U vrijeme dok je u drugoj polovici 1991. godine u Hrvatskoj buktio rat koji je kulminirao višemjesečnom opsadom Vukovara i uništenjem grada te zločinom na Ovčari nakon njegovog pada 18. studenog, u Srbiji je rastao broj građana koji su se otvoreno protivili ratu i mobilizaciji u Srbiji.
Njihovo nezadovoljstvo glasno je progovorilo u proljeće 1992. godine kroz glazbeni projekt ‘Rimtutituki’ i provokativnu antiratnu pjesmu “Slušaj vamo!” čiji su se stihovi “manje pucaj, više tu***”, “nećemo da pobedi narodna muzika”, “više volim tebe mladu nego pušku da mi dadu”, pjevali diljem Beograda.
Snage su udružili Milan Mladenović, Zoran Kostić Cane i Srđan Gojković Gile s kolegama iz svojih bendova EKV, Partibrejkers i Električni orgazam, snimili singl i potom s kolegama istomišljenicima kružili ulicama Beograda u otvorenom kamionu, najčešće bez dozvole, svirajući i protiveći se ratu, koji se zahuktavao i u BiH.
Legendarni frontmen kultnih Partibrejkersa za Al Jazeeru se prisjeća atmosfere u srpskom društvu u to vrijeme, odjeka projekta ‘Rimtutituki’ te otkriva kako situaciju vidi 24 godine poslije.
- Kakva je bila atmosfera u vrijeme tragedije Vukovara u srpskom društvu s jedne i kulturnim krugovima koji su imali jaku suradnju na području cijele bivše države s druge strane? Kako se gledalo na agoniju toga grada?
– Sve neočekivane stvari. Evo i ovaj razgovor vodimo posle ovoga šta se desilo u Parizu. To su neočekivane stvari. Ljudi su samo u fazonu rata da ne bude i onda se desilo to sve što se izdešavalo. Mi smo svi bili ne zatečeni, nego smo bili u novim situacijama. A onda sve nešto vidiš što si video u onim partizanskim filmovima. Bilo je bezveze.
- Otprilike u isto vrijeme kreće antiratni glazbeni projekt ‘Rimtutituki’ i aktivni otpor dijela građana protiv ratnih zbivanja…
– Stalno su bile neke akcije, pokušavanje da ostaneš da budeš normalan, protiv nasilne mobilizacije. Onda smo se mi tu skupili cela ekipa i nešto počeli da dejstvujemo, da se zezamo sa jednim stihom koji je posle ušao u sve to, kao, ne možeš pobeći od nečeg što je tu sveprisutno. I onda smo počeli da imamo probe, rekli ‘ajde da napravimo nešto, nas sedmero-osmero koliko nas je bilo i tako smo napravili taj projekt.
- Na koncertima koje ste održavali putujući na kamionu skupljale su se velike mase ljudi i projekt je imao veliki odjek. Kako ste tada doživljavani s antiratnom porukom koju ste pronosili?
– Jako čudno je bilo. Nismo mi imali nikakvu neku pretnju ili tako nešto. Svakakvi glasovi su dolazili do nas, kao u svakom društvu ti nemaš ništa zabranjeno, nego sve ide od uva do uva, šapat koji se goji, koji te upozorava na nešto. Te vožnje kamionom, koncerti, znaš kako je bilo – puno ljudi i puno suza. Ti snimci postoje kod Gileta [Srđan Gojković Gile] i ja mislim još kod nekog, verovatno, kad sviramo na Trgu Republike pa neko baci suzavac. Tu je još bilo grupa – Električni orgazam, EKV, Boje iz Novog Sada, Rambo Amadeus… Mi smo bili ljudi koji su bili protiv svega toga. Ta vožnja kamionom je nešto nezaboravno, ispred Narodnog pozorišta u Beogradu masa ljudi, hiljade i hiljade ljudi.
