Voki Erceg, mladi književnik i režiser iz Banjaluke pokrenuo je književni časopis “Hourglass Literay Magazine”, a trenutno je konkurs za izbor tekstova za prvo izdanje ovog časopisa. Za BUKU smo razgovarali o pokretanju ovog časopisa i književnosti.
Voki, reci nam nešto više o Književnom časopisu “Hourglass Literay Magazine”. Kako je došlo do pokretanja cijele priče?
Moguće je, mislim, sažeti odgovor u jednu reč: reakcija , ali ubeđen sam, kada bismo nastavili da pričamo o “reakcionizmu”, ko zna gde bi smo završili (verovatno ovde gde jesmo: u truljavoj stvarnosti Banjalučkoj).
Kao čitalac, kao takozvani mladi pisac, napokon, kako to veli Danilo Kiš kao književni kalfa – a da li je to zbilja nešto što sam osećao pre nego što sam čitao Kiša ili je svest pomešala čitanje sa sećanjem, ne znam, shvatio sam da je svaki književni napor, zapravo, stilska vežba: priređivanje, urednički posao, prevođenje, lektura… To je vreme čitanja Puteva (urednici Mićević, Horozofić), potom, tokom studija, bio sam fasciniran edicijama Branka Kukića, napokon knj. časopisom Gradac. Ne treba zaboraviti i “indie” (namerno koristim ovu hipstersku reč) priređivače sa engleskog govornog područja: Edvarda L. Smita (koji se bavio i piratima i erotskom umetošću i umetnicima zapada i istoka, Rovan Piling koja je priredila zaista moćan “priručnik” za dekadente ili recimo, knjiga “Savage God”, Ala Alvareza, knjiga koja je suštinski (mala) enciklopedija pisaca koji su počinili samoubistvo, poučna koliko i dekadentna; to su sve neke stvari koje mi dolaze u um, i koje su, zajedno sa mnogim drugim stvarima koje ovog trenutka izmiču mom sećanju, odredile tu putanju ka Hourglass Literary Magazine-u.
Raspisali ste i književni konkurs? Reci nam nešto o tom konkursu?
Mislim da je o konkursu dovoljno rečeno i putem medija i na kraju krajeva, putem dobro organizovanog web sajta – www.hourglassonline.org; o ideji književnog nadmaetanja učili smo. O Sofokleu, Evripidu, zar ne? Na kraju krajeva, toliko toga je rečeno, govori se neprestano šta jedan knjžievni natječaj/konkurs znači za pisca.
Zbog čega biste pozvali književnike da pošalju rad na konkurs ovog Književnog časopisa?
Hm. Moram da priznam da nisam siguran kako da odgovorim na ovo pitanje. Mogu, približno da dam odgovor na osnovu nekog (skromnog) ličnog iskustva: podsticaj, finansijski, na primer. Ne znam.
Naša urednica Lejla Kalamujić upravo je dobila nagradu na Susretima Zija Dizdarevića – o tome nećete čitati u tzv. “našim medijama”. To vam oni neće dozvoliti! Uostalom, i Lana Bastišić je tu istu nagradu dobila dva puta zaredom. Da li je RTRS ili bilo koji drugi tzv. “naš medij” ikada pozvao Lanu, da li se o tome priča van ovog našeg preuskog prostora. Lana je našla izlaz (svi ga tražimo), to je gotovo patetično.
U opisu časopisa ističete da njegujete različitosti. Koliko je važno pričati o tome, o razlikama, o drugom, naročito u našem društvu?
Književnike, književnice i manekene i manekenke zaista povezuju opšta mesta, “izvesna banalnost”; verujem da nema osobe koja će se usprotiviti “negovanju razlika”! Čak i gospodin Dabić, bivši i sadašnji pisac (zamislite paradosk! čovek koji je napisao Mali noćni komad…) no sudionici smo jedne (h)istorije i histerije. Međutim – način – na koji mi negujemo te razlike ne samo religijske, već i razlike jezičke… jesu stvari postupka, metoda, to su dakle stvari tehnčke prirode, rekao bih, književne!
Kakva je po tebi, književna scena kod nas, šta je ono što se izdvaja? Imamo mnogo pisane riječi, a uvijek se može postaviti pitanje kvaliteta iste?
Plašim se, naravno, da izostavim neka imena, hoću reći, knjige autora koje cenim, a sa druge strane ne verujem više u neki direktan obračun sa palanačkim bogovima. (Recimo Hourglass redakciju čine pisci koje ja zaista “pratim”!) Ali, jedan autor, ovde mora biti pomenuti – Irfan Horozović. Moj napor da to ime spomenem u lokalnim medijima, u poslednje vreme, završio se rekao bih, ma koliko je ta reč (pre)jaka, skandalozno, kao da živimo u vreme infamne opresije. Irfan Horozović je defintivan banjalučki pisac, kasnije, proslavio se u grupi čuvenih zagrebačkih post-modernista, tačnije post-borhesovaca. Zalud su tomovi i tomovi pojedinih banjalučkih pisaca (ne želim da “mrčim hartiju i da ih imenujem), Talhe ili šedrvanski vrt jeste apsolutna banjalučka knjiga, balukabadska knjiga, koju zasad, zaista, niko nije uspeo da prevaziđe, ono što Banjaluku “bocka” jeste činjenica da je taj Irfan Horozović proteran iz Banjaluke na najpodliji mogućni način (kao uostalom ne samo on već koliko?! Banjalučana). Napokon, Banjaluka ne zaslužuje Irfana Horozovića, i naravno mnoge druge pisce, ali, spominjem Irfana, jer je njegova knjiga jedna od mojih lektira i jer se pomen njegovog imena, u recentnim mojim intervjuima povodom Hourglass-a završio na cenzorskoj giljotini. Bez izuzetka. Naravno da ćemo pisati o Irfanu Horzofiću u prvom broju Hourglass Literary Magazine-a. Umišljam da postoji neka automatizacija kada se spomene njegovo ime u našim redakcijama – zasvetli ono crveno svetlo, a sa zvučnika se čuje: “Achtung, Achtung “.
O čemu ti pišeš?
Ja trenutno pišem jedan intevju za 6yku. Šalim se. Ne želim da pričam o onome što je još neizvesno, a iskreno, obaveze oko Hourglass Literary Magazine-a ne dozvoljavalju mi da pišem na način koji meni prija.
Diplomirao si režiju, a kroz časopis se najavljuju i zanimljivi video materijali. Koliko kroz ovaj časopis dolazi do spajanja onoga čime se ti baviš režije i književnosti?
Ja te video-materijale ne režiram, no nadgledam! Jedini izuzetak je video: “Do you have your own voice?” koji sam načinio iz čiste dokolice.
Šta bi čitaocima Buke preporučio za čitanje tokom jeseni?
Poleteo sam da ispričam jednu Bernhardovu angedotu, duga je! Neka se čitaoci obrate astrolozima, bioenergetičarima, kasirkama, preporukama u rubrikama Blica i komšinicama sa prvoga sprata, tu će naći ili čuti, siguran sam: šta bi trebalo (šta se čita ove jeseni :).
Razgovarala Maja Isović