To sam prvo izgovorila kad nam je još sanjiva, preplanula, neumivena,
nakon što je odspavala par sati posle puta, rekla – Verili smo se.
Pre
nego što sam to izgovorila, progutala sam neki kamen koji mi se
zaglavio u grlu, jedva, sve mi suze pošle i vrtela u glavi, čekaj, bre,
bila sam tu kad si se rodila, kad ti je izašao prvi zubić, kad si
prohodala, učila demi-plié, pošla u školu, pa na fakultet, slavile smo
ocene, diplome, master, prvi posao, i šta sad, odlaziš od mene u novu
fazu života i ja tome da ne prisustvujem!
Pola mozga je cvilelo,
pola smirivalo – budi cool, budi cool, njen život, njeno venčanje, makni
se u stranu. I to bih rekla svakome od vas – ‘ajde, bre, ne izvodi,
pusti dete da se venča kako hoće, pošto smo svi cool kad su drugi u
pitanju.
Pre toga, njih dvoje su vikendima trčkali Beograd –
Zagreb i obratno, ja kidala i gubila živce sa svakim tim putovanjem,
štopovala vreme, hazbend zvocao da ona nije mala, ja replicirala da je
ludaka na sve strane, ozbiljno razmišljam da napišem predložak za film –
Majka je posebna vrsta ludaka.
I tako, saopšti ona da su se
verili, mi čestitali, eto, sad je verena, pa trajaće verenički staž, pa
još putovanja, kidanja živaca, rominga, kad stižeš, šta ti je bre majko,
kad, ljubimica saopšti da od ta posla nema ništa i da će venčanje čim
prije.
Je li, dete, upitam ja, hoće li oni, misleći na njegove
roditelje, možda da navrate do nas, da se, šta ja znam, čula sam da to
ide tako, upoznamo, ukrstimo koplja, nešto? Ma ‘ajde, odgovori moje
dete, sad će baš da pređu 442 kilometra da bi tebe upoznali! Pa u pravu
si, i nisam neka za upoznavanje, mada bih se očešljala, našminkala i
pristojno obukla, evo majke mi. I ne bih psovala, mislim, ne bih te
obrukala.
Posle par dana saopšti nam da su rešili da se venčaju u
Splitu, baš je romantičan, a eto, i ja sam tamo odrasla i možemo da
dođemo, jes malo glupo da ne prisustvuju i roditelji, i tako je krenulo
brecanje, nerviranje, potraga za idealnom haljinom, pa cipelama, pa
burmama, ja služila samo da klimam glavom i govorim – divnooo je – i
radim kao mali od palube.
Mesec dana pre venčanja desilo se ono
zatvaranje granica, ljubimica krenula za Zagreb i saopštila da će do
njega stići preko Bosne, Mađarske, Italije ili Marsa, njoj je svejedno,
ali će da stigne. On mi javio da će ići da je pokupi gde god da se
zaglavi. Koliko sam horor filmova snimila za tih par sati da vam ne
govorim, imadosmo sreću da su granice otvorili taman da ona prođe.
Tih
mesec dana do venčanja me zapitkivala da li se radujem što se udaje, ja
nešto mrmljala, brate, nisam baš sigurna, meni se jedino kroz glavu
vrti da te neću viđati svakog dana i rano je, bokte! Hazbend se ubacivao
sa – Šta, bre, rano, ima 27 godina, taman je. Bila sam totalno
neshvaćena. Pomislim, ček, ja sam imala 25 kad sam je rodila, ali… ma,
drugo sam ja!
Ti si blesava! – govorio mi hazbend.
I tako, jednog popodneva stignemo u Split…
I
šta da vam kažem… Pre 27 godina su mi je spustili na grudi, onda je
neko pucnuo prstima i ona se pojavila ispred mene držeći za ruku njega,
svoj novi život, nasmejana, zadovoljna, srećna. Očiju punih suza gledala
sam u njena leđa dok je hauzbend govorio – Nemoj, razmazaće ti se
šminka – i slušala kako matičarka izgovara – Ceo svet je vaš…
Mama u pozadini – i smeje se i plače u isto vreme
I
tako, na tom ručku, gledam sve njih, slušam njegove roditelje kako
evociraju s mojom ćerkom, ej, bre, mojom ćerkom, uspomene na neke
događaje – Jovana, znaš ono kad smo… i osećam udare posred stomaka, a
ja, a ja…
Ti da budeš srećna, šapne mi sestra, zamisli da nisu ovakvi, da su neki baksuzi, da ti se nisu svideli.
Dve
nedelje posle toga, imala sam prvu priliku da popričam sa svojim zetom,
dok je princeza spavala. Dotle sam imala naredbu da ga ne smaram
pitanjima, pa sam mu, kad smo se upoznali, rekla – Ja bih te svašta
pitala, ali ne smem, ti ako nešto hoćeš da kažeš, kaži
I
tako smo se upoznali. Da l’ se ja njemu dopadam, pojma nemam, što i
nije važno ako gledate Andriju i Anđelku, on njenu mamu baš i ne voli,
ali im to ne smeta
Pre nedelju dana, ljubimica mi saopšti da još nema utisak da se preselila.
Ja imam, kako uđem u tvoju sobu i vidim da si odnela sve one sitnice, borim se sa suzama.
I
tako se borim, borim, sve dok hazbend, u najboljoj nameri, da me uteši,
ne kaže – Šta ti misliš, da je meni lako, pa i ja sam živeo sa njom.
Tad krenu potoci.
Ću da plačem još malo, pa ću se valjda navići.
A
kad me pitaju da li sam srećna, pa nisam ja primitivus balkanikus, ono –
udadosmo je, bogu fala, nek se sad oni akaju sa njom, nisam srećna što
više nije sa mnom.
Samo sam srećna što je ona srećna. I što je on srećan sa njom.
I što je njihov čitav svet.
