstveni kult ličnosti, da zamaskira realnost i kreira virtuelnu stvarnost, da ubedi ljude kako je Srbija moćnija i bogatija nego ikada, da bez njega ne bi bilo ni plata ni penzija i da bi Srbija nestala s lica Zemlje pod nekim drugačijim vlastima. Kroz svakodnevno kreiranje agresije, on upumpava strahove, a kada se ljudi plaše imaju tendenciju da se okupljaju oko vođe i veruju u sve što kaže. Zamislite da mu izmaknete mogućnost da upravlja šarenim televizijama i onemogućite mu da iscrtava lažnu sliku života. Svetovi u glavama mnogih ljudi srušili bi se vrlo brzo i shvatili bi da žive u pustoši, ostavljeni da se snalaze potpuno sami.
Kakva je politička budućnost protesta “Srbija protiv nasilja”? Smatrate li da je pametan potez dodatno političko organizovanje u kontekstu rada političkih partija?
Budućnost protesta je, po mom mišljenju, dobra. S obzirom da uspešno održavamo proteste i tokom letnjih meseci, da ih širimo po Srbiji, ne vidim načina da se sve ugasi na jesen kada ćemo svi ponovo biti suočeni sa svim teškim životnim okolnostima.
Potrebno je da se iz organizacije protesta iznedri jedinstvo u političkom nastupu. Vučić okuplja sve u galimatijasu ideologija i interesa, pa se logično iscrtava potreba ukrupnjavanja na drugoj strani. Proevropska opozicija za sada dobro sarađuje u protestima, ali je neminovno da se pojave posebni problemi u političkoj artikulaciji. Nadam se da ćemo ipak uspeti u prevazilaženju različitosti pozicija. Drugim rečima, potreban nam je najmanji zajednički sadržalac koji će nas bar na kratko okupiti, dovoljno dugo da napravimo nekakvu normalnost, a onda se možemo sukobljavati na ideološkom polju i planu politika. Iz saradnje ipak moram da isključim ekstremno desne stranke. Njihov pristup previše odudara od opsega stavova za sada okupljenih stranaka. Konačno, oni se nisu ni uključili u proteste pa je prilično jednostavno ne uračunati ih u snagu promena.