Priliv izbeglica iz Afrike i sa Bliskog istoka u zapadnu Evropu
izaziva reakcije slične reakcijama ljudi kojima je saopšteno da boluju
od neizlečive bolesti, koje je Elisabeth Kübler-Ross opisala u klasičnoj
studiji O smrti i umiranju. Prva reakcija je poricanje: “Ne može biti tako strašno; najbolje je da ne obraćam pažnju” (izgleda da smo kroz tu fazu već prošli). Onda dolazi bes koji eksplodira kada poricanje više nije dovoljno – zašto se to događa baš meni? “Izbeglice su pretnja našem načinu života; među njima se kriju islamski fundamentalisti; moramo ih zaustaviti!” Sledi pokušaj pregovaranja: “Dobro, hajde da se dogovorimo o kvotama; zašto im ne bismo napravili izbegličke kampove u zemljama iz kojih potiču.” Zatim depresija: “Sve je izgubljeno, Evropa će se pretvoriti u kalifat!” Još nismo videli petu fazu – prihvatanje, što bi u ovom slučaju podrazumevalo izradu panevropskog plana za rešavanje izbegličke krize.
Šta da se radi? Javno mnjenje je duboko podeljeno. Liberalna levica
je zgrožena nad činjenicom da Evropa dopušta da hiljade izbeglica
završavaju kao utopljenici u Mediteranu: Evropa, smatraju oni, treba da
pokaže solidarnost i širom otvori vrata. Antiimigrantski populisti kažu
da moramo zaštititi naš način života: stranci treba sami da rešavaju
svoje probleme. Oba rešenja su loša. Pitanje je koje je gore? Da
parafraziram Staljina, oba su gora. Najveći licemeri pozivaju na
otvaranje granica, znajući da se to neće dogoditi, jer bi odmah usledio
talas populističkog revolta širom Evrope. Ipak, oni nastavljaju da glume
lepe duše, superiorne u odnosu na pokvareni svet u kojem žive i na koji
pristaju. Antiimigrantski populisti, s druge strane, znaju da narodi
Afrike i Bliskog istoka ne mogu sami rešiti problem transformacije
svojih društava. Zašto ne mogu? Zato što im mi iz zapadne Evrope to ne
dozvoljavamo. Evropska intervencija u Libiji je proizvela haos u zemlji.
Invazija SAD na Irak omogućila je uspon Islamske države. Rat u
Centralnoafričkoj Republici između hrišćanskog juga i muslimanskog
severa nije izazvala etnička netrpeljivost već otkriće nafte na severu
zemlje: Francuska i Kina se bore za kontrolu nad resursima preko
lokalnih zastupnika. Globalna glad za mineralima, uključujući koltan,
kobalt, dijamante i bakar, stvorila je “gospodare rata” u Demokratskoj
Republici Kongo krajem 20. i početkom 21. veka.
Ako zaista želimo da zaustavimo reku izbeglica, prvo treba da uočimo
da većina njih dolazi iz propalih zemalja u kojima praktično nema
države: Sirija, Irak, Libija, Somalija, Kongo i tako dalje. Raspad
države nije specifično lokalna pojava, već je uzrokovan delovanjem
međunarodnih političkih aktera i globalnog ekonomskog sistema. U nekim
slučajevima – kao što su Libija i Irak – raspad je direktna posledica
zapadne intervencije. (Treba imati na umu da su propale države Bliskog
istoka bile predodređene za propast i proizvoljno povučenim granicama
koje su za vreme Prvog svetskog rata ugovorile Britanija i Francuska.)
Neko je već primetio da su najbogatije zemlje na Bliskom istoku
(Saudijska Arabija, Kuvajt, Emirati, Katar) znatno manje otvorene za
izbeglice nego neke druge, manje bogate zemlje (Turska, Egipat, Iran i
tako dalje). Saudijska Arabija je čak vraćala “muslimanske” izbeglice u
Somaliju. Da li je razlog to što je Saudijska Arabija fundamentalistička
teokratija? Da. Ipak, zbog zavisnosti od izvoza nafte Saudijska Arabija
je takođe važan ekonomski partner zapada. Međunarodna zajednica treba
da izvrši pritisak na Saudijsku Arabiju (i Kuvajt i Katar i Emirate) da
prihvati veći broj izbeglica, tim pre što je pružanjem podrške snagama
koje se bore protiv Asada ona doprinela sadašnjoj situaciji u Siriji.
