Posle “miniranja” jutarnjeg programa TV Pink, u oktobru, 2013, a onda i jutarnjeg programa na TV Prva, u februaru, 2015, definitivno sam sebi dupetom zalupio vrata kada je reč o pojavljivanju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, ne računajući povremena gostovanja u “24 minuta”.
I ne samo na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Svuda. Nisam mogao da pišem kolumne, da dajem intervjue, pa čak i da promovišem svoje knjige u srpkim medijima, kojima je zagospodario serijski ubica srpskih medija, Aleksandar Vučić. U Republici Srpskoj, međutim, prostora za moja gostovanja je bilo.
U proleće, 2015. gostovao sam čak dvaput u emisiji “Jedan na jedan”, autora Marina Marinkovića, na ATV Banja Luka. Posle drugog gostovanja upoznao sam se sa rediteljima Blagim i Zahom. Popili smo koka kolu u kafiću u suterenu velike televizijske zgrade i dogovorili se da ostanemo u kontaktu.
Taj dogovor sam ispunio tako što sam u junu predložio da napravimo satirični tok šou, u kome bih sa gostima, kojima je zabranjen pristup većini srpskih medija, prelistavao režimske tabloide. Smatrao sam da će publici biti drago da čuju i vide nešto novo, a da će oni koji su me zabranili u štampanim i elektronskim medijima, makar gutati knedle zbog mog povratka – i to ne kao gosta, već kao voditelja.
Blagi i Zaha su podržali ovu ideju, producentkinja Sandra takođe, preostalo je da odem na sastanak sa direktorkom programa, Draganom i preložim joj svoj projekat. Sećam se pogleda sa zgrade ATV na grafit Vultures, koji je navijačka grupa Lešinari iscrtala na stadionu Borca. Sećam se dobre rakije. Sećam se da je Dragana rekla: “Ti, bolan, sve okreneš za 390 stepeni, nema kod tebe normalne kružnice.”
Tako je nastao naziv moje prve TV emisije – “390 stepeni”. Dragana je rekla “Snimite pilot, ako dobro prođe, emisija kreće od septembra.” Pilot smo snimili u Beogradu, u blizini Dadova, gost je bio Sergej Trifunović, nisam imao nikakav koncept, već samo gomilu najodvratnijih srpskih novina. Mislio sam da će spontanost i improvizacija biti dovoljni. Pošto mi je Zaha uvalio Go Pro kameru, kojom sam snimao čas gosta, čas sebe, čas naslove koje komentarišemo, posao je ispao daleko zahteniji nego što sam očekivao, ali je emisija izgledala do jaja.
Sergej je jeo čorbu s pečurkama i preko kurca odgovarao na pitanja. Takav je Sergej, pitaš ga, on ti odgovori preko kurca, pa se ti snađi. Pošto smo se i 2015. nas dvojica dosta dugo znali, takoreći bili smo drugari, na svako njegovo preko kurca insistirao sam na nešto više od preko kurca, a onda, kako to obično biva, Sergej je ubacio u petu brzinu i izdominirao. Pilot epizoda bila je snimljena. Posle smo snimali kako spopadam neke slučajne prolaznike, pa smo odlučili da nam to ne treba u emisiji.
Pilot je brzo stigao do pedeset hiljada pregleda na Jutjubu, a Dragana je rekla da će u ATV biti zadovoljni sa svakom epizodom koja pređe 20 hiljada. Emisija je od septembra krenula sa emitovanjem. Potpisali smo ugovor na godinu dana. Ekipa je dolazila u Beograd, tako je bilo mnogo lakše, nego dovlačiti mene i gosta u Banja Luku. Pošto je “Dvorištance”, u kom smo snimili nekoliko prvih epizoda, bilo srušeno radi izgradnje “Beograda na vodi”, kafe “Pravda” u Palmotićevoj je postao naš novi “studio” i tako je ostalo do kraja.