Ljudi su mislili da će moći nešto da se promeni, kao ‘mir, brate, mir’ i da će sve stati i neće biti nasilja, svi će dobiti nešto normalno u glavi. Naravno, kao što znamo, sve su to obmane jer to ništa ne zavisi od nas, sve je to neki mali doprinos, ali ništa ne zavisi od nas. Ljudi vode rat, ne slušaju muziku, glupi ljudi, bilo ko da je, bilo sa koje strane, ti ljudi ne slušaju muziku, ne slušaju rock ‘n’ roll, ne čitaju knjige, ne zanimaju se za svet oko sebe. Sve je pljačka.
- Pjesma ‘Slušaj vamo’ bila je ‘himna’ ljudi u Srbiji koji su željeli da rat prestane, a vi ste autor teksta čiji su stihovi postale krilatice tog otpora…
– Mi smo sve to demokratično, ‘ajde sad ovo, ‘ajde to. Ja sam nekih 60 odsto napisao, momci su dodali. Takva je atmosfera bila – nakon te pesme ponovno smo se zbližili svi i upoznali. Svi smo iz jednog grada, ali svi smo do ‘91. bili u nekim drugim fazonima. Ali onda smo se upoznali i okrenuli jedni prema drugima. Taj tekst je kao neki programski manifest – nećemo da pobedi narodna muzika, ‘Slušaj vamo!’. Otkud znam, ali tako je bilo.
- Što je stvarno, ali i simbolično značila tragedija Vukovara u ono vrijeme na ovim prostorima, u odnosu na vrijeme prije?
– Uvek je frka kad vidiš neki razrušen grad, kad vidiš da se nešto dešava, a da niko ne zna zbog čega. To je bio samo početak,onda je usledilo sr*** koje se čini, koje kulminira sa ‘99. i bombardovanjem Srbije. Kad jednom počne, ne znaš kad će da se završi i gde će da se završi. Gledaš haos na televiziji – ljudi su bili protiv toga, ljudi u Srbiji su bili protiv toga svega, oni su mislili da će sve to da se završi nekako, da će doći do neke intervencije. Ali sve naše politike su vodili ljudi nespremni da se dogovore, ali spremni da žrtvuju mlade živote. Tuđa rana manje boli, to je uvek tako bilo. Ali mi smo takvi narodi, jako bliski, a uvek ćemo da rasturimo, nažalost.
- Zvučite kao da nismo ništa naučili…
– Normalno da ništa nismo naučili. Ne možeš ništa da naučiš pošto je sve vreme na svim prostorima sve više bede, siromaštva. Sve vreme ljudi ne mogu drugačije da budu usmereni nego kao što ih neko usmerava i okrivljuje drugog za nešto.
Kao što znamo, čitavu civilizaciju i čoveka pokreće želja za osvetom, to je sr*** u ljudskoj prirodi, u ljudskom biću – stalno mu je neko drugi kriv za nešto. Uvek je sve OK dok može da imenuje nekog drugog osim sebe za to. Ko zna šta će se dešavati tako kako smo svi krenuli. Zbog našeg siromaštva stalno ćemo da razmišljamo o egzistencijalnim stvarima, nećemo da dodirnemo neku vertikalu pa da budemo duhovniji, nego ćemo samo misliti šta nismo mogli da uradimo, a šta ćemo da uradimo kad bude prilike.
To je praiskonska potreba čoveka da otima od drugog – sve šta je imao, oteo je od drugog, a sve što je stvorio, nije znao da sačuva. Mi na ovim prostorima suviše smo mali, a mislimo da smo neko i nešto. Mi smo moneta za potkusurivanje. Mi smo malo kamenje u odnosu na velike stene i gromade u odnosu na nešto što će se desiti, a desiće se preko naše grbače. Mi ispaštamo, kao bilo koja sirotinja, kao što ljudi sad nemaju posla, teško žive jer su svi zakoni napravljeni da se ozakoni bezakonje. Nas niko ništa nije pitao niti će ikad više da pita. Nadam se da neće mladi morati da gube svoje živote uludo.
Razgovarao: Tomislav Šoštarić
Izvor: Al Jazeera