Jedna od prepoznatljivih odlika bogatih bliskoistočnih zemalja su
novi oblici ropstva: milioni inostranih radnika na Arabijskom poluostrvu
lišeni su elementarnih građanskih prava i sloboda; milioni radnika u
Aziji žive u fabrikama koje su neka vrsta koncentracionih logora. Ali
ima i bližih primera. Fabrika odeće u kineskom vlasništvu u mestu Prato u
blizini Firence izgorela je 1. decembra 2013. Sedam radnika je
nastradalo u improvizovanoj spavaonici od kartonskih tabli. “Niko nije
iznenađen”, izjavio je Roberto Pistonina, lokalni sindikalni lider, “jer
svi već godinama znaju šta se događa u regionu između Firence i Prata –
hiljade ljudi žive i rade u ropskim uslovima”. U Pratu postoji više od
četiri hiljade kompanija u kineskom vlasništvu, a veruje se da u gradu
žive hiljade ilegalnih kineskih imigranata koji rade i po šesnasest sati
dnevno za mrežu radionica i veletrgovina.
Novo ropstvo nije ograničeno na predgrađa Šangaja, Dubaija ili
Katara. Ima ga i u Evropi, ali ga ne vidimo ili se pravimo da ga ne
vidimo. Ropski rad je strukturna nužnost savremenog globalnog
kapitalizma. Mnogi od izbeglica koji sada ulaze u Evropu pridružiće se
toj ugroženoj radnoj snazi, često na štetu lokalnih radnika koji će na
pretnju reagovati novim talasom antiimigrantskog populizma.
Polazeći na put iz ratom razorenih zemalja, izbeglice sa sobom nose
snove. Oni koji stižu na jug Italije ne žele tamo da ostanu: mnogi od
njih će pokušati da stignu u Skandinaviju. Hiljade izbeglica u Kaleu
nisu zadovoljni Francuskom kao odredištem: spremni su da rizikuju život
da bi ušli u Britaniju. Desetine hiljada izbeglica u balkanskim zemljama
očajnički pokušavaju da se domognu Nemačke. Svoje snove vide kao
bezuslovno pravo i zahtevaju od evropskih vlasti da im obezbede ne samo
hranu i zdravstvenu zaštitu nego i transport do željenih zemalja. U tim
zahtevima ima nečeg zagonetnog i utopijskog: kao da je Evropa dužna da
ostvaruje njihove snove – snove koji su izvan domašaja i većine
Evropljana (verovatno bi mnogi stanovnici srednje i istočne Evrope
takođe radije živeli u Norveškoj). Izgleda da upravo onda kada se
nalazimo u najdubljoj bedi, kada smo najviše ugroženi i izloženi
opasnostima – onda kada bi se očekivalo da ćemo biti spremni da se
zadovoljimo osnovnim minimumom bezbednosti i blagostanja – izgleda da je
upravo tada naš utopizam najjači. Ali teška istina sa kojom izbeglice
moraju da se suoče je to da Norveška ne postoji – čak ni u Norveškoj.
Istupi domaćeg stanovništva koji govore o zaštiti “našeg načina
života” nisu sami po sebi rasistički ili protofašistički: takvo
tumačenje treba odbaciti. Ako to ne učinimo, otvorićemo put
antiimigrantskim porivima koji su se nedavno manifestovali u Švedskoj,
gde je prema ispitivanjima javnog mnjenja antiimigrantska Demokratska
stranka potisnula socijaldemokrate sa mesta najpopularnije stranke u
zemlji. Uobičajeni stav liberalne levice u tom pogledu je stav
arogantnog moralizma: onog trenutka kada damo kredibilitet ideji o
“zaštiti našeg načina života”, kompromitovali smo našu poziciju, jer
tako prihvatamo donekle ublaženu verziju onoga što antiimigrantski
populisti otvoreno zastupaju. To približno odgovara opreznom pristupu
koji su poslednjih godina usvojile partije centra. One odbacuju otvoreni
rasizam antiimigrantskih populista, ali u isto vreme govore da
“razumeju zabrinutost” građana, pa se opredeljuju za “racionalniju”
antiimigracionu politiku.
Ipak, stav liberalne levice mora se odbaciti. Pritužbe kojima se
problem prikazuje kao isključivo moralno pitanje – “Evropa je ravnodušna
prema stradanjima drugih” i tako dalje – samo su naličje
antiimigrantske brutalnosti. Zajednička im je pretpostavka, koja nije
sasvim očigledna, da je odbrana našeg načina života neuskladiva sa
univerzalnim moralom. Moramo se izvući iz zamke liberalnog
preispitivanja: “Koliko tolerancije možemo da podnesemo?” Treba li da
tolerišemo migrante koji ne dozvoljavaju deci da pohađaju državne škole,
koji svojim ženama nameću određeni način oblačenja i ponašanja, koji
ugovaraju brakove svoje dece, koji diskriminišu homoseksualce? Nikada ne
možemo biti dovoljno tolerantni; ili smo uvek već previše tolerantni.