Da se sad ne hvališem ko su sve bili gosti – pomenuću Škaba, koji je bio prvi, zatim Teofila, Evu Ras, Olju Bećković, Ajs Nigrutina, Zorana Kesića, Ivana Ivanovića, Vesnu Rakić Vodinelić, Marka Soborca, Mentalno Razgibavanje, Državni posao, Nikolu Pejakovića i tako redom. Neke od epizoda imale su gledanost od preko sto hiljada na Jutjubu, pre svega jer takvo pičkaranje režima i takva sloboda govora nije mogla da se čuje ni na jednom drugom elektronskom mediju u Srbiji.
Bajka je prekinuta u proleće, 2016, kada su uporedo sa redovnim lokalnim, u Srbiji raspisani vanredni parlamentarni izbori. Produkcija mi je javila da “390 stepeni” ide na pauzu za vreme trajanja predizborne kampanje, pod izgovorom da televizija ne želi da se meša u izbore u drugoj državi. Važi, okej. Bitno je da emisija preživi, bilo je, a i sada je, moje osnovno pravilo. Čim je pauza počela, krajem marta, 2016, javljeno mi je da ćemo ipak nastaviti s emitovanjem tek polovinom juna.
Imao sam dojavu da je ovolika pauza rezultat pritiska režima u Srbiji na režim Mileta Dodika, što se logično pretvorilo u pritisak na ATV BL, a završilo se prodajom akcija ove televizije nepoznatom kupcu, bliskom režimu (režimima), baš u sred trajanja moje suspenzije. Dogovor je bio da preostale epizode, koje smo, po ugovoru morali da snimimo, snimamo preko leta, kada niko drugi ne snima. Nema problema. Te epizode bile su spektakularne. Prti Bee Gee, Nemanja Kojić Kojot, između ostalih, te Kokan Mladenović, kao prva emisija u septembru, kada je trebalo da mi bude produžen ugovor.
Moji paranoični gledaoci odmah su primetili da emisije s Kokanom nema na Jutjubu, ja sam napisao produkciji jedan mejl, pa drugi mejl, đe je emisija, bolan, a oni su mi odgovorili: “Hvala na saradnji, sve naše obaveze prema tebi su izmirene. Srećno.” Istina, sve mi je bilo isplaćeno na vreme. Snimili smo 40 epizoda. Kada je ATV BL popušila sankcije od Amera, krajem 2021, sve epizode DLZ, kao i čitav Jutjub kanal ove televizije, obrisane su. U leto, 2016, insajder sa TV me je upozorio: “Buraz, nije nemoguće da su ovi kupili celu TV zbog tvoje emisije. Bolje na vreme skini sve epizode sa Jutjuba.”
Skinuo sam najboljih 25, samo me mrzi da ih okačim. Hoću, obećavam, Tokom snimanja “390 stepeni”, nekoliko puta sam leteo za Banja Luku, da snimim i tamo ponekog i tako sam upoznao Aleksandra Trifunovića, urednika magazina BUKA. Lepo smo se skontali još tada, kad mi je bio gost, a još lepše kada me je pitao da li bih želeo da pišem kolumne za BUKU, krajem 2017. Posle pet godina pauze, bila je to prva prilika da pišem kolumnu, a uslovi su bili idealni: piši šta hoćeš, nećemo ti cenzurisati ni reč.
Za BUKU pišem i ovog trenutka. Skoro šest godina. Preko dvesta pedeset tekstova.Ko zna koliko pretnji smrću. BUKA je jedino mesto na kome ne razmišljam o broju slova, gde ne mislim dvaput pre nego što napišem “boli me kurac”. Pisanje za BUKU nema pravila. Ja pravim svoja pravila. To su nekad klasične kolumne, nekad proza, nekad ispovesti, nekad čak i intervju. BUKA je toplo ognjište za slobodnog novinara. Zato jedva čekam ročište (preko Skajpa), pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu, a po tužbi Aleksandra Šapića, koji me je tužio za jedan od tekstova u ovom magazinu.
Sud je zaključio da sam u tom tekstu nastupio ne kao novinar, nego kao fizičko lice, koje javno deli svoj stav o bradatoj godzili. Sud ne shvata, a ja ću im to rado objasniti, da je pisanje u BUCI, novinarski posao iz snova, da upravo na ovom mestu nastupam u svojim punim novinarskim kapacitetima, da sam za svoj posao uredno plaćen i da se niko osim Njegove Bradate Nežnosti, za sve ove godine, nije drznuo da udari na mene zbog mojih tekstova. Proći će kao bosi po trnju. Kako li će, međutim, proći onaj ko se usudi da napiše ili rekne bilo šta što će, prema izmenama Krivičnog zakonika, koje je izglasala Skupština Republike Srpske, entitetsko pravoduđe tumačiti kao krivično delo klevete.
Međunarodni PEN centar odavno je upozoravao da je ovakav čin u najtežem sukobu sa svim civilizacijskim normama. Naivni su se do poslednjeg trenutka nadali čudu, misleći da će se monstrumi koji su osmislili ovakvu izmenu zakona, predomisliti, ali oni se nisu predomislili, ne samo zato što žele da ućutkaju svaki slobodan i kritički glas u odmetnutom BiH kantonu, već zato što su banditskom kalkulacijom stigli da zaključka da je najbolja odbrana njihovih fotelja i bogatstva, sve dublja izolacija Republike Srpske.
Vidimo to na svim nivoima. Republika Srpska je samo formalno deo BiH. Ona trenutno nije ništa drugo, do privatna paradržava Mileta Dodika i njegove hunte. Građani Republike Srpske taoci su ovih divljaka, a institucije BiH u ovom entitetu sve su neprimetnije. To i jeste cilj. Ne toliko gušenje slobode govora, koliko potpuna izolacija Republike Srpske od svačega osim Srbije i Rusije. Svaka anticivilizacijska odluka vodi u mrak, na koju ne postoji odgovor, kako iznutra, tako i spolja.
Sve odluke institucija BiH, kao i visokog predstavnika Šmita odbijaju se o horsko “A šta nam možete?”. Zaista, oni im ne mogu ništa. Nema kapaciteta za uvođenje nekakvog vanrednog stanja u entitetu koji se ubrzano survava u severnokorejsku tamu. Nema monopola nad primenom fizičke sile u BiH, a to je, pored teritorije i stanovništva, treći činilac svake države. Vlasti Republike Srpske u praksi dokazuju da BiH nije država. Usput dokazuju i da Republika Srpska takođe nije država, ali je, takva kakva je, nedemokratska, nakazna, nacionalistička, lopovska i nasilnička, više je država nego što je to BiH.
Sledi Zakon o neprijateljima Republike Srpske, kojim će režim javno da targetira one koje smatra državnim neprijateljima. Još jedna staljinistička tvorevina, kojoj je cilj jačanje režima i udaljavanje Republike Srpske, kako od Bosne i Hercegovine, tako i od svih civilizacijskih tekovina. Između redova možemo da čujemo zveckanje oružjem i tihu pretnju novim ratnim sukobom, čemu ovakvi režimi rado pribegavaju, doduše pred sopstveni kraj.
Bilo bi daleko lepše da je kraj na izborima, da je rezultat dogovora, ali kraj bosanskohercegovačke drame očigledno leži u nasilju, pošto vlasti Republike Srpske uveliko koriste nasilje kao sredstvo obračuna, kako spolja, tako i iznutra, uz svesrdnu pomoć Rusije i Srbije. Saletu sam rekao, kada kleveta postane krivično delo, pisaću samo priče za BUKU, a on mi je odgovorio, kada kleveta postane krivično delo, ja mogu na BUKU samo da stavim katanac.