Jedini način da izađemo iz ove pat pozicije jeste da prekoračimo pitanje
tolerancije: drugima treba ponuditi ne samo poštovanje, već mogućnost
udruživanja u zajedničkoj borbi, jer problemi sa kojima se suočavamo su
zajednički problemi.
Izbeglice su cena koju plaćamo za globalizovanu ekonomiju u kojoj je
sloboda kretanja data robi, ali ne i ljudima. Ideja o poroznim granicama
koje preplavljuju stranci imanentna je globalnom kapitalizmu. Migracije
u Evropi nisu ništa novo i jedinstveno. U Južnoj Africi, više od milion
izbeglica iz susednih zemalja našli su se u aprilu na udaru lokalnog
siromašnog stanovništva koje ih optužuje da su im ukrali poslove. Biće
još sličnih priča, uzrokovanih ne samo oružanim sukobima već i
ekonomskim krizama, prirodnim katastrofama, klimatskim promenama i tako
dalje. Dok je trajala nuklearna katastrofa u Fukušimi, japanske vlasti
su jednog trenutka razmatrale mogućnosti evakuacije šireg područja
Tokija – više od dvadeset miliona ljudi. Da se to dogodilo, kuda bi ti
ljudi otišli? Da li bi im dali novo parče zemlje u Japanu da počnu sve
ispočetka? Ili bih ih rasporedili širom sveta? Šta ako klimatske promene
učine severni Sibir pogodnijim za ljudski život i poljoprivredu, a
velike delove subsaharske Afrike pretvore u pustinju? Kako će se
organizovati redistribucija ljudi? Kada su se slični događaji odigravali
u prošlosti, društvene promene su bile nepredvidive i spontane, praćene
nasiljem i razaranjem.
Ljudska vrsta se mora pripremiti za “plastičniji” nomadski život.
Jedna stvar je izvesna: nacionalni suverenitet se mora radikalno
redefinisati, uz razvoj novih metoda globalne saradnje i donošenja
odluka. Prvo, u ovom trenutku, Evropa mora potvrditi rešenost da osigura
dostojanstven tretman izbeglica. Tu ne sme biti kompromisa, jer velike
migracije su naša budućnost, a jedina alternativa je novi varvarizam
(ono što neki opisuju kao “sukob civilizacija”).
Drugo, nužan ishod takvog opredeljenja je nametanje jasnih pravila i
propisa na nivou Evrope. Upravljanje rekom izbeglica treba organizovati
kroz administrativnu mrežu koja će uključiti sve članice Evropske unije
(da bi se sprečili varvarski ispadi poput onih koje su skrivile vlasti u
Mađarskoj i Slovačkoj). Izbeglicama se mora garantovati bezbednost, ali
takođe im se mora staviti do znanja da su dužni da prihvate odredišta
koja im evropske vlasti dodele, da će morati da poštuju zakone i
društvene norme evropskih država; da neće biti tolerancije za versko,
seksističko ili etničko nasilje; da niko nema pravo da drugima nameće
sopstvenu veru ili način života; da se mora poštovati pravo svakog
pojedinca da odstupi od pravila zajednice. Ako žena odluči da pokrije
lice, njena odluka se mora poštovati; ako želi da izađe na ulicu
otkrivenog lica, mora joj se garantovati sloboda da to i učini. Takva
pravila privileguju zapadnoevropski način života, ali to je cena koja se
mora platiti za evropsko gostoprimstvo. Pravila treba jasno formulisati
i dosledno primenjivati, ako je potrebno i primenom mera represije – i
protiv inostranih fundamentalista i protiv domaćih rasista.
Treće, moramo pronaći novi način međunarodnog vojnog i ekonomskog
intervenisanja – način koji će izbeći neokolonijalne zamke iz nedavne
prošlosti. Primeri Iraka, Sirije i Libije pokazuju kako pogrešna vrsta
činjenja (u Iraku i Libiji) i nečinjenja (u Siriji, gde se ispod privida
nečinjenja nadmeću strane sile kao što su Rusija i Saudijska Arabija)
završava u istom ćorsokaku.
Četvrto, najvažnije i najteže od svega, potrebne su nam radikalne
ekonomske promene koje će ukinuti uslove koji proizvode izbeglice. Ako
izostane promena načina funkcionisanja globalnog kapitalizma,
neevropskim izbeglicama će se uskoro pridružiti reke ljudi iz Grčke i
drugih zemalja unutar Unije. Kada sam bio mlad, takve pokušaje
regulacije smo nazivali komunizmom. Možda komunizam treba ponovo
izmisliti. Možda je, na duži rok, to jedino moguće rešenje.
London Review of Books, 09.09.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 20.09.2015.